(Lekar specijalista- anesteziolog Zorica Mitić objašnjava kako se upustila u prevodilački posao) Mnogo puta do sada sam morala da odgovorim na pitanje: Zašto i kako sam se odlučila da prevedem čuvena ”Pisma iz Norveške“ Isidore Sekulić. Pitanje je skoro i čuđenje; Kako sam se se usudila!? Da, kako sam se usudila da dodirnem ono što niko nije dodirnuo 95 godina? Pisma su prvi put izašla u Srbiji 1914. godine pred početak Prvog svetskog rata i zato nisu tada probudila veliku pažnju. Drugo izdanje se pojavljuje 37 godina kasnije i od tada pisma redovno izlaze na srpskom jeziku.Pisma iz Norveške proglašena su najlepšim putopisom u srpskoj literaturi i uvrštena su u obaveznu školsku lektiru. Svi se slažu da su pisma virtuozni opis nadaleko poznate mistične Norveške prirode i surovog života tadašnjih Norvežana. Ipak, ta virtuoznost na srpskom jeziku nije privukla ni norveške, a ni srpske kulturne radnike da učine napor i obezbede njihov prevod na norveški jezik. Razlozi za to su svakako mnogobrojni i složeni. Deo problema leži u činjenici da Isidora nije pisala širokim masama popularnu literaturu jednostavnim jezikom već je koristila jedan atavistički, germanskim jezicima obojen srpski jezik, koji je težak za prevod. Sam njen stil pisanja gde često susrećete rečenicu dugu čitavu jednu stranicu nije olakšavao posao potencijalnim prevodiocima. Možda je najbliže istini reći: Isidorina «Pisma iz Norveške» se nisu mogla prevesti, ona su se mogla jedino prepevati. Ja sam se upustila u taj posao a jezik koji sam koristila izbrusio je i ulepšao Norvežanin- prevodilac i pisac Jostein Sand Nilsen, na čemu sam mu jako zahvalna.Norvežani nisu znali za Isidorina pisma i nisu stoga mogli da imaju interes da se ona prevedu. Za jednog Norvežanina je možda teže da razume Isidorin komplikovan i slikovit srpski jezik nego da jedan srpski prevodilac nađe paralelne metafore u norveškom jeziku. O tome se da diskutovati. No, ni srpski prevodioci nisu bili stimulisani da ulažu u prevod ovih pisama. Prevođeni su moderniji, manje poznati pisci. Isidora je morala da čeka nekoga dovoljno neopreznog, drskog, hrabrog i najviše od svega nekoga zaljubljenog kako u njeno delo tako i u Norvežane, ko će da uloži kako svoje znanje, ljubav tako i novac da se knjiga odštampa na norveškom jeziku. Iako se Isidora naziva ikonom srpske književnosti, srpske vlasti nisu bile voljne i spremne da ulažu u prevod i štampanje njenih dela. Verujem da sam kroz njena dela i zaostale tekstove o njoj dobro upoznala Isidoru i njen duh. Ona se uvek sklanjala od vlasti i odbijala velike honorare za svoj rad. Ona bi se sigurno više radovala da je njen put u voljene Norveške fjordove realizovala jedna žena kosmopolita, a ne srpska vlast i ne iz svoga materijalnog bogatstva koje prevodilac ne poseduje već iz riznice ljubavi. To je sasvim u skladu sa Isidorinim načinom života i pre svega sa kosmopolitizmom. Isidora Sekulić je uvek tvrdila da ljubav prema sopstvenom narodu leži u ljubavi prema drugim narodima. Takvim iskazom je ona još pre 100 godina pokazala srpski kosmopolitizam i okrenutost Evropi i svetu. Milo mi je da je norveški amabasador u Srbiji, gospodin Hokan Blakenbard više puta javno govorio da je ovo izvanredan prevod i istorijski doprinos jačanju prijateljstva naša dva naroda- srpskog i norveškog.Upravo to je bio i moj cilj kada sam se upuštala u ovaj težak projekat. Isidorina kosmoplitska energija je zračila u mene, a ja verujem u prenos pozitivne energije među ljudima. Tu energiju i nescrpnu ljubav ja sam utkala u svaki red, u svaku reč prevoda. Isidora kaže da je hladno more ispred Norveške poplačano ledom i da se po njemu može hodati, prevod njenih pisama je popločan ljubavlju i njom se Norvežani i Srbi mogu povezati. ---------Beleška o autoru
Dr sci med Zorica Mitić je rođena u Beogradu, a od 2000.e živi i radi u Oslu. Po obrazovanju je lekar specijalista anesteziolog i psihofiziolog. Pored svoje struke bavi se i pisanjem koje je njena strast još od detinjstva. U Srbiji je izdala četiri knjige i među njima ratni dnevnik „Iz Krajine koje više nema“. U Norveškoj i Danskoj je objavila taj ratni dnevnik pod nazivima „Između dve suze“ i „Suze“. Ratni dnevnik je autentično potresno svedočenje o raspadu Jugoslavije i tragične sudbine mnogih ljudi. Radi u više projekta iz oblasti obrazovanja između Norveške i Srbije ali i Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Sa norveškog na srpski prevela 11 stručnih knjiga iz oblasti medicine i za većinu finansijski pomogla da se pojave u Srbiji. Cilj joj je standardizacija srpskoga zdravstva i njegovog podizanja na Evropski nivo ali i stručno povezivanje Norveške i Srbije. Održala više od 50 predavanja širom Norveške i napisala više od 150 članaka u norveškim novinama. Osim ovih tema interesuje je i razvoj norveškog društva u celini pa je 2005. bila izabrana za jednog od 5 najistaknutijih stranaca u Norveškoj.
