Dijaspora, iseljeništvo, emigracija, tuđinštine… Koju god reč upotrebili, tema je velika, beskrajna; čim se dirne, odmah se ”rascveta” i otvori čitav niz drugih tema i pitanja.
Prošle su tri godine od kad sam na švedskoj adresi i često uhvatim sebe kako meditiram o tome gde sam i šta sam, gde pripadam i ne pripadam, koliko je moguće biti i tamo i vamo, kako to tamo i ovamo premostiti… Jedna od blagodeti života u inostranstvu je što vas gluposti iz te nove sredine ne tangiraju. Avaj, onog časa kad se to promeni i kad počnete zbog njih da se nervirate, onda to više nije inostranstvo.
Piše: Predrag Dragosavac
Pošto sam u tom stadijumu da zbog švedskih novosti počinjem da se brinem i nerviram, pitanja kolega ”iz domovine” koje me se sete, s vremena na vreme, kad krenu da pišu o našima u inostranstvima, ne mogu a da me ne razvesele: ”Zbog čega je Švedska obećana zemlja?” ”Šta su snovi naših – mercedes i kuća u zavičaju?”
Samo po sebi svako pitanje je OK. Ipak, s obzirom na to koliko je naših ljudi poslednjih decenija otišlo na sve strane sveta, smešno mi je, a onda i žalosno, na koji način se rezonuje o njima, tj. nama, i o ”belom svetu”. Iako postoje i izvori i informacije, zna se isuviše malo. Plašim se da je reč o svesnom izboru (da se malo zna). S obzirom da je tako kako je, čovek prosto ne zna od čega bi krenuo sa odgovorima – o ”obećanoj zemlji”, o ”našima” u njoj, o njihovim željama i snovima…
Skoro petina populacije današnje Švedske poreklom je odnekud drugde. Statistika kaže da ima najmanje 173 različite dijaspore. Mada su došle u različito vreme, sa raznih strana, iz različitih razloga, nekoliko stvari im je zajedničko – u Švedskoj su dođoši; s jedne strane, bore se za bolji položaj u švedskom društvu, protiv diskriminacije, rasizma; s druge strane, šalju novac u domovinu i pokušavaju na različite načine da utiču na razvoj svojih zemalja. Švedska država je, s druge strane, za svoje dijaspore zainteresovana iz više razloga – nastoji da ih integriše u švedsko društvo, (i) preko njih komunicira sa svetom, trudi se da kroz njih utiče na ekonomski razvoj i demokratizaciju zemalja njihovog porekla.
”Jugoslovenska” dijaspora u Švedskoj je specifična na svoj način. Brojna je, ali skoro da se ne vidi. Pocepana je uzduž i popreko, a postojeća udruženja uglavnom su anahrona. Nastajala su u talasima. Šezdesetih, sedemdesetih i osamdesetih dolazili su uglavnom nezaposleni iz pasivnijih krajeva nekadašnje države; u tom talasu je, procenjuje se, došlo šezdesetak hiljada ljudi. Devedesetih je stiglo oko 90 hiljada izbeglica iz Bosne i Hercegovine. U poslednje dve decenije novi «doseljenici» u švedsku dolaze prvenstveno na osnovu porodičnih veza. Tu brojke nisu velike kao ranije, ali je priliv konstantan.
Za razliku od ranijih vremena, kada se insistiralo na posebnosti (socijalističke) domovine, kao i na eufemističkoj sintagmi ”radnici na privremenom radu u inostranstvu”, pošto je proklamovani ideal bio povratak u zavičaj, poslednjih godina odlazak bilo gde izgleda kao ultimativni cilj. Zanimljiva je šizofrena uloga domaćih medija u tom procesu - na jednom nivou, mediji reprodukuju matrice patetičnog populističkog patriotizma, brinu se zbog bele kuge i katastrofalnih demografskih trendova; na drugom nivou, sledeći logiku ”šta narod ište”, ponašaju se bukvalno kao ”agenti iseljavanja” i u nastavcima pišu o tome gde može da se ode, koja zanimanja se traže ovde i onde i slično.
Samo po sebi problematično je što je uglavnom reč o informacijama iz treće ruke, jer dopisnika iz inostranstava skoro da više i nema. Još problematičnije je, međutim, što se stvaraju i šire predstave o svetu koje su suviše često zasnovane na loše prevedenim i iskrivljenim pričama, na poluinformacijama, na iluzijama i maštarijama po principu ”šta je babi milo, to joj se i snilo”. Rezultat takvog informisanja i širenja vidika je i mit o ”obećanim zemljama” koji opstojava uprkos tome što Evropu i čitav svet trese obespokojavajuća kriza. Meni, na primer, prijatelji iz Beograda ne veruju da u Švedskoj nije uvedeno šestočasovno radno vreme – ne znam ja, nisam dovoljno dugo u Švedskoj, čitali su oni u novinama…
A obećane zemlje postoje samo u mašti onih koji ih zamišljaju iz daleka i veruju u holivudske ili neke druge bajke. U realnom svetu, život je svuda, pa i u skandinavskim zemljama, ”borba neprestana”. Negde je ta borba brutalnija, negde je mekša, ali obećanosti, u smislu da se negde nešto servira na tanjiru samo od sebe, nema nigde. Svako mesto na zemaljskoj kugli ima svoje pluseve i minuse, pa je i ta matematika, tj. sabiranje i oduzimanje, u principu prilično egzaktna.
Slično važi i za (e)migracije – postoji dovoljno svedočanstava i egzaktnih podataka o njima, tako da nema smisla govoriti na osnovu himera. U emigraciju se oduvek odlazilo ponajviše iz nužde - 'trbuhom za kruhom', zbog uskraćenih prava, progona i zlostavljanja, zbog nemogućnosti da se u matičnoj sredini dostojanstveno živi, da se osnuje i prehrani porodica, da se napreduje lično i profesionalno...
Prvi pečalbari sa prostora bivše Jugoslavije koji su masovnije odlazili u daleke krajeve - u SAD, Južnu Ameriku, Australiju - bili su iz najsiromašnijih i najnerazvijenih krajeva - sa dalmatinskih ostrva, iz Like, Makedonije, Crne Gore... Posle Drugog svetskog rata, Nemačkoj, Austriji, Švedskoj... bili su potrebni industrijski radnici, pa je tako tamo na 'privremeni rad' otišlo i na stotine hiljade 'Jugoslovena', najviše onih iz nerazvijenijih krajeva, skromnijeg obrazovanja, nezaposlenih.
Kada je reč o skandinavskim zemljama, najviše 'Jugoslovena' završilo je u Švedskoj. Nisu tu dolazili zbog blagosti švedskog mentaliteta i lepe klime, već zato što su hteli da rade i zarade, a Švedskoj su bili potrebni radnici za industriju koja je bila u ekspanziji i Švedska im je, u skladu sa svojim socijaldemokratskim načelima, nudila više nego pristojne uslove za život i rad. U slučaju Švedske postojao je još jedan faktor – zemlja je retko naseljena, pa se kroz useljavanje vodila i populaciono-demografska politika. Dajući stranim radnicima dobre uslove za rad i život, namera je bila da se oni motivišu da tu trajno ostanu. No, to je druga tema.
Kad je počelo komadanje Jugoslavije i kako je bivalo sve izvesnije da jugoslovenskoj i srpskoj krizi nema kraja, mnogi od tih 'radnika na privremenom radu' menjali su svoj privremeni status i uzimali švedsko državljanstvo, pasoš, ali i nekretnine. Ogromne kuće koje su gradili u zavičaju danas uglavnom zvrje prazne i propadaju. Neki od starijih su se još i vratili u 'otadžbinu' po penzionisanju. Od njihove dece rođene ili odrasle u Švedskoj retko ko da je na tako nešto i pomišljao. Unuci, srpski najčešće i ne govore.
I oni koji su stigli kao izbeglice iz Bosne i Hercegovine uveliko su se aklimatizovali, a njihova deca, rođena devedesetih, sada su uglavnom dvadesetogodišnji Šveđani. I u toj grupi je malo onih koji se vraćaju; nekih slučajeva ima; ali ima i onih koji su se vratili, pa ponovo otišli (u Švedsku). Poslednjih godina dolazi i određen broj visokokvalifikovanih profesionalaca, ali tu je reč, ipak, o relativno manjem broju, pogotovo u poređenju sa brojem 'dođoša' iz zemalja Evropske unije, poput Poljske, na primer.
Useljavanje u Norvešku je relativno novi fenomen - od kad je zemlja postala naftna sila, u nju 'na privremeni rad' idu čak i Šveđani. I iz Srbije se tamo takođe odlazi prvenstveno zbog posla i para, a ne zbog mentaliteta i prirodnih lepota. Odlaze najčešće lekari i medicinske sestre.
Ukratko, u skandinavskim zemljama klima je daleko od atraktivne, malo je dinamičnih, kosmopolitskih urbanih sredina (a mnogo više pustara i nedođija), dominantni mentalitet je težak (pogotovo južnjacima i Mediterancima), ali te zemlje se danas u jeku sveopšte krize zaista relativno dobro drže ekonomski i u njima još može relativno udobno da se živi od sopstvenog rada. Mada, ni one nisu imune na rasizam i ksenofobiju. Dapače, što bi rekli Hrvati.
Uz to, za razliku od zemalja bivše Jugoslavije, a i drugih, koje su oduševljeno progutale ekstremni neoliberalizam kao jedini mogući oblik demokratije, u Švedskoj za eks-jugoslovenske standarde sačuvano dosta tekovina socijalne države, postoji spektar garantovanih prava, zakoni se poštuju i jednaki su za sve, mnogo je više sigurnosti i izvesnosti na ličnom, ali i na opštem planu... Možda novinari iz Srbije smatraju Švedsku 'obećanom' zbog sačuvanih tekovina ”socijalizma”?
Švedsko poimanje uspeha i uspešnosti je poprilično drugačije od srpskog ili balkanskog. Merilo definitivno nije u materijalnom bogatstvu, već mnogo više u nezavisnosti, samostalnosti i mogućnosti da se vodi život po sopstvenoj meri, ali, opet, u skladu sa društvenim okvirom koji je utemeljen i praktično zadat širokim konsenzusom. Pravila su jasna; pravilo svih pravila je da se isplati ako se pravila poštuju, odnosno da se ne isplati ako se ne poštuju. Kome je do izlaska iz zadatog okvira, može da putuje i Šveđani jako puno putuju.
Kada je reč o poslu i o uspešnosti na poslu, osnovni princip kod svih Skandinavaca, bez obzira koliko da su ateisti, jeste - 'protestantska etika'. Znači, posvećenost, kompetentnost, pouzdanost, postojanost, stalno usavršavanje... (a onda će na onom svetu možda, ali možda, da budu ”izabrani”; na njima je da se trude). Razvijena je, takođe, svest o važnosti opšteg dobra, solidarnosti, pravedne raspodele, a društveni kod je takav da nema imperativa za razmetanjem, ”širenjem”, pokazivanjem skupih kola i velikih kuća.
Sve skandinavske ekonomije svoju šansu traže (i pronalaze) u globalnim probojima, tako da se posebno vrednuju inovativnost, kreativnost, sposobnost rešavanja naizgled nerešivih problema i prevazilaženja naizgled neprelaznih granica... Opet, nezavisno od tehnološke razvijenosti ovih društava, u Skandinaviji se 'radnička klasa' dan danas poštuje više nego bilo gde drugde u svetu, a od radničkih poslova može veoma pristojno da se zaradi i živi. Brakovi između radnika i ”intelektualaca” su mnogo češći i mnogo manje tabu nego u Srbiji, na primer.
Aktuelni premijer Švedske Stefan Loven je zavarivač, ali ni to u Švedskoj nije tabu kao u Srbiji. Loven je svoj politički kredibilitet stekao kao dugogodišnji lider najvećeg sindikata koji se dokazao u brojnim važnim pregovorima, pa se pitanje njegovog radničkog porekla i formalnog obrazovanja smatra irelevantnim za političku (zlo)upotrebu.
U doba bivše Jugoslavije mnogim pečalbarima jeste bio san da se jednog dana vrate u zavičaj, da uživaju u ogromnim kućama koje su napravili u svojim selima, da se pred komšijama 'šire' u mercedesima i volvoima. Nefunkcionalnost takvog ”sna” vremenom bi izašla na videlo i bez dramatičnog raspada Jugoslavije i kontinuirane višedecenijske krize; sa ratovima i krizom postala je samo još uočljivija. Podizanje kuće u pasivnom i nerazvijenom kraju ne omogućava ”održivi” povratak u zavičaj; održivi povratak moguć je u sredinu koja nudi neke mogućnosti za posao i prosperitet. Na žalost, ta vrsta preobražaja nije se dogodila.
Ali, dogodio se i događa se još uvek radikalni preobražaj globalnog ambijenta. Nije nestala samo Jugoslavija, nestala je i Evropa koja je Jugoslaviji bila savremenik. Klasična industrija je atrofirala, mnogi poslovi su ”autsorsovani” negde drugde, a ”vetar promena”, onaj iz pesme Skorpiona, oduvao je i tzv. državu blagostanja. U Švedskoj i Skandinaviji nešto od nje još opstaje, ali je veliko pitanje do kad će.
Širenjem Evropske unije i neoliberalne ekonomije otvoreni su i novi migracioni procesi. Milioni Poljaka, Litvanaca, Rumuna, Bugara… rasuli su se širom onoga što se nazivalo Zapadnom Evropom. Koliko god da je odlaženje iz Srbije i bivše Jugoslavije od devedesetih naovamo bilo uzrokovano ratovima i dezintegracionom krizom, to je u velikoj meri deo šireg migratornog procesa otvorenog ”vetrom promena”.
Nekadašnja Jugoslavija se bar nominalno trudila da stručnjake i visokoobrazovane zadrži u zemlji, a postojala je, bar na deklarativnom nivou, želja da se i ”gastarbajteri” jednom vrate kući sa ”privremenog rada”. Suštinski problem je bio i ostao u (ne)postojećim alternativama po (eventualnom) povratku. Pitanje je takođe šta male i ekonomski zavisne države, poput Srbije, sada uopšte mogu da urade u ”velikoj igri”. Jedna od osnovnih funkcija pristojnih država bi morala da bude briga i elementarna zaštita sopstvenog stanovništva, pogotovo u doba globalnih cunamija i uragana. Posle Jugoslavije takvih država u našim krajevima još nema.
Otuda valjda potiče i suštinska ”kvalitativna” razlika između nove i stare generacije ”dijasporaca”. Mlađi ljudi koji iz Srbije (ali i Hrvatske, Bosne, Makedonije) u svet odlaze poslednjih godina odlaze sa čvstom namerom da to ne bude privremeno. Odlaze ogorčeni i razočarani zato što su bili osujećeni i obespravljeni, varani i ponižavani. Za razliku od ranijih generacija koje su gajile romantičnu, neretko i potpuno nerealnu predstavu o zavičaju i domovini, ove najnovije često ne žele da imaju nikakve druge veze sa Srbijom, osim porodičnih.
Opet, kod mnogih naših ljudi raspršenih po svetu postoji želja da se nešto uradi kako bi se ta tragična stvarnost u 'matici' promenila nabolje. Zato je jedno od suštinskih pitanja kako - mimo kriminalnih elita i korumpiranih institucija - stvoriti kanale komunikacije, razmene i saradnje koji bi omogućili da se 'brain drain' pretvoru u 'brain gain', tj. da se znanja i iskustva iz drugih sredina prenesu u domovinu i da se ona menja u nekom boljem pravcu. San bi trebalo da bude da domovina postane pristojna i prosperitetna i da svim svojim građanima omogući dostojanstven život. Drugim rečima - da postane obećana zemlja.
