|
С узбуђењем равним врхунцу љубавног заноса Библиотекар је с пожутјелих корица Књиге брисао прашину. Док су јагодице прстију десне руке лагано клизиле по глаткој површини картона, чинило му се као да благо урањају у раскошни баршун затегнуте коже на дјевојачким грудима. Хрбат Књиге приљубљен уз длан овлашно стиснуте лијеве руке предавао је Библиотекаревом тијелу неку загонетну енергију чије се струјање више осјећало по једва примјеном дамарању ситних капилара у његовом устрепталом тијелу него по размјени силница које су истовремено прелазиле из порозне хартије у високо подигнуту шаку и из шаке у склопљену Књигу. Пише: Ранко Павловић Стајао је на врху расклопљених мердевина, сличан сликару фресака који дуго мирује пред голим зидом манастирске цркве прије него што на влажну смјесу креча и ситног пијеска коначно почне да наноси природне боје из којих ће се чудесним стапањем умјетникове имагинације и космичког памћења извити лик светитеља на живопису пред којим ће за неколико вијекова нијемо стајати усхићени посматрачи. У оскудној, сивкастој свјетлости каснојесењег поподнева, запљуснут жубором светачке тишине, претворио се у сјенку која је сваким покретом лелујала устајали ваздух, натопљен мирисом књига у коме су се мијешали зуј прохујалог времена, честице невидљиве паучине и скрама неуништиве патине. Прије нешто више од мјесец дана, увјерен да је проникао у све тајне књиге, из градске прешао је у гимназијску библиотеку, желећи да преостале три године радног вијека проведе међу младим људима, сигуран да се још у њима може пробудити жеља за читањем. У пријеподневним часовима издавао је књиге, а предвечерње је користио за сређивање библиотеке. Тог каснојесењег поподнева прелиставао је књиге на полици крај прозора. Отварао је предњи лист корица, разгледао евиденционе податке на првој, обично празној страници, завиривао затим на картицу која се налазила у џепу на унутрашњој страни задњег листа корица, потом руком овлашно брисао прашину и враћао књигу на полицу. Када је из посљедњег реда на десну страну нагнутих књига, при врху полице, испод самог плафона, извадио један подебљи том, у већ згуснутој тами празнине која је раздвајала књиге од прашњавог и чађавог зида, угледао је на хрбат положену књигу која је ко зна када и како тамо пала и остала тако постранце затурена, скривена од погледа и заборављена. Пропео се на врхове прстију, осјећајући како под њим шкрипућу мердевине, протурио руку преко сложених томова и иза њих извукао вјероватно давно затурену књигу. Принијевши је очима, прво је примијетио китњастим латиничним словима одштампано име аутора и наслов по коме је искусни читач лако могао наслутити да се ради о роману. Породичном, закључио је Библиотекар, мада није искључивао могућност историјских и социјалних елемената који су на посебан начин, мислио је, могли да дају арому једној породичној повијести, пуној ломова и неочекиваних преокрета. Човјек који деценије проведе с књигама и међу књигама може нешто такво да претпостави без бојазни да ће начинити велику погрешку или да ће га интуиција сасвим изневјерити. Књига се, размишљао је Библиотекар, на различите начине отвара онима који је први пут или само повремено узимају у руке и онима који су свој живот сјединили с њом, препуштајући јој се као што се заљубљен човјек препушта вољи и чарима жене с којом намјерава да проведе цијели живот. Библиотекарев поглед застаде на години издавања књиге која је ситним бројкама била одштампана при дну предње корице. Застаде му дах, а руке почеше да подрхтавају. Је ли могуће да у рукама држи тако старо издање? Прошло је више од једног вијека, закључи, откад се црна боја неуништиво увукла у бјелину њених листова. Тачније, волио је Библиотекар да прецизно смјешта чињенице на њихова права мјеста, Књига, чије ће име, осјећао је, морати да пише великим почетним словом, на својим корицама које је штите од суровости спољног свијета и у утроби што се отвара и у потпуности подаје само онима који знају да јој приђу и пред њом макар одшкрину доброћудно срце, осјетила је љепоте и трагедију три календарска вијека – седам година деветнаестог, цијели двадесети и ево већ готово пуну прву годину двадесетпрвог. Уз то, био је Библиотекар још детаљнији, у њој, док је запљускују таласи овог што је тек закорачио, струје трагови миленијума који је неповратно ишчилио у прошлост. Под јагодицама прстију Библиотекареве десне руке којом је брисао прашину с пожутјелих корица, некад очито сњежнобијелих, глатка површина одједном се претвори у њежну кожу тек задјевојчене Мирјане с којом је испод моста на Широкој ријеци читао Самртно прољеће Лајоша Зилахија. Шта ли је било, запита се, с оним комадићем чоколаде из Унриног пакета, умотаног у згужвани станиол, који су, попут јунака књиге чије су странице напросто гутали, гурнули у шупљину између храстовог потпорња и пречке што га је повезивала са другим стубом? Библиотекар осјети да му ноге подрхтавају и полако сиђе с мердевина, придржавајући се лијевом руком за пречке, а у десној чувајући Књигу као највећу драгоцјеност која би се могла распрснути у хиљаде комадића када би му, недајбоже, испала на излизани под од јелових дасака. Сједе за сто смјештен крај самог прозора тако да се за њим могло без паљења свјетла читати све док се тама не би почела згушњавати у крошњама ниског жбуња у школском дворишту. Заволио је ову просторију чим је у њу први пут крочио. Није му сметала тама која је избијала из мрачних углова, није обраћао пажњу ни на воњ који се извлачио из књига и црвоточних полица, није му одвраћала пажњу шкрипа дотрајалих подница, све мисли усредсређивао је само на оно на што је желио, нарочито када се заврши друга смјена и када сви, осим чистачица, напусте гимназијску зграду и препусте га његовој самоћи у којој се најљепше осјећао. Он и књиге, а никога између њих! Зар му је шта друго требало? Спусти полако Књигу на сто, испруженим дланом још једном обриса прашину с предње, преврну је па превуче руку и преко задње корице, а затим се усправи, затвори очи и ослони леђа на дрвени наслон столице на којој је могао сједјети и његов отац, професор историје, да је којим случајем радио у овој гимназији. Дуго је остао тако нијем, чекајући да се смире дрхтаји који су потресали његово тијело и да изненада искрсло узбуђење уступи мјесто оној неопходној мирноћи без које ниједан страствен читач не би смио да улази у библиотеку. Када је осјетио да може контролисати осјећања, подигао је Књигу са стола, принио је уснама и, ко зна зашто, не размишљајући заправо о томе, цјеливао је као што калуђер цјелива икону Тројеручице прије уласка у олтар манастирске цркве. Тек тада је смогао храбрости да завири у тајне које дуже од једног вијека Књига скрива у себи. Пажљиво, као што то чини мајка када први пут узима у руке своје прво чедо, расклопио је предњу корицу која је била прилично крута и некако се стидљиво опирала његовој жељи да што прије завири у тајанствену унутрашњост. Библиотекарев поглед запљусну јато разноликих штамбиља који су испуњавали прву страницу од врха до дна. Били су уредно поредани на жућкастој површини, сви правоугаоног облика али различитих величина. Неки су били потпуно црни, други тамнољубичасти, трећи плавкастосиви. На оним првим вријеме је оставило видљив траг, док су се посљедњи јасно оцртавали, без трунка бљедила у геометријској правилности. На линијама предвиђеним за уписивање евиденционих података мировали су трагови различитих мастила – црног, плавог, зеленог, а било је и оних који су толико изблиједјели да им се боја није могла са сигурношћу одредити. Трепнувши неколико пута, као да се брани од неке насртљиве слике, Библиотекар устреми пажњу на први штамбиљ. Строги облици уоквиривали су китњаста латинична слова, слична онима којима су на предњој страни корица били исписани ауторово име и наслов. У првом реду, испод већ изблиједјеле али јасно уцртане линије оквира, Библиотекар прочита: Аустро-Угарска Монархија. Овај податак му само окрзну крајичке свијести, отперја некуд у мутне углове школске библиотеке, али се брзо врати у својој пуној јасноћи. Наравно, кад је Књига објављена и набављена, овај крај био је у саставу тада моћне царевине под чијим канџама се праћакао добар дио увијек немирног Балкана, па је сасвим разумљиво што је на свим штамбиљима и печатима, прије имена установе, у овом случају старе Гимназије, стајало име државе којој је припадала. Испод имена државе, као што је ред, стајало је име Гимназије, затим име града. Иза тога писало је: Ев. бр. а онда линија све до десне ивице оквира на којој је сигурном руком, лијепим рукописом, тамноплавим мастилом био уписан број: 129/94. Књига је, закључи Библиотекар, набављена исте године када је објављена. Тадашњи секретар школе или наставник задужен за вођење библиотеке педантно је одмах Књигу обрадио и одредио јој евиденциони број, не препуштајући ништа случају. Штамбиљ и подаци исписани мастилом на њему били су добрано изблиједјели, али се ипак све могло лако прочитати. Библиотекар је замишљао тог секретара или наставника како сједи можда на истом мјесту на коме је он сада, можда за много бољим и новијим столом, и како, послије пажљивог прелиставања Књиге, притишће штамбиљ на јастуче натопљено црним тушем, затим на лијеви горњи угао прве странице, а потом, када се отисак штамбиља просуши, лагано умаче перо у мастионицу, па уписује наслов и име аутора у књигу инвентара и онда евиденциони број под којим је заведена уписује изнад линије на доњем крају штамбиља. Позната аустријска педантност, мрмља Библиотекар и у врховима прстију осјећа струјање деценија. Још једном је спустио Књигу на сто, скрстио руке на прсима, затворио очи и прислонио усправљена леђа на наслон чије је пречке осјећао на ребрима и кичми. У мисли му одједном бану танковијаст младић дуге таласасте црне косе, искреног погледа знатижељних очију. Изнад горње усне подебља гарава линија наговјештава да ће, кад се сасвим замомчи, имати густе чекињасте бркове. Тамносиво пругасто одијело, с прслуком начичканим мноштвом ситних дугмета, више би одговарало човјеку у зрелим годинама него њему, ученику трећег или четвртог разреда више гимназије. На клупи у парку, испод разгранатог кестена, сједи с раскриљеном Књигом коју је тог пријеподнева позајмио у школској библиотеци. Пажња му је више усмјерена на пролазнике него на текст у чију суштину још није заронио, а тешко да ће то учинити јер његове мисли заокупља питање да ли ће та враголаста Милица, ученица другог разреда, опет каснити на састанак. Сигурно хоће, три пута су се до сада састајали у парку и сваки пут је каснила између десет и петнаест минута. Није знао да ли зато што се дуго чешљала, наносила готово непримјетне слојеве шминке на бљедуњаво лице пред овалним огледалом у спаваћој соби родитеља у коју је кришом шмугнула, или једноставно због тога што је чекала тренутак мајчине непажње да се неопажено извуче из куће. Танковијастог младића пред Библиотекаревим очима нагло потисну професор који је могао имати тридесет пет, највише четрдесет година. Лице издужено, строго, изнад високог чела дубоки залисци, у брковима, чији су врхови повијени навише, све длачице постројене под конац, као официри царске гарде пред својим сувереном и високим гостом који је двору стигао у посјету. Пред професором отворена Књига, али је очито да су му мисли негдје далеко, можда на Церском или неком другом ратишту. Од објављивања Књиге протекло је двадесетак година и до сада је вјероватно прошла кроз многе руке. Шта ли сада раде његови бивши ученици тамо на фронту? пита се професор и склапа Књигу не обиљежавајући мјесто до кога је дошао. Њих је бездушна монархија регрутовала и натјерала да иду у борбу против своје браће на другој обали Дрине. Велики ломови потресају Балкан, Принципов прст повукао је окидач који је уздрмао и моћне царевине, пребире професор по мислима. Знао је он добро шта се спрема, наслућивао је каква ће грмљавина затутњати над Балканом и цијелом Европом још прије седам или осам година, када је у Кочићевој Отаџбини прочитао текст Мирише барут. Толико зла било се накупило да га је само крв могла спрати. Невина, нажалост, јер тако увијек бива, закључује професор и гура Књигу према ивици стола. Породични сукоби у роману блиједе пред општом трагедијом која потреса државе и народе. Библиотекара трже тихо куцање на вратима и прије него што је успио било шта да каже у њима се појави чистачица. Она је завршила с чишћењем и ишла би кући, мора закључати школу. Библиотекар јој рече нека слободно закључа улазна врата, он има кључ, набавио га је чим је дошао јер је знао да ће често вечерње часове проводити у школској библиотеци. Чим чистачица изиђе Библиотекар још једном, не подижући Књигу са стола, отвори предњи лист корица. До оног првог, стајао је други штамбиљ, готово исте величине и истог облика. Слова једноставна, без иједног сувишног украса, ћирилчна. Боја тамнољубичаста. Изнад евиденционог броја исписаног зеленим мастилом и имена школе – име државе: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Како се брзо смјењују државе на овом уклетом тлу; омркнеш у једној, осванеш у другој, не без горчине у пригушеном гласу промрмља себи у браду, сјетивши се недано прочитаног новинског текста о човјеку који никада није напустио своје село а живио је у шест, седам или осам држава, зависно од тога шта ко подразумијева под тим појмом. Из згуснуте таме која је непримјетно освајала углове библиотеке и мрачне празнине изнад књига на полицама, на волшебан начин извуче се онизак младић буцмастог лица и свиленкасте косе, зачешљане од чела према затиљку. Испод округлих наочара виркале су водњикаве очи. У рукама је држао расклопљену Књигу. Његов стидљив поглед колебљиво је освајао, редак по редак, тајанство страница на којима је као у сумаглици треперио одштампани текст. По неодлучности очију које су жмиркале као код човјека што је управо изишао из дугог тунела у сунчан дан пун бљештавила, прије би се рекло да младић без дозволе трага за чарима које скрива неспретно пресавијен набор широке сукње на кољену несмотрене дјевојке него што одгонета смисао текста у Књизи коју је управо позајмио у школкој библиотеци. Зашто нас школске власти кљукају породичним романима, зар не би било боље да набављају литературу која велича љубав и женску љепоту? пита се младић, задржавајући дуго поглед на истој страници. Или, још боље, о животу у велеграду? искрсава му у мислима ново питање, јер сада, када је створена држава која се све до недавно готово свима чинила као неостварив сан, жеља да по завршетку гимназије студира у Београду, новој престоници, има сасвим реалну основу. Да, најесен ће он у Београд, уписаће право, тамо се о правди вјероватно другачије размишља него у хладном западњачком мозгу; у разузданом Београду и сунце топлије грије, и лахор несташније милује крошње дрвореда, и Дунав безбрижније жубори него у хладном и прорачунатом Бечу, у коме би, да историја није искројила нове путеве, стицао нова знања, ако би се уопште одлучио за студије. Било се већ сасвим смрачило, па Библиотекар устаде и упали свјетло. Начинио је неколико спорих корака по подницама које су шкрипале и тако изазван цвилећи звук предавале тихом јауку вјетра иза прозорских окана. Осјећао је да је коначно сам са књигама, заправо са Књигом, што му је пружало посебно задовољство. Кући није журио јер тамо га нико није ни чекао. Много их је у стијешњеном стану и сви се лагодније осјећају када је неко одсутан. Старији син са супругом и двоје дјеце заузео је спаваћу собу, млађи учи и спава у дневном боравку, а за њега и супругу некако су успјели да у кухињу углаве два дотрајала отомана. Што касније се врати мање гужве ће затећи, а ако и не дође до јутра, тешко да ће то неко примијетити. Овако му је боље и љепше. Сам с књигама. С Књигом, исправи се и поново сједе за сто. Библиотекар још једном подиже корицу и поглед прикова за трећи штамбиљ, угодно смјештен испод два претходна. Четвртаст, отиснут црним, већ поприлично изблиједјелим тушем, малчице искошен, ни по чему се није разликовао од осталих. Крупнијим, великим словима, била је исписана ријеч ГИМНАЗИЈА, испод тога име мјеста, па линија на којој је мастилом био уписан нови евиденциони број. Његовој пажњи ипак не промаче ново име државе, исписано на врху штамбиља: Краљевина Југославија. Ето, осмијехну се кисело, кад ништа друго не можемо да промијенимо, мијењамо име. Важне су промјене, ма какве оне биле. Држава ће се другачије звати, а живот у њој може остати исти. Кроз Библиотекареве мисли прострујаше двије деценије, колико људи задужени за вођење гимназијске библиотеке нису морали ударати нови штамбиљ јер толико дуго није се мијењало име државе. А за то вријеме, мислио је, многи су читали Књигу. Неки су, био је увјерен, овлашно прелазили преко њених страница, други су се удубљивали у мисли које је саопштавао аутор, трећи су уживали су сликама, четврти покушавали да проникну у односе главних јунака. Колико читалаца, толико доживљаја, закључи. И сви су они, ниже даље мисли, изузев можда понеког професора, били млади људи који су тек улазили у живот и невином душом урањали у садржај Књиге. Своју судбину упоређивали су са судбинама оних о којима су читали, властиту будућност сагледавали у свјетлу животних замки и постигнућа литерарних јунака. Одједном, гурајући све друге устрану, из мноштва младих људи издвоји се стасита дјевојка, пуних румених образа, дуге црне косе, живахних дубоких очију, витког струка. Сањалачким погледом полако је прелазила с једног на други редак на раскриљеним страницама Књиге. Зна она врло добро како се ствари одвијају у њеној породици: строг отац кога сви беспоговорно морају да слушају, послушна мајка чијој пажњи ништа не може да промакне и која више говори погледом него ријечима, старији брат коме је све дозвољено, нарочито оно што доказује да је мушкарчина, достојан очев насљедник, довољно одрастао да би готово била срамота да се рано ноћу враћа кући, и она, средњошколка, за двије године можда студент књижевности, која само суботом и недјељом послије подне може са другарицама да изађе у град, али се обавезно мора вратити чим се упале уличне свјетиљке јер, забога, како би то изгледало кад би неко касно увече негдје ван куће срео кћерку високог среског чиновника коме и поштовани бан шаље позивнице за неке свечаности, а с градоначелником често недјељом прије подне испија кафу у Градској кафани. Да ли је такав однос ствари у свим породицама? Ето, баш ова књига бави се животом у савременој породици и зато радознала дјевојка пажљиво ишчитава сваку ријеч јер жели да скупи што више искуства, и животног и књижевног, како би могла на неким новим и хуманијим односима да гради своју породицу када је буде имала. Она ће, сигурна је, сину дати мање слободе а више обавеза, док ће кћерки, ако је буде имала, дозволити да буде самосталнија и сматраће је одраслом особом онда када и она, њена будућа кћерка, буде сигурна да је одрасла. Чим погледом окрзну четврти штамбиљ, пред Библиотекаревим очима све се смрачи, заглуши га тутњава бомби и поче да га гуши прашина из изломљених цигли и малтера. Шестогодишњи је дјечачић, на ногама су му тијесне ципелице које га жуљају, у очевом наручју је његов трогодишњи брат, мајка га вуче десном руком а у лијевој носи неколико на брзину спакованих торби, претрчавају главу улицу и брзо скрећу у споредну, да се не би сусрели с колоном војника у црним униформама, бјеже не знајући куда, а бомбе засипају цијели град. Љето је, мрачна коњица рата галопира без престанка, на живот кидишу људи који говоре неким туђим језиком, али и оним које преплашени дјечак врло добро разумије, једном је међу онима од којих је бјежао његов отац препознао и месара из њихове улице код кога је често с мајком одлазио по месо. Што даље из овог пакла, говори мајка док бјеже и док дјечачић с раскрвављених ногу збацује тијесне ципеле. Брже, брже, пожурује их отац и граби дугим корацима, за сваки његов потребна су најмање два дјечакова. Што брже и што даље, тутњи у Библиотекаревим ушима и он полако, са страхом, отвара очи. Испод густе магле која се полако расплињује прво се назиру а нешто касније сасвим јасно виде контуре прецизним линијама омеђеног четвороугаоног штамбиља. Поново латиница, некако крута и хладна, строга и намргођена. Први пут име школе и име државе исписани су истом величином слова: Гимназија, а изнад тога - Независна Држава Хрватска. Густ мрак стушти се са свих страна у оскудним свјетлом обасјану библиотеку. Библиотекар још слуша грување бомби и осјећа ватру у испуцалим жуљевима. Стисак мајчине руке полако попушта и тренутак касније дјечак је поред питоме рјечице у Шумадији гдје је једна породица њега, брата и родитење примила као најрођеније. Мајка се навикла на пољске радове и помаже на њиви, брат се безбрижно игра, а он колико може помаже око стоке и забринуто се распитује о оцу који се одмах по доласку у Србију придружио ослободилачкој војсци. Дјечак се мало разумије у то војевање, али се присјећа да је и у завичају, све до оног страшног бомбардовања и доласка војника који су сви имали црне кошуље испод тамних униформи, отац само ријетко свраћао кући а мајка у разговору са сестром која је повремено навраћала уз очево име спомињала некакав одред и борбу против фашиста. Да ли је ико, питао се Библиотекар, у то вријеме читао Књигу и какав је смисао у том читању могао да пронађе? У граду су се смјењивале војске и власти, опасност је вребала иза сваког угла, бивши и тадашњи ђаци Гимназије подијелили су се на двије супротстављене стране, обукли различите униформе и пуцали једни у друге, улице су опустјеле, страх је у нигдину потиснуо безбрижне шетње. Зар је некоме у том кошмару, када је свако сопственом животном горчином исписивао властиту књигу, било до читања? Ко би и зашто одгонетао животне тајне из умртвљеног ткива књиге кад је из стварности еруптивно избијало сублимирано искуство смрти? Библиотекар отвори очи и кроз бљедуњаву свјетлост поглед одгурну према прозору. Стакло је притискала густа тама. Није погледао на часовник али је знао да је већ била прошла поноћ. Магловита јесења ноћ зајахала је на град који је под њом стењао и сипљиво дисао. Осјећао је да више никог нема на улицама осим, можда, понеког припитог човјека који се враћа из кафане или путника што се ноћним возом вратио из престонице. И, свакако, понеког псета које обилази канте с отпацима не би ли пронашло било шта да утоли глад. Тако и ми, помисли Библиотекар, понекад обилазимо око живота не бисмо ли од њега и за себе откинули коју сласну мрвицу прије него што други разграбе све што ваља. Плашећи се да би га колебање могло одвратити од даљег разгледања штамбиља на првој страници Књиге, Библиотекар брзо још једном подиже корицу. Пети штамбиљ био је некако траљаво утиснуст испод претходних, као да је искошеним положајем наговјештавао и своју кратковјекост. Поново латиница, али су слова била некако заобљенија и мекша, пријатнија оку, мада тешко читљива због изблиједјелости сивоплавичастог туша. Демократска Федеративна Југославија, прочита с напором. Враћа се старо име држави, промрмља, али измијењено, обојено неким новим смислом или само вјештом варком да је смисао промијењен. Још траје рат, прати Библиотекар ток својих мисли, претварајући се у разголићеног дјечачића на обали шумадијске ријеке, још црна коњица тутњи у галопу рушећи пред собом све што је смислено, али се наслућује крај патњама и безумљу. Негдје у дубокој тами свјетлуца жижак чију пригушену свјетлост назиру само они који нису изгубили снове и наду. Кад овлашним погледом окрзну шести штамбиљ, Библиотекар прво уочи петокраку која се налазила испред имена државе. Земље којима је власт са владајућим апаратом важнија од народа и његових интереса, обично сва своја знамења обиљежавају идеолошким симболима, помисли и устреми пажњу на текст који је био прилично изблиједио. Ћириличним словима, опет изнад имена Гимназије, било је исписано име државе: Федеративна Народна Република Југославија. Није имао времена да размишља о томе што је прочитао. У мемљиву таму библиотеке нахрупи грлени младалачки смијех. У гимназијској фискултурној дворани, на клупама распоређеним уза зидове, сједе младићи и дјевојке. На брзину скупљен и неувјежбан оркестар, који сачињавају хармоникаш, двојица гитариста и бубњар, свира неки предратни шлагер, а у средини дворане, пристојно удаљени једно од другог, плеше пет-шест парова. На младићима углавном панталоне од крутог габардена и бијеле или кариране кошуље у црвено-плавој боји, а на дјевојкама бијеле блузе скопчане до грла и широке сукње дуге до испод кољена. На ногама им патике набијељене школском кредом. Оркестру прилази повисок младић с раздрљеном кошуљом. Високо подиже руку и нешто говори бубњару. Музика на тренутак утихне, а онда се салом проспу тонови борбене пјесме и завијуга козарачко коло. Нешто касније свађају се дотрајала хармоника и раштимани бубањ док из себе истискују немуште тонове руске романсе која би требало да буде осјећајна и да ненаметљивом њежношћу распламсава узавреле емоције. Атмосферу ђачке игранке потискује слика учионице у коју се некако нагурало стотињак ученика. Жустро расправљају о формирању омладинске радне бригаде. За све нема мјеста, на акцију ће само најбољи, скојевци и одликаши. Гради се пруга, аутопут или жељезара и тамо могу само они који ће освјетлати образ школе и града. Ни остали не треба да очајавају, гимназијалци ће формирати и другу радну бригаду која ће учествовати на локалној радној акцији. Треба обнављати ратом опустошену земљу, а док траје обнова нема одмора, рекао је Зна Се Који Друг. И као што се у књизи Откровења један за другим отварају тајанствени печати пред којима једнако страхују грешни и безгрешни, пред Библиотекарем се откривају штамбиљи и он пред њима дрхтури, не од страха већ од знатижеље. Ево и седмог, поново латиничног: Социјалистичка Федеративна Република Југославија. На Балкану се једино са сигурношћу може тврдити да се редовно смјењују годишња доба и државе, или бар њихова имена. Та мисао, која је ко зна откуд и зашто искрсла и банула у глуву ноћ пуну магле и влаге, учини му се непримјереном свечаном тренутку понирања у дубоке поноре Књиге, па је брзо одагна и врати се читачима који су баш у те поноре утискивали и мрвице своје душе. Гледа их онако младе, пуне љубави и наде, запитане пред животом али одлучне да савладају све изазове. Плавокоси и црномањасти, високи и ониски, витки и буцмасти, сјетни и насмијани, лијепи и бубуљичави, тужни и раздрагани, срећни и забринути пред будућношћу. Колико љубави у сваком њиховом уздаху, колико снаге у свакој њиховој жељи! И сви читају Књигу. Неки пажљиво, памтећи сваку ријеч, враћајући се појединим пасусима да што дубље проникну у суштину њиховог смисла и да што боље схвате цјелину приче, други с расутом пажњом, памтећи само оне детаље у којима налазе макар дјелимичне одговоре на питања која их муче. Важно је да читају, хвали Библиотекар оне прве и оправдава оне друге. Ни жени не прилазе сви с истом страшћу, ни према родитељима, ни према дјеци не исказују сви једнаку љубав, па зашто би и према Књизи сви морали да имају подједнак однос? Нека су је читали, понавља и замишља како су младићи ужагреним погледима продирали на невине странице Књиге као у мислима својом нестрпљивом младалачком мушкошћу у нетакнути извор женске ватре, а дјевојке стидљиво замишљале своје руке око вратова оних који никако да запази њихове заљубљене погледе. Слути Библиотекар да се приближава зора, а у библиотеку навире грумење новог мрака. С њим, тим тјестастим мраком, топовска канонада и злослутно фијукање авиона који брзо промичу небом пријетећи да ће се ускоро вратити и просути товаре бомби. Почиње још један балкански рат, још једном се младићи из Гимназије дијеле у двије војске, стављају на капе различита знамења и кидишу једни на друге. Заморила је Библиотекара непроспавана ноћ, уморан је од свих тих ратовања, тешко би поднио присјећање на посљедњи, суров колико и бесмислен, радо би кући, али како сад, пред освит, да буди породицу, па склапа корице Књиге и спушта главу на Њу. Шумори тишина, зује испрекидане мисли које се извлаче из полица с књигама или из сјећања, дамара куцавица на сљепоочници звуцима који се утапају у шум васионских пространстава. Запљускују га таласићи сна и препушта се том слатком тоњењу у плавкасти бездан у коме се брзо губи свака искрсла мисао. Све одједном постаје паперјасто, прозирно, лелујаво и непрегледно. Пробудило га је бљедило зоре и брзо је устао иза стола. Прошетао је библиотеком трљајући очи, па се зауставио пред прозором и загледао у школско двориште. Освитао је прохладан, магловит каснојесењи дан, један од оних у којима нема мјеста лијепим сјећањима. Шта он ради овдје и зашто је провео ноћ у библиотеци? Питање које је сам себи поставио било је сурово, али није захтијевало одговор. Ипак, ипак... Трже се и угледа Књигу на столу. Приђе јој и грозничаво расклопи предњу корицу. Страх да су, док је на тренутак дремнуо, на неки само њима знан начин побјегли штамбиљи с прве странице био је безразложан. Иза оних седам, које је већ добро разгледао, кочоперио се осми, посљедњи отиснут па зато најјаснији и најчитљивији. Поново ћирилица, а слова византијски китњаста, витичаста, као прољетни ластар. Име нове државе, једне од оних што су на балканском тлу настале у посљедњој деценији двадесетог вијека. Биће овдје увијек нових ратова и нових држава, а штампају се књиге на све мањем формату и на њима неће бити довољно мјеста за штамбиље, шапну Библиотекар и кисело се осмијехну. Није имао времена да у мисли призива нове читаче, плашио се да ће доћи послужитељи, а не би волио да га затекну у библиотеци јер би послије могли свашта да причају, чак да се питају није ли помјерио памећу. Зато брзо узе Књигу са стола, желећи да коначно завири у њену душу, да је прелиста и на прескок прочита неколико реченица, то је увијек чинио кад му се у рукама нашла непрочитана књига. Сјео је и Књигу обухватио објема рукама, тако да је палчеве држао на крајевима корица, а на јагодицама малих прстију осјећао ивице хрпта. Тихо и свечано, с узбуђењем равним оном које је осјећао кад је претходног дана скидао прашину с корица пошто је Књигу пронашао затурену на врху полице, почео је да је листа. Умјесто да се листови Књиге распрше као перје у репу голуба лепезанера, испод Библиотекаревих прстију извуче се неколико смотака пожутјелог папира. Он још једном покуша да разлиста Књигу, али му туп поглед заста на неорезаним табацима. Непремостива граница спречавала је и мисли да продру на странице Књиге. Зар толике године да ударају штамбиље и уносе евиденционе бројеве на прву страницу а да нико не принесе нож Књизи? Зар...? И ту, свако ново питање, прије него што би се измигољило из Библиотекареве смушене свијести, постаје бесмислено. Из магле која је насртала на прозор, израњао је нови дан.
РАНКО ПАВЛОВИЋ, рођен 1943. године у Шњеготини Горњој, код Теслића. Пише поезију, прозу и драмске текстове. Поред шест збирки пјесама, једанаест збирки прича за дјецу, шест извођених и објављених текстова за дјечју сцену и двадесетак радио-драма и радио-игара за дјецу, објавио романе: Школа јахања, 1990, Јахачи и остали, 2001. и Како ухватити лептира, 2002, те збирке приповиједака: Приче из Вакуфа, 1978, Бљесак у кошмару, 1985, Човјек у љуштури, 1988, Преображаји, 1997, Додири, 1998, Жута бјелина,1998. и Суботе без Илзе, 2000.
|
