listovi5433cirN
svN
 
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Bojan Ljubenović: Kako sam postao ”jedan američki novinar”

Pre nekoliko dana u „Večernjim novostima“ objavio sam stoti nastavak kolumne „Pisma iz Srbije“, koju već dve i po godine pišem u tom listu. Za neupućene, radi se o satiričnim tekstovima, tačnije „pismima“ koje moj izmišljeni stranac, (na privremenom radu u Srbiji) piše svojim rođacima negde u inostranstvu opisujući našu zemlju i ljude onakvim kakvim ih on vidi.

 
   
bojan ljubenovic fotooBojan Ljubenović

Beogradski Studio B imao je svog Duška Radovića a ”Večernje novosti” Jocu, Jovana Hadži Kostića. Duško Radović je budio Beograd svojim dosetkama od kojih i danas mnoge žive a Joca-Naslovdžija u ”Novostima” je imao ”TRN” nevelik spalt sa kratkim, efektnim, ubojitim i što je najbitnije duhovitim aforizmima. Ispisivao je rubriku pune tri decenije, od 1962. godine. Rubrikau je, inače, pokrenula 1959. godine, Jelica Nina Timotijević. Uzgred Jovan Hadži Kostić je radio na opremi tekstova koji su se slevali u redakciju i kojima je određivao naslov i podnaslov. Zahvaljujući tome zaradio je drugi nadimak ”Naslovđija”. I, mnogo doprineo da, tih šezdesetih godina minulog veka, ”Novosti” izrastu u najtiražniji dnevni list u Jugoslaviji.Rubrika Tako reći nezvanično TRN upokojenjem Jovana Hadži Kostića 30. maja 1995. nastavila je da živi. Pripremali su je Mikan Milovanović, Rastko Zakić a danas je priprema Bojan Ljubenović. Uz smišljanje novih aforizama za legendarnu rubriku Trn, Bojan Ljubenović piše i Pisma iz Srbije. Donosimo jedno od pisama, uz saglasnost autora, o tome kako je dostojni naslednik Jovana Hadži Kostića postao strani novinar.

„Pisma iz Srbije“ izlaze nedeljom, na strani humora čiji sam ujedno i urednik, (klasična protekcija, naravno), sa zadatkom da razonode čitaoca dok čeka nedeljni ručak, i ništa više, ali i ništa manje od toga. Kao i svaka kolumna i ova je nekad bolja, a nekad slabija, desi se i da poneka bude duhovita, i to je uglavnom to.

Pre nekoliko dana u „Večernjim novostima“ objavio sam stoti nastavak kolumne „Pisma iz Srbije“, koju već dve i po godine pišem u tom listu. Za neupućene, radi se o satiričnim tekstovima, tačnije „pismima“ koje moj izmišljeni stranac, (na privremenom radu u Srbiji) piše svojim rođacima negde u inostranstvu opisujući našu zemlju i ljude onakvim kakvim ih on vidi.

Svako „pismo“, čim bude objavljeno u novinama, imam običaj da okačim na svoj Fejsbuk profil, što mogu da posvedoče svi koji imaju nesreću da mi na toj društvenoj mreži budu prijatelji. Nakon što dobije nekoliko „lajkova“ ili poneko (krajnje pristrasno) „bravo“, svako od ovih pisama, kao uostalom i sve drugo na Fejsbuku, padne u zaborav.

pisma iz srbije 54

Tako je bilo sve dok nisam napisao „Pisma iz Srbije“ pod brojem 54.

Inspiracija za ovaj tekst bila mi je ona lepa reklama „Soulfud Srbija“, urađena za potrebe Turističke organizacije Srbije, sa ciljem da što više stranaca dovabi u posetu našoj zemlji i njenim osobenostima. U nameri da dam svoj doprinos bujanju domaćeg turizma napisao sam „pismo“ u kom sam pobrojao još nekoliko „čudesa“ koja strani turista sem u Srbiji nigde drugde na planeti ne može da vidi.

Iste večeri kada sam „Pisma iz Srbije 54“ okačio na Fejsbuk nastala je ludnica. U veoma kratkom roku tekst je dobio za moj pojam neverovatan broj lajkova i šerovanja, a do ponoći su mi prijatelji javili da je preveden na bugarski i engleski jezik. Kad sam sutra ujutru uključio računar, imao sam šta da vidim, broj šerovanja bio je udesetostručen!

Naravno da bih lagao kad bih rekao da mi nije bilo drago i da nisam bio ponosan zbog toga.

Međutim, već do večeri „dragost“ je počela da me napušta, jer sam primetio da se na internetu pojavila krnja verzija „pisma“, bez mog potpisa i čitavog uvodnog dela. Kasapljenje je počelo.

Par dana posle toga u dnevnom listu „Blic“, u autorskom tekstu nekog meni nepoznatog čoveka, pojavljuje se isečak tog mog teksta ali sa uvodom u kom je pisalo „ovo su o Srbiji objavile jedne čikaške novine“. Kako sam oduvek imao lagodan odnos prema svojoj autorskoj svojini, nisam reagovao, ali je to umesto mene učinila moja drugarica Mirjana Rašić, koja je poznata kao tvrdoglava i drčna persona kada su takve stvari u pitanju. Poslala je četiri komentara sa objašnjenjem da to nisu objavile nikakve čikaške novine, već je to tekst satiričara „Večernjih novosti“ od pre nedelju dana, ali uzalud, administratori Blicovog sajta nisu želeli da objave nijedan. U emisiji „Budjenje“ na Radio Beogradu Gorica i Dragan su takođe čitali taj tekst….i ko ga sve još nije krčmio kako je znao i hteo.

Narednih dana ludilo se nastavilo, svakoga dana na internetu se pojavljivala nova verzija tog teksta, od kojih su neke stizale i na moj lični mejl sa propratnom porukom „vidi što je ovo zanimljivo“. Da, postojala je još jedna razlika: čikaške novine se više nisu pominjale, umesto toga sada je u uvodu pisalo „ovo je o Srbiji napisao jedan američki novinar“.

U okviru svojih mogućnosti sam reagovao, skretao pažnju da to nikakav američki novinar nije napisao, već moja malenkost, reagovali su i neki moji prijatelji, objašnjavali, ljutili se ali uzalud, sve je ličilo na ono poslovično skupljanje perja iz pocepanog jastuka. Dešavalo se da naiđem na postove gde neki „upućeni“ čitaoci objašnjavaju da taj tekst nije napisao nikav američki novinar već da je delo „jedne novinarke iz pres službe hrvatske vlade“…itd. Pre nekoliko dana sam samo na jednom fejsbuk nalogu tipa „hajde da se smejemo“, video da taj tekst ima više od 24.000 lajkova! I dalje ne mislim da je „Pisma iz Srbije 54“ nešto naročito vredan tekst, niti da je najbolje što sam do sada napisao, naprotiv, ali se ljudima dopao i ja nemam ništa protiv. Ali imam što taj MOJ tekst sve manje liči na izvornog sebe, što ga korisnici nemilice skraćuju, menjaju, dopisuju, izbacuju mu čitave pasuse, no tu sam nemoćan.

Tragikomična situacija dogodila se pre neko veče u emisiji „Ćirilica“ Milomira Marića, kada je jedan od gostiju (izvesni Milan Knežević, predsednik Asocijacije preduzetnika, ma šta to bilo) naizust citirao nekoliko pasusa tog tekst i na pitanje novinara je li to sam smislio rekao: Jeste, to je moje!

Tako su mi barem javili ljudi.

Elem, zašto sve ovo pišem?

Kao što rekoh, u prošlu nedelju objavio sam „Pisma iz Srbije 100“ i već imam ponudu jedne izdavačke kuće da svih stotinu pisama objavim u vidu knjige, ali mi se sve čini da ću doživeti sudbinu mog kolege satiričara Slobodana Simića, koji je napisao jednu kratku priču o Slobodanu Miloševiću (znate ono kad Sloba sa neba na vlasti vidi Dačića, Mrku, Tijanića i ostale i kaže: „pa ja uopšte nisam umro!“). E tu njegovu priču su agilni anonimusi pretočili u vic, pa kad je Sima kasnije predao rukopis izdavaču, ovaj mu ga je vratio i rekao: „Sve je dobro samo si u jednoj svojoj priči plagirao onaj poznati vic!“.

 

pisma iz srbije drugo izdanje korice

Bojim se da i mene slično čeka i da ću tek morati da dokazujem da nisam pokrao nikakvog američkog novinara niti koleginicu iz hrvatske vlade.

Šalu na stranu, već dugo me muči pitanje zaštite autorskih prava na internetu. Skoro da nema dana da neki svoj aforizam iz TRN-a ne nađem negde na mreži, naravno bez imena autora U početku me je to zabavljalo, ali sada me već brine, hoću li jednoga dana, kada se pojavi zbirka mojih aforizama biti proglašen plagijatorom?

I kako da se uopšte zaštitim od toga? Sudeći prema sposobnosti našeg pravnog sistema da odgovori na zloupotrebe koje se dešavaju na internetu – nikako.

Izgleda da mi preostaje jedino da se zakunem da sam ja zaista autor onoga ispod čega se potpisujem.

Majke mi.

Bojan Ljubenović

www.bojanljubenovic.com