Dva srpska pečata

(o Savindanu 2017. godine)

Slovo D iz bukvara Inoka Save. Ćirilica je pečat našeg roda.  O bukvaru Inoka Save kod Srba se malo zna. Margareta Atios Šolman na stranicama Dijaspore pisala je, na švedskom jeziku, o ovom bukvaru

       Svaki narod ima svoj pečat. To je jezik kojim taj narod govori od postanja. Nalazeći se u zijevu između triju kontinenata, triju rasa, triju svetskih religija – u rascepu Istoka i Zapada – nekada veliki srpski narod (i po brojnosti i po značajnosti) nemilice je gažen, rasparčavan, uništavan dok nije postao mali narod (malo značajan danas) kome preti potpun nestanak. Ima u tome i naše krivice, ali se, svakako, nismo mogli sami toliko samoponištiti bez pomoći aktera u čeljustima ovog prokletničkog zijeva među Istokom i Zapadom, u kojem se i planetarno i geopolitički nalazimo. U prilog tačnosti ove teze navešćemo samo jedan primer: u srednjem veku, u eri procvata srpske kraljevine pa carevine, brojnost Turaka, Nemaca, Engleza i Srba bila je približna, a danas je brojnost ova prva tri naroda, samo u njihovim matičnim zemljama, oko 80 miliona, a Srba, rasparčanih u tri zemlje, samo 8 miliona.

Piše: Radomir Baturan

         Tačna je i ona kondezovana strepnja naših neprijatelja: ”Ne daj Bože, da se Srbi slože”, ali ništa manje istinitija nije i ona njihova i danas aktuelna nakazna krilatica: ”Srbe na vrbe”. I rasparčavali su nas, i ubijali, u čemu smo im i sami često pomagali. Tačno je da su nas vešali i po vrbama, i po stubovima po ulicama i na trgovima, našim glavama zidali ćele-kule, na našim leševima igrali nacionalna kola i pevali svoje omiljene pesme, odvodili nas u konc-logore, koje su pravili i za našu decu, i srca i bubrege nam vadili i preprodavali ih na svetskom tržištu ljudskih organa. Ali je tačno i da smo se junački, časno i hrabro, borili protiv svih neprijatelja i kao takvi poznati smo u svetu. I nijedna nas imperija zla, do ovih poslednjih, nije mogla dovesti do nestajanja. Sjedinjene Američke Države i Evropska Unija – znači kompletan Zapad – ostvaruju to ekonomskim sankcijama, i bombama, ”punjenim osiromašenim uranijumom”, ali najviše naukom u službi zla da ”menjaju svest naroda”, pa i srpskim majkama da ne rađaju decu. U tome im zdušno pomažu čitave srpske partije i brojne nevladine organizacije, ali, evo, četvrt veka i svi postavljeni predsednici država i vlada Srbije i Crne Gore koji policijom štite od naroda nakazne parade srama bezdetnih homoseksualaca. U srpskom narodu delatvorno se provodi orvelovsko proročanstvo: ”Najbolji način da uništite jedan narod je da poričete i uništite njegovo razumevanje sopstvene istorije”.

         U tom neprekidnom opiranju da nas sasvim ne unište, čuvali smo se svojim jezikom kao prvim pečatom naroda. Čuvale su nas naše junačke pesme koje je nadareniji čovek iz srpskog naroda spevao o značajnim podvizima srpskih junaka i čitavog naroda. I te pesme su nastavile da živi u narodu i da uče njegov podmladak o značaju slobode i žrtava za nju, o lučonošju idola na koje će se ugledati oni koji dolaze. Te epopeje su prvi pečat srpskog naroda – srpski jezik. On je bio toliko prepoznatljiv evropskim narodima i njihovim velikanima, čak i nadirućim divljim hordana Turaka Seldžuka i Osmanlija da su uzeli srpski jezik (taj blistavi pečat srpskog naroda!) da se njime na svojoj Velikoj Porti sporazumevaju sa evropskim silnicima Zapada koji nikada nije prestajao da kuje zaveru sa našim neprijateljima. Na našu nesreću, sa zloglasnim uništiteljima Srba – Turcima-  Nemci, Mlečani, Englezi i Francuzi su se dogovarali na srpskom jeziku kako da ”konačno reše srpsko pitanje”. Tako su i tada, kao i danas, žrtvovali Srbe i srpske zemnje za potkusurivanje svojih podlih interesa.

         Da bi opstao, junački i stvaralački srpski narod stvorio je sebi i drugi pečat. A mogao je to jer je u svojoj prebogatoj kulturnoj i držanoj prošlosti imao takve velikane duha koji su svojim delom zračili i obasjavali čitav srpski narod i iz groba. Duhovno najači među njima bio je princ Rastko Nemanjić koji se odrekao svih privilegija dvora i žrtvovao za svoj narod da ga duhovno i umno brani i vodi u vekovima uspona, ali još snažnije u dugim vekovima njegovog ropstva, čak i iz groba.

Srpska deca iz Švedske koja su ovde rođena, tek pošla u prvi razred ili još nisu postali prvačići, govore na lepom srpskom, bez akcenta, stihove posvećene Svetom Savi. Lep i nije baš usamljen primer da se Srbi drže Svetosavlja.

     Uspeo je da dobije dozvolu od vizantijskog cara da gradi srpski prečasni manastir Hilandar na vizantijskoj zemlji; da utiče na oca Nemanju da se i on odrekne krune i dođe na Svetu Goru da završi život u kaluđerskom pokajanju, a ustupi bogougodnijem sinu Stefanu da vodi Srbiju, a ne preveri i nasilju sklonom najstarijem sinu Vukanu; da podigne srpski manastir Hilandar na Svetoj Gori, koja je bila pijadestal velikih hrišćanskih naroda Istoka; da okupi sve svetigorske monahe i manastire na saboru koji će njegovog oca proglasiti za sveca Simeuna Mirotočivog; da izmiri zavađenu brać u otačastvu; da izmoli od vizantijskog patrijarha blagoslov i osamostali srpsku pravoslavnu crkvu od vizantijske; da postavlja srpske episkope i arhimandrite i sveštenike po svim srpskim zemljema, manastirima i crkvama; da pregovara sa brojnim nasrtljivcima na Srbiju i odvrati ih da je ne napadaju; da otvara škole i biblioteke u svim srpskim manastirima; da otvara prve bolnice; da piše prve srpske knjige, među kojima je i ”Zakonopravilo” ili ”Nomokanon Svetog Save”, kako su ga prozvali njegova braća monasi i sveštenici u pravoslavnim zemljama koje su ovo delo Svetog Save uzele za statut po kome su organizovali svoje samostalne crkve, među kojima i velika Ruska pravoslavna crkva.

       Sve su ovo toliko velika i značajna dela Svetog Save koja su učinila da je on postao drugi pečat srpskog naroda. Jer, delo ne da da majstor ostane tajan. Njegova ogromna dela i delatnosti pretvorili su se u svetlost setosti Svetog Save da je pravoslavna vera Srba nazvana po njemu Svetosavlje. Jeste to pravoslavna vera hrišćanska, ali sa specifičnostima života, dela i verovanja ovog najvećeg srpskog duhovnog čoveka. Zato je Sveti Sava, pored srpskog jezika, pečat srpskog naroda. Nema srpske pokrajine, zemlje, sela, grada, planine koja nije obeležena nazivom ovog svetitelja, a sve srpske crke i manastiri su hramovi Svetog Save i njegovog naroda. Zato onaj oreol oko glave Svetog Save nije boja, ni, slikarska maštarija, nego pretvorena stvaralačka energija njegovog dela u duhovnu svetlost njegove svetosti. Svi vernici svetosavske vere nose je u sojim grudima kao metafizičku osećajnost koja je daleko jača i moćnija od svih naših ljubavi i mržnji.

         Pored dva pečata kojim je overena svest srpskog čoveka, onog sa integritetom svoje ličnosti – Srbina u naciji i veri – stari srpski, državotvorni narod, kao i svi drugi veliki narodi, ima svoj kôd. Kôd srpskog naroda je srpsko pismo. To je Savino pismo kojim je pisao i ”Zakonopravilo”. Zovu ga još i ”srpsko ćirilično pismo”, što smatramo pogrešnim jer ovaj deskriptivni izraz sugeriše da Srbi imaju, pored svog ”ćiriličnog pisma”, i neko drugo, tobože ”svoje latinično pismo”. To je podvala, upravo na tragu Orvelovkog predviđanja da je ”najbolji način da uništite jedan narod da mu poričete i uništite njegovo razumevanje sopstvene istorije”. Vatikanska kurija i Bečki dvor ucenama su pokatoličili i polatinčili Srbe u srpskim zemljama: Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Lici, Kordunu, Baniji, Sremu, Slavoniji i Baranji. Čini li su to posredstvom franjevačkog i katoličkog sveštenstva i nasiljem zlobraće Hrvata koji, kroz čitavu hrišćansku istoriju Srba, nisu bili ništa drugo do ’malj u rukama Vatikana kojim bije po glavama susedne slovenske i hrišćanske braće Srba’, kako je pisao moj veliki prijatelj Predrag Dragić Kijuk. Da im deca ne bi umrla od gladi, ili da ih klero-fašisti Hrvatski ne bi dotukli maljem i bacili u jamu, i njih i decu njihovu ”u lijepoj njihovoj”, Srbi su pod ucenom prihvatali i katoličku veru i latinično pismo. A Srbima u Srbiji i Crnogj Gori latiničko pismo su podvalili, i još uvek podvaljuju, titoisti, opet po diktatu imperija zla Zapada, ”Velikih zidara”, Vatikana  i londonskih, bečkih , berlinskih i vašintonskih ”velikih porti”, uz kvinslišku servilnost srpskih vođa.

U vreme robovanja pod Turcima, veliki deo Srba je islamizovan. To su današnji tzv. Bošnjaci. Najveći deo njih je izneverio narod, veru i običaje za dobar komad begovske zemlje u dolinama srpskih reka, kako je testamentarno pisao veliki Meša Selimović.

         Na kraju 20. i u prvoj četvrtini 21. veka veliki zločin srpskom narodu, ravan onim genocidima u logorskom 20. veku, počinio je neoliberalni, tzv. ”Novi svetski poredak” Sjedinjenih Američkih Država i Evropske Unije, sa svim njihovim mantrama, lažima, sankcijama, savezima i bombama. Rame uz rame sa njima bile su sve vladajuće partije u Srbiji i Crnoj Gori, njihove vlade i predsednici, sa svim petokolonaškim nevladinim organizacijama i fondovima. Jedino im se junački oduprla Republika Srpska koja i danas mora da se brani.

         Novi osvajači srpskih zemalja i njihovi vazali razbili su onaj prvi srpski pečat – jezik – i jedinstveni kôd srpskog naroda – srpsko pismo. Jedinstveni srpski jezik rasčerečili su na 4 političaka jezika, a srpskom narodu izmenili kôd (pismo). Šta je narod bez svog pečata i kôda,? ”Pučina jedna grdna”, rekao bi Njegoš; ”Koekude?”, pitao bi Vožd Karađorđe; ”Narode, stoko moja!”, uzviknuo bi Veliki Gospodar Miloš; ”Ruljo!”, prezreo bi je Veliki Srpski Narod.

Sveti Sava je otvarao srpske škole gde je god njegov štap srpsku zemlju dotakao. Otvaraju li ih danas srpski roditelji, srpski učitelji, srpski kalućeri i sveštenici, srpski igumani, vladike i patrijarsi, srpske vlade i države? Ne! Svedoci su nam još živi srpski monarhisti koje su Brozovi komunisti prognali. Oni, svaki put posle liturgije, uz kafu, u hramovima po tuđinštinama, s uzdahom, pričaju da su lično vodili škole srpskog jezika koje su brojalei do stotinu đaka. Koliko ih broje danas? Gasimo li to i pečat i kôd srpskog naroda u tuđini. Bogu hvala, onaj drugi pečat – pečat Svetog Save – Svetosavlje – nismo mogli ugasiti jer je on duboko u dušama Srba. I to je najveći garant veličine ovog neuništivog srpskog pečata. I kada su Turci spalili mošti Svetog Save misleći da će se svetlost svetosti njegovog oreola ugasiti, desilo se suprotno. Svetlost svetosti Svetog Save još jače je zasijala i mirotočila srpskom rodu.

         Ako se suštinski pokajemo – i roditelji, i učitelji, i kaluđeri, i sveštenici, i naše vođe – duhovne i svetovne – zasijaće ponovo svetlost svetosti Svetog Save i ponovo će se pootvarati škole srpskog jezika u našim crkvama i manastirima. Jedino tako nećemo ugasiti i ovaj poslednji pečat srpskog naroda u rasejanju.

Od istog autora:

Zašto se odričemo ćirilice

Jezik je ritam duše, a igra je ritam tela