Сетимо се Хандкеовог напада у Принцетону, на скупу Групе 47, скупине писаца Немачке, моћне и конзервативне корпорације, која је гутала све што је младо и евентуално самосвојно. Сетимо се Хандкеових напада на реликте нацизма и посебно на личност Курта Валдхајма, бившег нацисте па генералног секретара УН. Петер Хандке није никада имао длаке на језику. Рекао бих да је у случају распада Југославије био и мање бучан него разочаран и очајан. Сада смо ”бучни и бесни”, реагујући на писца не читајући га, зато што је и нас тематизовао? Бранимо ли опет тековине рата? Осмишљавамо бесмисао рата? Поносни смо на рат?, рекао је Жарко Радаковић, књижевник и преводитељ романа Петера Хандкеа, добитника Нобелове награде за књижевност, у разговору за портал www.dnevnik.ba.
СЛУЧАЈ ПЕТЕР ХАНДКE: Генијалан писац који је Нобела добио са закашњењем, а ни први ни задњи који је био политички идиот
Жарко Радаковић, писац и књижевни преводитељ, који четрдесет година живи у ради у Њемачкоj, ширим јавностима у земљама регије познатији је и као преводитељ аустријског писца и нобеловца Петра Хандкеа, с којим је, већ годинама и пријатељ. Од осамдесетих до данас, Радаковић је превео двадесет и седам дјела Петера Хандкеа, а посљедњи је роман “Велики пад” у наклади београдске Лагуне.
У разговору за www.dnevnik.ba/, Жарко Радаковић, говори о додјели Нобелове награде Петеру Хандкеу, реакацијама, његовој књижевности и објашњава зашто се и како Хандкеа десетљећима, ”погрешно чита”.
Како сте доживјели драматичне реакције поводом додјеле Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу? Јесте ли очекивали овакве реакције у нашој регији, али и у свијету?
-Реакције на доделу Нобелове награде Хандкеу су очекиване. Оне су и наставак прекинутих полемика вођених о Хандкеовим текстовима о Србији, Трибуналу, Милошевићу, НАТО-интервенцији и тако даље. Нема ту ничег новог. Можда су сада актери и дискутанти промењени, јер наставак је уследио после двадесет година... Асоцира ме све то и на дискусије о свакој шкакљивој теми. Могу да замислим да су после Другог светског рата расправе на тему ”нацизам” у многим земљама вођене па прекинуте, негде потпуно потиснуте, поготово тамо где је нацизам бујао. А то што је прекинуто, настави се кад тад: рецимо у време шездесет-осмашке ”револуције”, или, ево, сада у Немачкој се нова генерација пита ”ко су били моји прародитељи у време нацизма”. Јер реликти носилаца тога што смо потиснули и такорећи заборавили наједанпут изађу поново на површину, уђу у предњи план. Е сад, за таква понављања бива нешто, или неко, повод, иницијална каписла. Сада је то испао Хандке.
Овде се заправо и не говори о њему; реч је о нама самима, о нашем незадовољству, о неправдама и ужасу које смо доживели а за које смо и сами криви, или о страху да не изгубимо оно што смо ућарили на недаћама других. И свако сада говори из своје перспективе, и увек онако како то њему одговара. Објективност као да никога и не интересује. И многи, тако ”узрујани”, у свеопштој ”буци и бесу”, нису у стању да дистанцирају од себе и иоле примакну истини о себи. А писац – кога по свему судећи мало ко да је и читао – јесте као жртвени јарац. Само је призма кроз коју се гледа, увек у себе, у свом правцу, како коме то одговара. Чак и они који ”умеју да читају”, и који су можда и читали Хандкеа, наједанпут виде у његовим текстовима једино оно што њима одговара, и одмах то увећавају, исецају из контекста, дакле, кидају текст, разбијају га, погрешно читају. Дакле, о књижевности ту нема више ни говора.
Сматрате ли да је, уствари, Хандке Нобела добио с готово тридесетогодишњим закашњењем, јер је, ипак, ријеч о великом еуропском писцу?
- Петер Хандке је несумљиво један од највећих писаца данашњице. Велик је управо и зато што доводи све постојеће у питање. У Великој књижевности, а поготово Хандкеовој, не постоји никаква тенденција. Нема никакве подршке никоме. Нема ни стављања на нечију страну. Не постоји нетолеранција којој често наседамо у жељи да ”наметнемо своје”. Не постоји такмичење (као у спорту или привреди). Дакле, поставља се ту фундаментално питање ”шта је уметност”. Није она ту да производи историјске чињенице, а још мање да их потврђује. Није ли уметност, ипак, ту пре свега да реагује на реалност; емоционално, рефлексивно, опажајно, инстиктивно, интуитивно, не верујући слепо, волећи, опирући се, слутећи, доводећи у питање, јежећи се, и увек пре свега доживљавајући. Готово је несхватљиво да овај писац, на кога се мора (на основу свега написаног) пре свега гледати као на највећег пацифисту, на некога ко је писао против сваког рата, злочина, против малограђанских спорова, међусуседских сукоба, против сваке пакости, коме сметају чак и прегласни звуци, да се такав писац овде одмах дефинише као ”фашиста”. Где!, питам се, где то неко види ишта фашистоидно у текстовима овог писца!?
Ни у једном тексту Петер Хандке не негира злочине. Ни у једном његовом тексту нема ни милиметра скретања у неморално... Али, овај писац, доводи у питање све што олако важи за опште мишљење, често он сумња у кредибилитет постојећег стања ствари, не верује у свако медијско извештавање (често непроверено, и базирано на неуверљивим ”чињеницама“), сумњивом медијском приступу реалности парира уметничким доживљајем, базираном на чулном опажању. Треба само читати Хандкеове текстове. А чита ли их неко међу данас ”бучнима и беснима”?... Утолико су Хандкеови текстови и у колизији са много чиме институционалним, са неким квази ”стручним”, мишљењима. А институција је и Комитет за доделу Нобелове награде.
Дакле, Петер Хандке, као нека врста уметничког ”анти-институционисте”, дуго није могао да буде подобан за ову награду; а видело се и да су му ”измицале“ и неке друге награде пре Нобела. Дакле, разумљиво ми је ово ”одлагање”. Али нови обрт је уследио после потреса у самој институцији која је почела озбиљно да губи на свом кредибилитету. Биће да је Жири наједанпут ”дошао к себи”. А колико ће та присебност (и храброст) да траје, видећемо. По закону кибернетике, сваки систем, па и институција ”Комитет за доделу Нобелове награде”, тежи стабилности која брзо прелази у ”ураниловку“ и онда у умирање (да би опет уследило обнављање, итд). Дакле, сада је, ето, овако: Петеру Хандкеу је ове године додељена Нобелова награда.
Како коментирате чињеницу да су бројне јавне особе, књижевници, редатељи, новинари, политичари, готово унисоно тврдили како онај који је држао говор на Милошевићевом спроводу и који је фашист, не може бити добитником Нобела? Тко, онда, може? Немогуће је да смо сви ми, и Ви и ја, толико поштени и морални, тко ће онда уопће имати право судити и одређивати?
- Већ то ”унисоно” указује да нешто није у реду. Драган Великић је рекао да ”најбучнији у свим овим расправама одлично живе без Хандкеове књижевности, без књижевности и уметности уопште”. Дакле, не читају. Читају само оно што им одговара. А писца ”отпора”, оног који ”поставља питања”, не читају никако, или га читају унапред погрешно (у свом интересу). Дакле, опет оно - ”како читати”. На жалост, читање (или нечитање) Хандкеа сада је често тенденциозно, тражи се од писца да пише ”како то ја хоћу”. Зар ту нема и сличности са озлоглашеним ”стаљинистичким приступом” уметности? Испада да је ”најподобније” и ”једино важеће” ако писац избегава трагање за истинама о својој савремености; ако се унапред поставља ”квази моралистички” и ”коректно”; ако не дира у шкакљива питања; ако се крије; ако бежи у ”унутрашњу емиграцију”.
Писац није политичар; политичар мора да буде морална и ваљана личност (на жалост, често он то није). Писац мора да доживљава: онако како то траже репертоар и поступци његовог писања. Југославија, и распад те државе, јесу били важни доживљаји Петера Хандкеа. Отуда његов длазак у Словенију, Босну, Хрецеговину, у Србију (и за време НАТО-интервенције), на Косово, у Трибунал, Сребреницу, Вишеград, Горажде, Сарајево.
Јер Југославија је овом писцу (не само њему) значила много. Дакле, тзв. ”југоносталгија”, или постављање питања ”зашто се та земља морала распасти”, остају константе. Ја, Хандкеов преводилац, читајући његове текстове ”избилза” (преводећи их), доживљавао сам их свеобухватно, не pars pro toto. Хандкеови текстови ми остају: као најузвишенија књижевност која превазилази много тога у нашој, и те како упрљаној савремености. Захвалан сам овом писцу на величанственом превазилажењу нашег таквог времена. Ову књижевност нећемо потиснути. Никада. Њено време остаје (или долази). Јер: ко данас размишља, или уопште зна, да је Данте Алигијери био swzxизгнаник, а он је и даље ту. Ко размишља о робијању Фјодора Достојевског. Ко размишља о осуди на смрт вешањем Франсоа Војона. Ко зна иоле нешто о биографијама Каравађа или Ван Гога, а сви су они и те како ту са нама.
Је ли познато тко је предложио Хандкеа за Нобела?
- Хандке је половином деведесетих година више пута био у најужем избору за доделу Нобелове награде. Једне године је био у финалу са Харолдом Пинтером. Због неодлучности жирија, награда је додељена, компромисно, Дарију Фоу. И сваке године се тај писац налазио међу кандидатима. И на кладионицама уочи доделе награде, увек се говорило и о њему. Ове године се са Хандкеом рачунало у пропорицији 1/20. Ко је уложио на овог писца, зарадио је добро. Смешно. И цинично. Али тако је. Свет је, и поред свих страхота, и жалости, и несклада, и неправди, и ”буке и беса”, увек и циркус.
Хандке и Радаковић у Вишеграду
Какав је, заправо, био третман Хандкеа у широј јавности западног свијета свих ових година? Омражени бунтовник којег су бројни осуђивали због политичких ставова, али једно му, ипак, нису могли одузети - а то је његова генијална књижевна продукција?
- Петер Хандке је, рекох, великан књижевности данашњице, и има многбројне читаоце и присталице. У време свеопште ”буке и беса” њихова оглашавања су пак заглушена. Али сигуран сам да ће њихова реч о овом писцу бити најрелевантнија мерила у процени вредности овог писца. Јер то су гласови читалаца, оних који су вични проницању у тајне писања (само читоаци то могу) (нечитаоци то не могу), оних који могу ”да добаце” (реч читаоца-критичара Марјана Чакаревића). Читаоци су неопходни, јер само она књижевност и уметност спашавају од грубости политичког, верског, идеолошког, војног и свакојаког другог једностраног дискурза. Дакле, у читаоцима је спас писању, даљем читању и књизи, јер ови јесу угрожени, па и оваквим, данашњим реаговањима само ”буком и бесом“... Мора се, међутим, и рећи да је Петер Хандке одувек био ”бунтовник” који је и покретао на ”буку и бес”.
Отпораш који је умео да баци рукавицу, да се успротиви сваком насилном произвођењу чињеница и мишљења, да се успротиви историји, и те како је умео да узбурка духове. Сетимо се његове драме Псовање публике, у којој је осуо паљбу на укус малограђанштине. Сетимо се Хандкеовог напада у Принцетону, на скупу Групе 47, скупине писаца Немачке, моћне и конзервативне корпорације, која је гутала све што је младо и евентуално самосвојно. Сетимо се Хандкеових напада на реликте нацизма и посебно на личност Курта Валдхајма, бившег нацисте па генералног секретара УН. Петер Хандке није никада имао длаке на језику. Рекао бих да је у случају распада Југославије био и мање бучан него разочаран и очајан. Сада само ”бучни и бесни”, реагујући на писца не читајући га, зато што је и нас тематизовао? Бранимо ли опет тековине рата? Осмишљавамо бесмисао рата? Поносни смо на рат?
Није ли утопијски и сулудо "тражити" да писац буде безгрешан, у маниру некаквог новог Месије на земаљском тлу?
- Запрепашћујуће је у којој мери се уметницима придаје политичка, верска, идеолошка, па и економска важност. Запањујуће је у којој мери се о писцима одмах размишља као о политичарима. (Неки су збиља и улазили у политичке воде. Неки су у њима и остајали, нестајали.) Запањујуће је да мало ко од ”бучних и бесних” сада уопште не види да се ради о аутору који управо ”бежи” од политике и сваког месијанства, који на свет гледа најхуманијим оком, који помно истражује могућности писања, који најпосвећеније ради на истанчавању списатељског умећа. Не заборављам речи овог писца, ”никада не могу да се еротски идентификујем са неким политичарем, на срећу уметности”. И запањује ме да се таквом писцу управо приписује тенденциозна близина политичарима. ”Желим да свет прикажем у свој његовој разноврсности и свеобухватности”, гласи следећа за мене кључна реченица писца. Или: ”Да сам сликар, сликао бих увек само силуете, осветљене фрагментарно, у аутобусима, по возовима, метроима, у авионима изнад облака, и то би биле неке друге слике Жоржа де ла Тура.” Несхватљиво ми је одбацивање писца који је са толико љубави прилазио свему периферном, маргиналном, запостављеном, непримећеном, неправедно заборављеном. Није ли девијантно баш у нама да не видимо да управо овај писац ради на скретању пажње на све у сенци, у позадини, на све изван круга рефлекторске светлости, па и на нас непримећене.
Годинама се дружите с Хандкеом. Ако није исувише интимно питање, какав је то човјек, какво му је било ђетињство?
- Порекло, детињство, младост, одрастање, јесу код сваког битне упутнице у оно што се постане. Петер Хандке је словеначког порекла (по мајци), а немачког (по оцу, био је нациста; ванбртачно је дете). Дакако је ”сензибилизиран”, али пре свега емпатичан. А емпатија је за мене једна од кључних одлика писца. Јер без уживљавања у другог, у нешто, нема истинског доживљавања. А доживљај је кључ свега у уметности. Ко не доживљава, не пише, не креира нешто вредно. Баш као што ни читалац који не доживљава, не може ”да добаци” до оног што у неком тексту пише.
Дакле, Хандкеово доживљавање света јесте увек у основи његовог писања. Ако се за његове текстове и може говорити ”дефинишући”, онда би се рекло да је ”реч о низању доживљаја”. Стога су писцу важна кретања, посебно путовања и пешачења. Дакако, важни су му његови терени: простор бивше Југославије, Словенија, Босна, Србија, Хрватска, Црна Гора, Косово; и то су више него битне координате у његовим кретањима. На том терену производи овај писац своју уметност, реагује: емоционално, рефлексивно, опажајно, инстиктивно, интуитивно, не верујући слепо, волећи, опирући се, слутећи, доводећи у питање, јежећи се, и увек пре свега доживљавајући. А то је кључ сваке велике уметности.
Хандке и Радаковић на Косову
Што можете поручити онима који су оштро реагирали поводом додјеле Нобела, а нису читали Хандкеа?
Да, Петер Хандке није код нас довољно читан. Али није он то увек ни на Западу, испоставља се то сада, у време свеопште ”буке и беса” против њега... Рецепција Петера Хандке је у земљама бивше Југославије више него несистематична. Никада није превођен паралелно његовом писању. А написао je више од 80 наслова. Дакле, читан је у мало коме схватљвим ”таласима”, свуда различитим, подизаним најразличитијим ветровима, углавном по кључу “треба ми или не треба ми то”. Дакле, негде је час више превођен, па мање, па онда уопште непревођен. Од свих кампањски рађених превода огромног опуса овог писца немогуће је код нас сложити јасну историју продукције и рецепције Петера Хандкеа. Дакле, на публиковању овог писца радило се насумице. А у Француској, Шпанији, Америци, Италији итд, његове књиге су се преводиле одмах, без обзира на то шта се о аутору мислило.
Ми смо тотално испали из композиције рецепције овог писца. И мораћемо да то надокнађујемо. Ево, у Србији има мало тога на тржишту. ”Велики пад”, на пример, објавила је ове године издавачка кућа Лагуна. И ту књигу препоручујем, јер у њој упечатљиво доживљавамо поменуто пишчево противстављање многим негативним појавама у данашњем цивилизованом свету. Препоручујем и књигу Још једанпту за Tукидида коју објављује издавачка кућа Прометеј, сјајну збирку путописних цртица из времена Хандкеових путовања око света; а пет текстова је везано за простор бивше Југославије; те маестралне студије рађене као пејзажи сликарском кичицом.
Миљенко Јерговић, Перо Квесић и Јосип Млакић, чини ми се, тројица су ријетких хрватских књижевника који су јавно реагирали тврдећи како Хандке заслужује
Нобела.
Зашто је Хандке преко ноћи од загребачког постао београдски писац?
Прекид са Хандкеом у Хрватској је наступио још половином осамдесетих, дакле у време велике државне заједнице. Ћуди политике и економије издаваштва су очигледно ћудљиве. У време ”преласка” Хандкеа из Загреба у Београд није било ни говора о ”политичком” Хандкеу.
Јерговићев есеј из 2015. насловљен је "Правда за писца". Је ли Нобелова награда, ипак, дошла као “закашњела правда“? Можете ли се сјетити неког Хандкеовог запажања о правди?
- Појам ”правда” у уметности има другачије значење него што је то у правосуђу или етици. Дакле, око тумачења те категорије у случају Хандкеа јављају се и неспоразуми који доводе до неадекватних реакција. Мало ко схвата да тај појам у књижевности одражава нешто пркосно, нешто алтернативно, у неслагању, или пре надопуњавању општег мишљења о збивањима, на пример, својевремено на Балкану. Дакле, Хандке је ”правдом” парирао једном тврдокорном мишљењу. Сам текст ”Зимско путовање на реке… ” далеко је мање провокантан од поднаслова ”Правда за Србију”. А многи можда због поднаслова нису читали тај текст даље или до краја, или су га читали тенденциозно, дакле погрешно, реагујући ”бучно и бесно”... Али Миљенку Јерговићу одајем признање на храбром постављању питања рецепције овог генијалног писца у Хрватској... Да такав писац долази стално на наше просторе, да је ту, да и код нас ради на опусу који остаје у историји светске књижевности, може свима само да импонује. И то ће се кад тад схватити.
Жарко Радаковић, књижевник и књижевни преводитељ, рођен је 1947. у Новом Саду (Србија). Живи у Кeлну (Немачка). Објавио књиге: Тiбинген (1990), Книфер (1994, 2018), Понављања (са Скотом Аботом, 1994), Емиграција (1997), Поглед (2002), Губитак слике („лепо писање“ и визуализација Написаног, с Нином Попс, 2007), Вампири & Разумни речник (са Скотом Аботтом, 2008), Страх од емиграције (2010), Ера (2010), Књига о музици (с Давидом Албахаријем, 2013), Кафана (2016), Кречење (2018), Ње (са Скотом Аботом, у припреми). Превео је с немачког језика двадесет седам дјела Петера Хандкеа. Сурађивао с умјетницима Ером Миливојевићем (Перформанси Медеџ 1971, Корњача 1973, Лабудово језеро (1974), са Јулијем Книфером (Зборник-монографија Јулије Книфер 1960-1990, Штутгарт Флугаше 1990), Нином Попс. Дугогодишњи уредник на радију Deutse Welle (Келн / Бонн).
Са Хандкеовин преводиоцен са њемачког на српски језик Жарком Радаковићем разговарала је Глорија Лујановић.
