|
Прича „У цара Тројана козје уши“, како ју је Грујо Механџић исприповедао Вуку Караџићу још далеке 1829. године појавила се на шведском језику (два издања) као босанска народна прича у преводу Шејле Шехабовић. Пише: Анђелка Цвијић – Вукова дела су опште добро што никако не подразумева злоупотребу и својатање по поделама и сецесијама културне баштине, које су као пошаст обележиле последње две деценије јужнословенског културног простора. У чврстом увjерењу да је народна прича „У цара Тројана козје уши“ ослобођенa сваког префикса, политичког, вjерског и етничког, шведски писац српског поријекла Звонимир Поповић ту је причу, преузео из сjећање онако како ју је у дjетињству запамтио, прeнио у свој роман Akacian viskar(„Багрем шапуће“). Роман је, на шведском језику, објављен у Стокхолму 1999, а издавач је Natur och Kultur. Пошто је ријеч о општем добру писац је приповjетку слободно обрадио, додајући димензију којe нема у Вуковом нити пoтоњим издањима. Поглавље романа „Свирала од зове“ завршава се реченицом „А свиралу- не можеш казнити.“ (шведско издање, страна 238.) – Народну приповетку „У цара Тројана козје уши“ знам из основне школе и откад за њу знам познато ми је да је Вук Караџић њу записао у мени драгом граду Земуну 1829. године – каже Поповић. Није ми познато да ли постоји неки босански, или уопште неки други, запис или варијанта с босанског говорног подручја. То би требало да зна издавач ”UR”, иначе не би било озбиљно да тако нешто објави и да, кроз образовну делатност, дезинформише јавност. Мада се та, заиста дубока, прича у јавности јавља у Вуковој збирци српских народних приповедака, ја сам је увек, као и цело усмено стваралаштво свога и сујезичних народа, доживљавао као народну умотворину у заједничкој ризници блискојезичних народа. Прича о срачунатом, али неуспелом сакривању истине, односно о победи истине над лажи, јавља се и на другим језицима у свету и у другим народима (на пример и у Ирској) те спада у тзв. лутајућe мотиве, настале у доба кад су, не само песме и приче, него и друге творевине људскога ума, преношене усмено, каже Поповић. Ацо Драгићевић Ово су речи др Миодрага Матицког, дугогодишњег историчара и теоретичара књижевности, есејисте и прозног писца- од прошле јесени и председника Вукове задужбине у Београду. Вукова задужбина је основана са циљем да штити и даље развија дело Вука Стефановића Караџића, српски језик и народну књижевност на којима је и сам Вук предано радио. Као председник Задужбине, у којој је и иначе дугогодишњи сарадник а био је и доскорашњи председник њеног Управног одбора, др Миодраг Матицки је ваљда један од најзадуженијих да прокоментарише шведско издање народне приче „У цара Тројана козје уши“ (издавач „UR“ Tsar Trojan har getöron, Utbildnings radio, Stokholm, 1998, 2005 два издања, превод Шејла Шехабовић која се на овом језику представља као босанска народна прича намењена деци од 8 до 12 година старости. Миодраг Матицки се у разговору пита чему присјавање приче „У цара Тројана козје уши“, поготову што је, како каже, реч о усменом стваралаштву које се преноси с колена на колено, и од народа до народа. – Ауторска права за Вуково дело не постоје – прецизира др Матицки, позивајући се на чињеницу да је од Вукове смрти одавно прошло 50 година, колико је рок у којем се она морају тражити (и платити) наследницима или коме су та права по закону припала. – Али, то што је учињено је лажно представљање. Наш саговорник нам показује трећу књигу Сабраних дела Вука Караџића у издању београдске „Просвете“ из 1988. године, под називом „Српске народне приповјетке“ коју је приредио – данас академик – Мирослав Пантић. Приређивач је уз приповетку „У цара Тројана козје уши“ дао и објашњења од којих је прво и главно да је Вуку ову причу „приповиједао“ а после је за њега њу и записао у Земунском лазарету ујесен године 1829. Грујо Механџић из Сентомаша, у Бачкој. Његов оригинал чува се у Архиву САНУ број 8552/285, у Вуковој заоставштини. У Херцеговини, гдје је памћење дуго и гдје и данас снажно живи она Његошева „причање је души посластица“, кад приповједач доврши причу, обавезно нагласи и од кога ју је чуо, а онда дода: „Па, ако он лаже, ја полагујем“. У случају да је свједок догађаја о коме приповиједа сваки изворни херцеговачки казивач, обавезно каже: „Људи, својим сам очима гледао“. А, кад су у питању Херцеговци и њихово усмено казивање, све што је важило у Вуково доба, важи и данас и обрнуто. На жалост та света правила нису испоштована у случају приче „У цара Тројана козје уши“, коју је забиљежио Вук Караџић, а која у шведску литературу улази као босанска народна приповијест. Отимање културне баштине, на балканским просторима а у БиХ поготово, није од јуче. Сјетимо се само младића Мила, из Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“ који се, у вријеме Првог српског устанка, мислећи да га нико не чује, усудио да гласно запјева: “Кад Ђорђије млад бег бијаше, ђевојка му барјак носијаше“. Та иста пјесма, која се навелико пјевала у Србији, у Босни се смјела запјевати само тако да се, умјесто Ђорђија, у њој помиње Алибег. Турци зачују Мила, ухвате га, доведу у Вишеград и ту, на ћуприји, под оптужбом да је изврнуо пјесму да би величао Карађорђа и позивао народ на побуну, одрубе му главу. Шћепан Алексић У одељку треће књиге Сабраних дела Вука Караџића, који говори опширније о бележиоцима и казивачима приповедака, Мирослав Пантић је написао да се Грујо трговац („трговчић“ како га је Вук звао) из Сентомаша у Бачкој (данашњи Србобран), тада враћао из Србије у коју је ишао „некакијем послом“. И Вук и Грујо били су заједно у карантину, те су, како је Вук забележио, „И не имајући никаква посла дању (смо) највише спавали, а ноћу приповиједали.“ „Кад ја чујем“, наставља Вук, „да он зна овако много и лијепијех приповиједака, замолим га те ми их ондје напише, а уза њих и неколике народне пјесме...“ Механџић је, пише Мирослав Пантић, био врло значајан казивач и записивач народних приповедака. Вук се касније много распитивао о њему, али није успео да сазна ништа више од онога што је знао још из земунског лазарета. Чак му ни пријатељ Платон Атанацковић није могао потврдити да у Сентомашу било шта о Грују знају. Од Механџића је, иначе, Вук Караџић добио три епске народне песме: Марко Краљевић и бег Костадин, Женидба Ђурђа Чарнојевића и Бој Арађана с Комадинцима. Народне приповетке које је Механџић Вуку причао и записао су Немушти језик, Златна јабука и девет пауница, Стојша и Младен, Ђаво и његов шегрт, Права се мука не да сакрити, Аждаја и царев син, Ко мање иште више му се даје и – У цара Тројана козје уши. Њих је Вук унео и објавио у своме издању Српских народних приповиједака из 1853. године. Вук је накнадно проширио списак и додао још и причу Усуд, а приређивачи посмртног издања Српских народних приповиједака у Бечу, 1870. године, из Механџићевог рукописа су узели још две приче – Гвозден човјек и У лажи су кратке ноге. Наслове приповедака давао је Ђуро Даничић, а Вук их је усвајао углавном без измене. Укупно 11 прича је Механџић испричао и записао, али Пантић додаје да у самом његовом рукопису има још прича. Прича „У цара Тројана козје уши“, како ју је Грујо Механџић исприповедао, нема ијекавице иако је у литератури познато, каже нам др Миодраг Матицки, да је Вук као редактор народних умотворина највише интервенисао када је реч баш о народним приповеткама. – Посебно је указивано на приповетке које је забележио од Грујe Механџића, јер су сачувани првобитни записи из тога лазарета, а који су знатно скраћени у односу на облик који је Вук објавио. Питање, дакле, чија је нека прича је у основи непримерено када је реч о народним умотворинама јер за њих не постоје границе блиских језика. Али, најблаже речено, некоректно је занемарити име оног ко је записивањем причу о срачунатом, али неуспелом сакривању истине, сачувао од заборава и обогатио усмено стваралаштво народа.
© Diaspora/ Дијаспора Godina XIII, nr. 2 (74) / 2010 s. 2-3 |
