Коперник је изазвао револуцију када је пре 500 година рекао једноставну чињеницу, да је земља округла и да се креће око центра. То је платио животом, као и његови следбеници Галилео Галилеј и Ђордано Бруно. Требало је да прођу три века да би се превазишле заблиде и установиле тачне чињенице нове научне истине.

Пише: Јелена Иванишевић Пауновић

Петер Хандке са аутором овог прилога непосредно после уручења Нобелове награде

Свет је пре месец дана, био сведок, како је Петар Хандке изнео своју књижевну истину, својом спознајом и својим делом приликом доделе Нобелове награде за књижевност 10. децембра 2019. у Стокхолму.

Да су истине лагане и пријатне, лажи не би ни постојале. Међутим заводљиву игру истине и лажи користе медији, чиме задржавају пажњу публике и окретање света сензација. Али та игра није безазлена, напротив врло је грешна, пропадљива, јер медији пропагандом формирају искључиво (читај догматско) мишљење у ’име демократије’, које би могло да се поистовети с оним које је некада наметала црква у време Коперника или касније државно једноумље. И тако настаје популарни медијски заплет где једни момци морају бити изузетно црни и кривци за све, да би други постали изузетно бели, односно жртве. И све што искаче из тих рамова медијске истине ’демократског јавног мњења’ подложно је осуди, пошто је управо јавно мњење носилац исте, наравно сервиране преко медија.

Али истина медија није целовита, зато и не мирује. Већ врти своје зачаране кругове – подгревајући своје сопствено постојање. И једини ко се може уздићи изнад тог заплета, је онај који постматра свет из своје сфере ствралаштва и страдања. Тиме врхунски ствараоци задржавају и успоствљају мир у себи и око себе.

Страдање Балкана је чињеница и немогуће је скарити. Балкан то памти, ако се већ историја прекраја брзином светлости. Причати о историји Балкана последњих 5, 10, 15, 20, 25 година и не помињати историју пре 100, 200, 300, 500, 1000 година је исто као причати о дрвету из перспективе листа, а не узмати у обзир стабло или корен, а да не помињемо земљу из које је поникло. Многи су походили наш мучени Балкан и освајали га вековима, али ’ничија није до зоре горјела’. Као што рекох Балкан је земља мира и љубави за путнике добронамернике.

Чланице удружења жена жртава рата из Бања Луке, поред дворане за концерте у Стокхолму 10. децембра 2019. године, пред доделу Нобелове награде

И пре него што је Петер Хандке из руку шведског краља Карл Густава XVI

примио Нобелову награду за књижевност, испред Концертне дворане и око трга полиција је опасала безбедносни појас. Улаз је био строго контролисан. Ни птица није могла да пролети. Испред, окупило се много телевизијских екипа. Ту, надомак Концертној дворани, са торбама на којима је био насликан Хандкеов лик, биле су и чланице Удружења жена жртава рата Републике Српске, које су дошле да пруже подршку писцу.

Дочекали су их велика хладноћа, северни ветар, остаци снега који је нападао претходне ноћи, мрак који у ово доба године почиње да пада већ после два сата поподне, због чега се језа увлачила дубоко у кости. Али, нордијска клима није помутила осећања.

- Дошли смо да подржимо Петера Хандкеа и његов рад. Као човека који говори истину, каква год она била. Догађај је величанствен. Први пут сам у прилици да видим како изгледа један од најсвечанијих скупова на свету. Додуше, издалека, али и са ових десет метара, сам улазак у палату, како су обучени гости, пратња, све је то за нас са Балкана екстра догађај - поручила је, за "Новости", председница удружења Божица Живковић Раилић, истакавши да је манифестација подршке протекла у савршеном реду.

Репортер "Новости" је чуо можда једног или два пролазника да су успут негодовали уз помен Хандкеовог имена, док је далеко, далеко више било оних који су са симпатијама посматрали окупљање.

- Једна ствар је писац, друго је личност. Обожавам филмове Вудија Алена што не значи да волим и њега. Књижевност Петера Хандкеа је сјајна. А политички проблем не познајем и у то не бих да се мешам - рекла нам је Каталонка Параха Матуте, чија је тетка Ана Марија Матуте била књижевница, и са задовољством понела торбу с ликом Петера Хандкеа као поклон Српског културног удружења из Седертеље које је угостило жене из Републике Српске.

Специјални извештач Вечерњих новости (Београд)

Горан Чворовић, уторак 10. децембар 2019. године

Фактум је и истина је да је Петар Хандке добио Нобелову награду 2019. за свој књижевни рад. Уручена му је управо на двадесетогодишнјицу бомбардовања Југослвије, земље из које долази његова мајка Марија. О томе је управо говорио приликом доделе Нобелове награде – свом страдању заједно с мајком, у свом раном детињству и тражењу граница између настанка и нестанка ствари. Петар није говорио о Југо-носталгији. Он је говорио о суштинском страдању људи, држава у којима је живео, своје породице, мајке, себе за време Другог светског рата из перспективе Аустријанца. Говорио је после Олге Токарчук, пољакиње добитнице награде за 2018. Олга је говорила дуго и уопштено, на пољском, помало разимљивом словенском језику, покушавајући да одбрани своје стваралаштво на широкој линији фронта њених интересовања.

Помислих тада – шта то један писац треба ’паметно’ да каже у сличним ситуацијама када га ’свет слуша’. Велики је то захтев наћи само тему, која треба да се смести у 40 мин, живог обраћања публици. Заиста ни једна идеја ми није падала на памет шта би то требало да се каже. Петeр је одважно изашао и почео да говори на немачком који сам помало разумела кроз дух шведског. А онда се свако млао пројављивала реч, Muter… muter (Мајка… мајка) и понека година из Другог светског рата. Разумела сам, вратио се детињству. Он није говорио о уметности писања, он је говорио о уметности живљења и сећањима, која је узрок писања… За време говора нисам читала превод, који је Академија припремила на пар језика, желела сам да чујем и доживим живу реч аутора. И одједном се уместо писца појавио обични човек , чак дете, који писањем живи, који се писањем сећа. Настао је у једном моменту тајац, задршка у надирању емоције и храброст да се настави даље… Разумела сам да Петeр живи своје писање у овом исповедном обраћању Шведској Академији – нешто што је протресло, чак збунило све његове пријатеље и непријатеље. Али велики писци мислим да изненађују и сами себе, свесни да дар писања одавно није њихово власништво, а још мање историја коју стварају.

При крају, прелиставајћи превод говора, приметих да крај куцаног текста које сам имала у руци, није имао крај. Завршавао се са две тачке. Није ми било јасно, као да нешто недостаје, али нисам много пажње придавала папиру, пошто сам се концентрисала на живу реч добитника.

А онда је у једном моменту стао, из сакоа извукао савијени лист хартије, и заокренуо путању свога говора у непознатом првацу. Отиснуо се у воде поезије и то на шведском језику. Завршио је с поезијом. Како је чудесан био тај моменат. Помињао је песника због којег је Шведска тужна и дан данас, да није добио Нобелову награду за живота. Некако га је Петeр оживео у свом обраћању поводом доделе Нобелове награде. Призвао је музу многих песника у свом говору, мага поезије Томаса Транстромера. Појавило се вишезначје. Оживо је Шведског ненаграђеног Песника у свом говору Шведској Академији. Односно доказао да је и он сам, Петeр Хандке подједнако и песник. И оно што је најлепше је да се у истој песми Томаса Транстромера помиње анђео без лица. Тиме је у Академији преко стихова Транстромера оживео и свој филм који је сам писао с редитељем Вимом Вендерсом. Тако су се поново појавили јунаци његовог филм који су некако залутали или прошетали Нобеловом академијом и заиграли се с слушаоцима. Не смемо да заборавимо да Петeр Хандке с атологијским филмом Небо над Берлиом улази у алеју великана пера и као јединствени писац Нобеловац, ко-сценариста култуног филма из 1987.

У моменту казивања поезије сам се окренула непознатом слушаоцу Пишчевог говора и тихо узвикнула: Петeр Хандке је песник. Радост моју је поделио и непознати слушалац настављајући да ужива у стиховима антологијске песме Лукови у ромаском стилу Томаса Транстромера.

Лукови у ромаском стилу

У полумраку огромне цркве у романском стилу

тискаху се туристи.

Свод за сводом се отвара, све ово поглед не

обухвата.

Пламичци неколико свећа титрају.

Загрли ме један анђео без лица

и шапуташе ми кроз читаво тело:

„Не стиди се што си човек, поноси се тиме!

У теби унутра отвара се свод за сводом све до у

бескрај.

Ти никад нећеш бити готов, и тако то треба да

буде.“

Заслепљен од суза

иститснут бејах на осунчани узаврели трг

скупа с господином и госпођом Џонс, хер Танаком

и сињором Сабатини

и унутар сваког од њих отварао се свод за сводом

до у бескрај.

Т. Транстремер – ПЕСМЕ (Из збирке „За живе и мртве“ 1989. Превод, Мома Димић)

Истина Петeр није много песама објавио до сада, сем Поеме/ Песме за трајање (1987). која је преведена 1996. на српски. Свечана промоција је била заказана у Нардоој библиотеци 15. маја 1996. у Београду, главном граду тадашње Југославије. И те промоције се јако добро сећам јер сам била живи учесник исте – глумица позвана да казује оно што је аутор поемом испевао, у препуној сали Библиотеке. На промоцији се окупило завидно друштво тадашњег културног живота: издравач Мирко Мркић Острошки, преводилац Жарко Радаковића, Оља Ивањицки, Милорад Павић, Светлана Велмар Јанковић, Добрица Ерић… Све је одисало захвалношћу према аутору који се дрзнуо, да дође у Београд, тадашњу Југословаију, онда када је то било медијски забрањено. За мене је то било узвишено искуство и велико признање, тада младе глумице, да говори аутора који је писао сценарио фила Неба над Берлином. После промоције књиге, окупило се света да ни тада нисам стигла да се упознам с аутором. А онда ме је Петeр негде у пролазу, зауставио : Ја не волим када глумци говоре моје текстове, али ти си ово говорила као да ниси глумица. На опаску сам одговорила кроз осмех: Онда сте ви ово написали као да нисте писац. То је био почетак једног дугог пријатељства. И заиста поему је писао надахнути човек, трагач за истином – не обичан писац, овај исти који се сада обраћа Шведској Академији. Дакле, ништа се није променило.

Како тада, тако и данас.

Да, десила се револуција, на очиглед свих нас, али Хандкеова револуција, тиха, скромна, сажета и јасна као суза, несигурна у својој појавности али незаустављива, навикла на страдање, без страха и када грми, и доказала да историја није мртво слово на папиру, нити историја гласнијег, већ напротив иако немирна, увек је била историја слабијег, онога који страда, и жели мир и љубав за ближњег. Та историја се чује много шире од саме географије простора.

Достављено Дијаспори електронским путевима са Фимлском форума у Шангају (Кина) 24. децембра 2019. године. Jелена Иванишевић Пауновић уметичко име Јелена Мила је српско – шведска глумица и продуцент, која живи и ради у Шведској (Стокхолм). Завршила је Факултет драмских уметности у Београду, и мастер студије на Стокхолмском универзитету. Играла у Народном позоришу у Београду, Атељеу 212, Црногорском народном позоришту у Подогорици. Наступала је на великој сцени Драматена Шведског краљевског националног позоришта, и Стадстеатра. Снимила је већи број домаћих и иностраних филмова и серија. Директор је два филмска фестивала, први који нордијским земљам представља филмове са Балкана (Balkan New Film Festival) као и Фортеца Међународни Филмски Фестиал у Перасту у Црној Гори (Forteca International Film Festival Perast). Монодрамe „Челичне ратнице” ”Милева Марић Ајнштајн" ”Јунак ђевојка - Василија Вукотић” су Јеленин драмски записи и позоришне режије, који очекују своју филматизацију. Први ауторски дугиметражни шведско-српски играни филма Јелене Миле, Челичне ратнице - жене добровољци у Првом светксом рату 2018, обилази велике Фестиале света: на Кипру, у Норвешкој, Украјини, Русији, Амрици и Кини. 

Тренутно ради на сценарију за дугометражни играни филм „Царица Јелена”.