U matičnoj zemlji Srba gde je vinogradarstvo bilo izuzetno razvijeno još u Srednjem veku- posle srednjevekovljaje doživelo procvat tek početkom XX vekau kraljevini, kadasu Karađorđevići podigli na desetine hektara vinograda i podrum gde su proizvodili vrhunska vina. Svet je, nakon sajma vina u Francuskoj,počeo pokazivati interes za vina koja su stizala iz Srbije, počele su zaživljavati organizovane posjete manastirskim podrumima koje danas prepoznajemo kao vinske turističke ture. U ovom vremenu godišnje manastir Tvrdoš, ilustracije radi, poseti preko stotinu hiljada hodočasnika i turista.
Najpoznatiji manastiri koji su imali i opet imaju podrume vina su; Visoki Dečani i Sopoćani u Srbiji, Hilandar na Svetoj gori atonskoj u Grčkoj i Tvrdoš u Hercegovini.
Prema predanju, mesto gdje je podignut grad Trebinje i manastir Tvrdoš odredio je car Konstantin koji je, legenda kaže, bio i ktitor manastira Tvrdoš. A, svaka legenda nosi u sebi barem zrnce istine. Putujući Hercegovinom car je rekao: ”Gde nađemo dva zla i jedno dobro – ondje ćemo sagradiiti grad”. I zaista, kada su idući iz pravca Svitave minuli Popovo polje, naiđoše na trn oko kojeg se uplela vinova loza a iz trna viri zmija i siše bobu grožđa. ”Evo dva zla – zmije i trna, a evo i jednog dobra – vinove loze, ovdje ćemo graditi grad”, poviče car Konstantin. Na tom mjestu kazuje legenda, nastade grad Trebnje a u njegovoj neposrednoj blizini i manastir Tvrdoš.
U dugovekoj istoriji manastir je nekoliko puta rušen ali uvek obnavljan. Posle obnove manastirske crkve i drugih građevina, na red je dolazilo obnavljanje manastirskog imanja, pre svega onog gde se nekad uzgajala vinova loza i salevalo vino u podrumima manastira. S prekidima u Tvrdošu se vino proizvodilo vekovima. Najnovija neprekidna proizvodnja vina traje od 1999. godine. Vina Vranac i Žilavka odmah su postala čuvena i tražena; danas stižu kupcima u 28 zemalja sveta. Tvrdoš izvozi vina u Japan, Kanadu ali i Francusku- postojbinu čuvenih vina, Italiju, Rusiju, Nemačku i sve Skandanavske zemlje (Dijaspora).
Dijaspora/ Fakta
Manastir Tvrdoš posvećen je Uspenju Presvete Bogorodice i podignut jekraj desne obale reke Trebišnjice u istoimenom mestu. Prema narodnom predanju Tvrdoški manastir je osnovao Sveti car Konstantin i majka mu Jelena.
Pošto jesrušen i zapusteoobnovio ga je srpski kralj Milutin, krajem XIIIili početkomXIVveka. Temeljnu obnovu 1509. godine izvršio je mitropolit Trebinjski Visarion I.Od tada trobrodne crkve sa kubetom sačuvani su do danas temelji, šest kamenih stubova, presto i delovi zidova sa ostacima fresaka. Manastir je dva veka, ako ne i više, bio sedište Humsko-Hercegovačke odnosno Trebinjske mitropolije (Od izbijanja građanskog rata u BiH, kada je sedište Zahumsko-hercegovačke i primorske eparhije preseljeno iz Mostara, ovde stoluje Zahumsko-hercegovački i primorski episkop g. Grigorije). U tursko-mletačkom ratu Venecijanci su 1694. godine digli crkvu i ceo manastir lagumom baruta u vazduh.Crkvu je tek 1928. godine obnovio novi zadužbinar Nikola Runjevac, bogati Trebinjac iz Amerike. Tada je opravljen manji, stari konak i podignut novi i veći konak. Veliki preporod i intenzivnu obnovu manastir doživljava od 1955. godine. Obnova traje i danas. Uporedo sa obnovom manastirskih zdanja od kraja prošlog veka ovde se intenzivno radi i na obnovi uzgoja vinove loze i proizvodnji vina. Monasi manastira Tvrdoš preuzeli su brigu nad vinovom lozom u Trebinjskom i Popovom polju, gde su zasadi Vranca smešteni na 70 hektara površine apodigli su čak 60 hektara mladih vinograda. Manastirska Vinarija kapaciteta 300 000 litara vina od prošle godine postala je suvlasnik u mesnom kombinatu koji gazduje sa 189 hektara vinograda.Danas manastir ima dva podruma; stari kameni podrum iz XVveka, a samo desetak metara dalje, uz samu Trebišnjicu, ukopan je novi podrum opremljen najsevremenijom tehnologijom, ali savršeno uklopljen u postojeći kompleks.Moderna tehnološka rešenja uključuju i gravitacioni transport vina tokom procesa prerade, omogućen visinskim razlikama između različitih nivoa podruma.
Izvor podataka: oficijalna internet stranica Zahumsko-hercegovačke i primorske eparhije SPC
Dijaspora/Diaspora, Godina XVIII, broj 103, strana 15
O vinu kroz istoriju
Nije poznato kada je čovek popio prvu čašu vina, ali oduvek ga je smatrao Božjim darom.
Istorija kaže da je vinova loza stara koliko i čovečanstvo, a da se vino, koje je dovoženo u amforama, pilo na tlu Srbije i pre nove ere. Prve čokote loze je posadio rimski car Marko Aurelije na padinama Fruške Gore, a vinarstvo i vinogradarstvo doživeli su procvat u doba Nemanjića. Car Dušan imao je na stotine hektara vinograda i veliki broj vinskih podruma. U to vreme, napravljen je i 25 kilometara dug keramički tunelkojim jetransportovano vinood podruma u Velikoj Hoči, korišćenjem sile gravitacije, do dvora u Prizrenu.
Pripoveda se daje u srednjovekovnoj Srbiji pehar vina bio dijalog, zakletva, obećanje, zakon i običaj. Kruševac sa okolinom je postao glavno vinogradarsko tržište. Sa potpadanjem pod tursku vlast, stradao je najveći broj vinograda.
Srbija je doživela vinogradarski procvat kada su, početkom 20. veka, Petar Prvi Karađorđević i njegov sin Aleksandar podigli na desetine hektara vinograda i podrum u kome su proizvodili vrhunska vina koja su obišla svet. Ostalo je zabeleženo i da je podrum Venčačke vinogradarske zadruge koja je proizvodila penušava vina, godišnje posećivalo neverovatnih 50.000 turista. Srpski vinogradari osvojili su 1921. godine medalju za kvalitet u Parizu. Sve do kraja 30-tih godina prošlog veka, vina iz Srbije izvozila su se u Francusku, Nemačku, Švajcarsku, Rusiju, a Srbija je bila prekrivena vinogradima. Nedugo zatim, vinogradarstvo je počelo da tavori i propada. Tek je poslednjih godina krenulo nabolje. Niču novi vinogradi, a porastao je i kvalitet vina koja domaće vinarije nude probirljivom tržištu.
Poznavaoci vina tvrde da se velikih vina čovek seća čitavog života, baš kao i velikih ljubavi. Kažu i da ima vina koja ne stare, zato što umeju da putuju kroz vreme: rađaju se u čudesnom vrenju, postaju neobuzdani maldić, a onda dostojanstveno dokazuju da im godine ne mogu ništa. Sa vinom sve počinje i može da se završi: uz vino se proslavlja rođenje deteta, a pre ukopavanja pokojnika i kovčeg se preliva vinom.
Nekada su se i u Srbiji ljudi predstavljali sa: „Ja sam unuk vinara, sin vinara i otac vinara!“
Neko je većodavno postaviopitanje: da je Bog hteo da zabrani piće, da li bi napravio vino tako dobrim?
Dijaspora, godina XIV, broj 80 strana 10.
