|
На Нову годину 2005. године навршило се деведесет година од рођења великог српског писца Бранка Ћопића. Плавокоси дјечак из Хашана код Босанске Крупе је скоро седамдесет година шеретским осмијехом заваравао читаоца и прикривао истинску тугу која вије из његових пјесама и прича.
Бранко Ћопић је рођен 1915. године у селу Хашани испод планине Грмеч, крај Босанске Крупе, па је као његов омиљени јунак Чича Триша, „корака лака отишао иза облака“ скоком у Саву 26. марта 1984. године, и тако прославио мост, издвојио га и дао му име.
Добио све значајне књижевне награде које су се у његово вријеме додјељивале у Југославији. За живота су му два пута штампана сабрана дјела, први пут 1964. године у 12 томова, други пут у 14 томова. Прво издање сабраних дјела обухватило је петнаест збирки прича, четири романа, петнаестак збирки (циклуса) пјесама за дјецу, три збирке прича за дјецу, једну комедију за одрасле и једну за дјецу,
Бранко Ћопић и Добрица Ерић су два српска писца чија су књижевна дјела објављена у више од милион примјерака. Дјела су му преведена на више десетина језика, међу осталим на: руски, енглески, француски, њемачки, бугарски, чешки, словачки, албански, румунски, мађарски, словеначки, македонски...
О Ћопићевом књижевном дјелу писали су сви познати југословенски критичари двадесетог стољећа, а „Свјетлост“ из Сарајева објавила је 1981. године књигу „Критичари о Бранку Ћопићу“. И поред тога ово значајно књижевно дјело је недовољно изучено.
Најпознатији Ћопићеви романи су: „Пролом“, „Глуви барут“, „Делије на Бихаћу“, „Осма офанзива“...
Из бројних збирки прича издвајају се „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, која је највише издавана, филмована, драматизована, и „Башта сљезове боје“, једна од посљедњих Ћопићевих књига, овјенчана изузетним признањем, „Његошевом наградом.“
Свијет свог дјетињства Ћопић је видио из куће свога дједа Рада, и описао га као свијет Михољског златног октобра, славе Ћопића, „оног нашег крајишког, смиреног златног октобра у рану јесен... када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља. Ти дедови октобарски дани представљају основну ризницу свих мојих правих литетерарних мотива. Одатле сам кренуо и почео да сликам свет по лику и подобију овог честитог, душевног и на свој начин праведног човека.“
Дјетињство је његова трајна инспирација. Бајколико дјетињство пуно љубави и топлине, коју је Ћопић унио у све своје књиге и поклонио читаоцима.
Занесени крајишки дјечак, „Јесењинска сањалица“, од малих ногу сироче без оца, узлетио је из топлог дома дједа Рада до змајевих крила, винуо се над Босанском Крајином, носећи благу слику душевних Крајишника, племенитих људи, скромних и смјерних, шерета и левенти, добричина и бунџија „грубог лица – голубијег срца“.
Мало је писаца у српској књижевности који су са толико топлине и љубави сликали своје јунаке, као што је то чинио Бранко Ћопић. Нема ни једног наказног лика у његовом дјелу, нема ни једне зле личности, ни једног убице. Јунаци које је сликао Бранко Ћопић већ су постојали у српској књижевности, описали су их бунтовни Петар Кочић и смирени Иво Андрић, касније још неки босански писци све три вјере. Веома су слични Кочићев Симеун Ђак, бројни Ћопићеви јунаци, међу којима дјед Раде, Чича Триша, Николетина и други, и Андрићев јунак из „Проклете авлије“ и још неких прича фра Петар. Без обзира на вријеме у којем су постојали, на вјеру и националну припадност то су слични људи, људи истог миљеа.
Сам Ћопић је признавао да су на њега највише утицали Петар Кочић, Отон Жупанчич, Мирослав Крлежа и Иво Андрић. При том је посебно истицао Андрића, јер њих двојица нијесу само писци истог краја, већ сликари сличних ликова.
„С поштовањем сам увек застајао пред писцем који је прошао кошмарну страву проклете авлије живота и дао нам чудесне мостове од јаве и сна који везују народе и државе, прошлост и будућност, живот и смрт. После њега нећу више никог да помињем“ – казао је Ћопић о Андрићу.
Ћопић је писац прве руке, буквално једине руке, стваралац непресушне инспирације, изванредне имагинације, изузетног радног елана. Прва верзија је једина верзија његовог рукописа и то показује колико је био расан и оригиналан књижевник. Књиге су му се отварале одједном, зато је створио тако разноврсно и обимно дјело у којем нигдје није поновио ни један стих.
Он није могао имати историјску дистанцу према догађајима које је описивао, ни према јунацима који су у њима учествовали, није имао привилегију повлашћених, ни могућности да пише о временима давним. Био писац из строја, партизан из првог ешалона. Његова пјесма, као ни његова пушка нијесу имале избора. Није имао избора ни српски народ у Босни, у Хрватској, у усташкој држави Ендехазији била је само једна могућност – борити се. Борити се и опстати уз огромне жртве, или нетрагом нестати.
Био је убијеђени комуниста и зато није схватио погубност револуције по српски народ, чији су се синови без милости убијали у братоубилачком рату, ко зна за чије интересе. Ћопић није смогао снаге да попут Михаила Шолохова пређе и на другу страну да тамо нађе исте људе и једнаку патњу, и то је недостатак његовог књижевног дјела.
Искрено је вјеровао у идеале Народноослободилачке борбе, једнако понесено пише о морнару Марјану из малог далматинског села Рибарски Кут, о Шолаји хероју са Купреса, о херојима из Македоније, Словеније...
Интернационалиста првога реда, до смрти је пјевао љубав према свим југословенским народима, према свим народима свијета, због чега, као и сви велики писци, припада свима. Главни јунак његове пјесме, романа, приче је човјек, обичан човјек који се бори, који страда и пати, разумије и воли.
Савремени истраживачи истичу као ману његовог дјела превелику идеологизацију, но то је дуг времену које му је дато. Како да не буде идеологизована литература писца из рова, са фронта?
Из данашње перспективе гледано неки пјесникови ставови нијесу се потврдили у времену, али то је било друго вријеме, вријеме ратно, вријеме заноса, братства и јединства, вријеме које се неће, на жалост, скоро поновити на овим просторима, а које је нудило идеале социјализма као бескласног друштва, оптимизам као поглед на свијет и Југославију као заједницу свих југословенских народа.
У свим својим књигама, у сваком ретку, Бранко Ћопић је освједочени хуманиста, с тугом и болом пјева о страдањима дјеце, о патњама и погибијама оних који нијесу имали шта да изгубе изузев живота.
Како је болно у душама нашим одјекивала потресна Ћопићева пјесма о недужној српској дјевојчици у избјегличкој колони на Петровачкој цести, које сања о ватри да загрије промрзле ручице, о крову да се склони од зиме и о хљебу. Смрт овог невиног дјетета, које убијају душманске бомбе увијек је актуелна опомена народу и тешка оптужба злочинаца Њемаца и усташа.
Ћопић и његови читаоци нијесу ни у сну помишљали на то да се колоне српских избјеглица и погибије недужне дјеце могу поновити на југословенски цестама, а поновиле су се свега пет-шест година иза пјесникове смрти, још страшније од оних које је гледао млади партизан Бранчило. Поновиле су се колоне и српских и других избјеглица на југословенским просторима. За неколико година бесмисленог ратовања срушило се у прах и пепео све оно о чему је Бранко Ћопић пјевао са толико одушевљења и вјере, пропала је Југославија и социјалистички поредак
Ћопићеви јунаци нестали су из Босанске Крајине, нестала је и Босанска Крајина, она бунтовна, слободарска, Кочићева земља дивних људи, у њу су дошли други, друкчији људи, а Ћопићеви Крајишници голубијих душа пресели су се у друге крајеве, многи „иза облака“, и остали да трају као спомен на слободу и на живот у бајколиким причама и дирљивим пјесмама вјечитог дјечака Бранчила, наивног бојовника из Хашана.
Колоне избјеглица на Петровачкој цести само су епизода у бескрајном низу посртања у историји српског народа, но Ћопић то није желио да схвати, нити је могао схватити.
У дубини своје дјечје душе Ћопић је слутио да је све друкчије, да је све љепше у пјесми него у стварности. Венула је лагано и неповратно његова башта сљезове боје, бојовници су хрлили ка пролому, а крајишке делије ка животном поразу. У осмој офанзиви коју су водили против самих себе, борци партизани поражавају сами себе и све се враћа на почетак, затвара се у нови круг, у циркулус витиосус, у нови круг патње.
Све је било улудо и узалуд. Видјело се то одмах иза рата када су партизански командири јуначки похрлили у кревете њемачких куртизана по градовима, остављајући своје породице по забитима босанским и иним. Ћопић је схватио да је исписивао бајку, истиниту и тужну, партизанску тужну бајку, да рат није промијено ништа, да се све враћа на старо, зло и страшно.
Како често бива у животу, моћни властодршци, задовољни док их пјесник слави, осјетљиви на критику, брзи да се освете за најблажу иронију и покуду, окренули су се против пјесника. Ради једне приче писац се замало није нашао у затвору, дуго је игнорисан и прећуткиван од сабораца, што је бољело и допринијело депресији у коју је пао прије смрти.
Ћопић је цијелог живота остао дјечак и то је за њега било погубно, а велика срећа за његове читаоце. Када је одједном одрастао и прогледао другим очима било је касно, све је било готово. Болно сазнање да све је била лаж убило је инспирацију, ријечи су почеле да измичу и да бјеже, срушили су се идеали, живот је изгубио смисао. Све било је лаж, изузев приче која је остала да свједочи о лијепом и нестварном тренутку на Балкану.
„Жеља ми је да у овај тужни свет набијен мрачним слутњама, унесем што више, смешка, надања, плавих бајки и пуна-пунцата кола стрмоглавих пустих и драгих лагарија...“
Био је велики шерет – значи веома несрећан, како би рекао Шекспир.
Ћопићеве књиге преливене су сјетом, тугом и хумором, дубоком саосјећајношћу према свему што пати и пролази. Имао је специфичан и риједак осјећај за вријеме и краткоћу свега доброг. Вријеме је кроз његову пјесму пролазило као кроз пјешчани сат, све пролази заливено сјетом и варљивим сјајем Михољског љета. У дну свега увијек сија блага свјетлост пјесниковог дјетињства, „златног крајишког октобра.“
Рођени пјесник раскошног стиха, није смишљао пјесме, просто их је изливао из себе, као што лије свјетлост сунчаног дана у дјетињству и све обасјава душом.
„На фрулу северац свира,
арије поспане, дуге,
а лишће сипа, сипа,
к`о киша,
тихо без туге.
Силазе магле
ко војске,
значи –
брзо ће зима.
Путују магле
У буљуцима...“( „Шумски ђак“, „Вечерње приче“ )
Како само лако пјесник налази ријечи, како се игра стихом, метром, колико је то прецизан израз, како упечатљив опис, која снажна слика!
Хиперсензибилан, добричина рањиве душе, широког срца, пјесник се од туге, збиље и животне чаме бранио специфичним хумором, добродушном Ћопићевском шалом, која обасјава цјелокупно његово стваралаштво, шалом која је, лишена отровног подсмијеха, остала као вид љубави према јунацима које је опјевао.
Ћопићева пјесма је лирска бајка, коју је исписивао и у поезији и у прози, јер његова проза има готово исто онолико лирике као и поезија.
„Пружи ми руку, читаоче,
водим те сада у мрку гору,
ту се јелике танане коче,
мирисну смолу борови точе,
вјечито с вјетром у разговору...
Тијесни кланци јадиковци,
И свака стаза глува,
Ту памти мрке осветнике, хајдучке стопе чува.
Кад мјесец сјене по гори сплете,
Ту видиш давно нестале чете“...(„Незнанко, деда и ја“, „Вечерње приче“)
Бранко Ћопић је био велики пјесник, народни писац који је једнако прихватан од свих и свуда, добродушан, племенит, једноставан и јасан, драг свима, посебно дјеци. Наша дјетињства уљепшало је красно дјело Бранка Ћопића, без којег би била знатно оскуднија и суморнија.
Ћопићу се није довољно одужио родни крај и неће му се одужити никада, али ни српски народ, чију је књижевну ријеч уљепшао и обогатио. Његово, и данас као јутарња роса свјеже књижевно дјело, свакога дана води безбројне читаоце у нестварну и несталу Српску Крајину, у дјетињство, у бајку, у којој као чаробни цвјетови цвјетају бескрајне приче бунтовних слободара, шерета и лола, племенитих Крајишника. Ми се данас дружимо са дједом Радем, са Чича Тришом, Са Николетином, Гојком Ћупурдијом, учитељицом Ланом, Јовандеком Бабићем и другим безбројним Ћопићевим јунацима, слушамо њихове шале и њихове приче и причамо с њима, јер љепота живота, а посебно љепота дјетињства је у дружењу. Ћопић је тако лијепо писао о своме завичају, као да је слутио да ће он нестати и преселити се у бајку.
„Треба се вратити у детињство и остати чиста срца“ – казао је Бранко Ћопић.
Лијепо је што је на овој земљи и у нашем народу српском постојао
___________
 Вук Церовић је рођен у Бијелом Пољу у Црној Гори 1946. године. Основну и средњу школу завршио је у Бијелом Пољу, студирао, магистрирао и докторирао у Београду. Пише прозу за дјецу и одрасле, књижевну критику, радио драме. Објавио је за одрасле три збирке прича: "Дрхтај на рубу", "Приче са периферије" и "Туђи живот"; трилогију "Круг" (три романа о породици Марковић из Лазина и о Црној Гори у XX стољећу – "Зле године", "Јесен у прољеће" и "Љето у Дуракову"). За дјецу је објавио два романа из трилогије: "Храбри дјечак Дроњо" и "Дјечак тражи оца" и двије збирке прича – "Благо испод наше крушке", "Рођаци из Лазина" и неколико сликовница.
Објавио је три књижевне студије Стефану Митрову Љубиши, једну о Николи Лопичићу и једну о Михаилу Лаличу и неколико десетина есеја.
Роман "Храбри дјечак Дроњо" награђен је наградом "Политикин забавник", као најбоља књига на српско-хрватском књижевном подручју за 1991. годину, а по збирци прича "Рођаци из Лазина" тв Београд снимила је тв серију и филм са Љубишом Самарџићем у главној улози..
По једној његовој књизи снимљена је у Телевизији Београд тв серија "Рођаци из Лазина" и филм "Урош Блесави". Предаје Књижевност за дјецу на Филозофском факултету у Никшићу.
У издањима двојезичног часописа за културу први пут јавио се почетком 2007. године
Од истог аутора
|
