| Матијас Гардел (MattiasGardell) је професор историје религије на Универзитету у Упсали. Књигу је у Стокхолму издала кућа «Леопард фoрлаг» (Leopardförlag) 2008 g, а представио ју је лично аутор на Сајму књига и библиотека у Гетеборгу. Професор Гардел је у књизи «Повратак тортуре» (Tortyrens återkomst) успео да савесно, документовано и смирено разголити монструозно наличје савременог америчког схватања демократије. Одломке које први пут на српском објављује Дијаспора одабрао је и са шведског језика превео књижевник, новинар и преводилац Звонимир Поповић.
Гвантанамо. Уместо да остане забачено место за које је мало ко чуо, Гвантанамо је постало појам уцртан на нашим менталним картама света. То је место високог набоја, истовремено одбојно и неодољиво. Кроз честар комплексних, не ретко опоречних и непријатних осећања, Гвантанамо експонује непосредне слике. Ми смо их видели. У транспарентним кавезима за животиње седе редови људи у наранџастим комбинезонима, са повезом преко очију, зачепљених уста, запушених ушију, с дебелим рукавицама на рукама, с ланцима на рукама и ногама, клече на шљунку пред цокулама униформисаних војника, поражени, уништтени. Те слике су се усекле у приповедања и представе људи, не питајући нас да ли желимо да их прихватимо или одбацимо. Ми те слике нисмо тражили. Оне су нам показане. Наметнуте су нам. Позвани фотографи су их снимили и потом разаслали кроз глобални медијски проток информација те су тако постале заједничко искуство становништва целога света. ...
Гвантанамо наговештава повратак тортуре као јавне, правно санкционисане праксе. Као што ћемо видети, тортура је уграђена у «глобални рат» Бушове администрације «против терора». ...
***
У једном телеграму послатом у НКВД у, јануару 1939, Стаљин је ретроактивно објавио легитимност тортуре: «Коришћење метода физичког притиска у практичном раду НКВД-а дозвољава се од 1937. године па надаље у складу са одобрењем добијеним од Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза. Врло добро је познато да све буржоаске обавештајне службе користе методе физичког притиска против прредставника социјалистичког пролетаријата и да користе најскандалозније облике тих метода. Питање је зашто би социалистичка обавештајна служба морала да буде хуманија према бесомучним агентима буржоазије, према смртним непријатељима радничке класе и колхозника? Централни комитет Комунистичке партије сматра да физички притисак и убудуће треба да остане прописан као оправдан и погодан метод који ће се користити против познатих и опструктивних народних непријатеља.» ...
Борба против идеолошких непријатеља била је од изузетног значаја и за увођење тортуре у време националсоцијализма у Немачкој. У једном егзекутивном наређењу је Хајнрих Химлер1942. дао на знање да се «саслушање трећег степена» може применити на унутрашње непријатеље без претходног тражења одобрења од надређеног органа. Еуфемизам који је Химлер ту употребио за тортуру, посуђен је из устаљеног полицијског жаргона у Сједињеним Државама: «Трећи степен се једино може применити против комуниста, марксиста, Јеховиних сведока, саботера, терориста, чланова покрета отпора, антисоцијалних елемената, елемената који не пристану да сарађују, или пољских и совјетских пробисвета. У свим другим случајевима је неопходна претходна ауторизација». ...
***
После Другог светског рата ... државе чланице (ЕУ – прим.прев.) одредиле су комисију за људска права са примарним задатком да изради Декларацију о људским правима. Текст који је усвојен у децембру 1948. био је, за разлику од текста у Повељи УН, врло конкретан. Ту се не говори само о једнакости и равноправности сваког човека, него и о праву сваког човека на социјалну и економску сигурност, о истој плати за исти рад, о праву на образовање и о једнакости свих пред законом. Уводи се и експлицитна забрана тортуре: «Нико не сме бити подвргнут тортури или свирепом, нељудском или понижавајућем третману или кажњавању» (члан 5) и забрана превентивних хапшења и протеривања лица која нису починила кривично дело: «Нико не сме бити самовољно лишен слободе, држан у затвору или прогнан из земље» (члан 9). Даље се каже (члан 10) да сваки човек «има право на праведну и јавну расправу пред независним и непристрасним судом» и да «свако ко је оптужен за кривично дело има право да буде сматран невиним док се његова кривица правно не установи на јавном суђењу, где се том лицу гарантује правна сигурност која је потребна за његову одбрану» (члан 11.1). Осим тога се каже да «нико не сме бити осуђен за дело ... које није било кажњиво по националном или међународном закону у време кад је то дело почињено» (члан 11.2).
Сви ти чланови су данас, шездесет година касније, прекршени. ...
***
Сједињене Државе су се, после Другог светског рата, највише залагале да забрана тортуре буде успостављена као међународни правни стандард. У Нирнбершком процесу амерички правници су за ратне злочине – међу којима и за тортуру – судили немачким правницима, лекарима, политичарима, затворским чуварима и војним лицима у служби Трећег Рајха. Елеонора Рузвелт је била председница комисије која је сачинила Повељу УН о људским правима са забраном тортуре и свирепог, нечовечног и понижавајућег поступања. Године 1949, САД су ратификовале допуњену Трећу женевску конвенцију, где се, поред осталог, забрањују тортура, телесне казне, понижавања и свирепо поступање према ратним заробљеницима. Исте године су амерички дипломате и правници умешани у прихватање одредаба Четврте женевске конвенције које се односе на поступање према цивилима у оружаном сукобу. Становништво у окупираном подручју не сме бити изложено понижавању (члан 3), силовању (члан 27) нити насиљу у сврху изнуђивања информација (члан 31). У члану 32. се потписници обавезују да цивиле не излажу физичким патњама. «Том забраном су обухваћени, не само тортура, телесне казне, сакаћење и медицински или научни експерименти ... него и свако друго насиље од стране цивилног или војног особља».
У америчкој историографији се ово ангажовање против тортуре радо истиче као природна последица људских слобода и права које је америчка револуција наговештавала за све људе. Америчка власт не примењује мучење. То је модификована истина. Као што ћемо видети, амерички органи власти су, у својим отвореним или тајним програмима, разрадили рутине за тортуру како за своје домаће правосуђе, тако и за војну употребу изван својих граница. ...
Америчка револуција је раскинула са законодавством које допушта тортуру и које су у Нови свет донеле колонијалне силе. ... Проглас независности 1776, ... – који је био инспирација за француску Декларацију о људским и грађанским правима – и the Bill of Rights, који је усвојен 1791. као први од десет амандмана уз амерички Устав, прокламовали су и спецификовали «неповредива» права човека. ...
Међутим, та права се нису односила на све становнике, већ су обухватила само «белце». Године 1790. је утврђено да америчко држављанство може да стекне «слободна бела особа и да су само «белци» обухваћени правима која припадају свим људима. Ниједан «црнац», било да је слободан или роб, рођен у иностранству или у земљи, није, по формулацији Врховног суда из 1857, могао «икада постати држављанин Сједињених држава». ...
Између 1882. и 1940. године извршено око 4000 линчовања црних «криминалаца» ... Линчовање Клода Нила 1934. г. било је нпр. Ударна вест на првој страни локалног листа Dothan Eagle: ФЛОРИДА ЋЕ УЗ КОЛАЦ СПАЛИТИ ЦРНЦА: СЕКСУАЛНИ ЗЛОЧИНАЦ ИЗВЕДЕН ИЗ ЗАТВОРА, БИЋЕ УШКОПЉЕН И НАМРТВО СПАЉЕН У ЗНАК ВАНЗАКОНСКЕ ОСВЕТЕ». То што се линчовање назива ванзаконским не треба схватити као да је тортура линчовањем вршена без подршке локалног правосуђа, него само да је пресуђивање извршено изван правног поступка који је предвиђен за суђење другој врсти грађана оптужених за другу врсту кривичних дела. ...
***
Почетком хладнога рата је новоосновану (1947) америчку службу безбедности ЦИА (Central Intelligence Agency) много забрињавала могућност да Совјетски Савез располаже тајном техником уз помоћ које њихови агенти могу да контролишу човекову личност. Њихове претпоставке су потврђене у једом научном извештају, који је 1949. г. објавио реномирани психолог Ирвинг Л Џенис по наруџбини труста мозгова ратног ваздухопловства Ранд. Џенис у свом извештају разматра могућа објашњења за јавна покајања разних критичара режима на суђењима у Совјетском Савезу, Мађарској и Бугарској. Шта је натерало западне интелектуалце, аристократе и хришћанске свештенике да дају очигледно лажна признања и прокомунистичке изјаве? Џенис је изложио као могућу хипотезу да су совјетски психолози усавршили хипнотичке технике, које омогућују имплантацију лажних сећања и лажниха схватања, уз истовремено брисање из сећања хипнозе и првих саслушања. То би значило да су совјетски психолози направили крупан научни скок, остављајући далеко за собом своје америчке колеге, који су се такође бавили истраживањем хипнотехнолошких могућности. Ослањајући се на америчке научне резултате и извештаје из Источне Европе, Џенис је претпоставио да би постигнутим успесима разлог могао бити срећна комбинација електрошокова, психоактивних дрога и тачан број сесија хипнозе у тачним интервалима. Џенис је предложио дводелну стратегију као одговор на совјетски изазов. Обавештајна служба мора да продукује више информација о методима руских истраживача и да више улаже у сопствена истраживања. «Теоретски се чини могућим да се понове такве врсте признања какве настају на суђењима под совјетском доминацијом», тврдио је Џенис. ... Џенис је на крају подигао прст; метод који је скицирао озбиљно угрожава демократске вредности и може лако да се злоупотреби. Позвао је зато органе власти да имају у виду моралне и политичке импликације пре него што се определе да спонзоришу такав пројекат. ...
Мотиви Службе безбедности били су и дефанзивни и офанзивни: хтели су да заштите своје особље против испирања мозга од стране непријатеља, али и да помакну напред сопствене позиције, да натерају заробљенике или иформанте да кажу све што знају и да нађу начин помоћу кога би регрутовали агенте који су толико тајни да ни сами не знају шта чине и по чијем налогу.
***
Године 1963, ЦИА је у једном приручнику за «научну» тортуру без трагова, под опскурним називом КУБАРК (Counterintelligece Interrogation), сумирала сазнања генерисана у пројекту МКУЛТРА који је те године званично окончан. Овај се метод темељи на депривацији чула и опробаним полицијским техникама за тортуру без трагова, као што су стресни положаји и дехуманизација. Како подвлачи Рејали, тортуру без трагова не треба видети само као «менталну» или «психичку» тортуру. «Технике без трагова су физички» методи тортуре. Бол који настаје од електричних оруђа прикопчаних на гениталије не оставља никакав траг. Али то боли. Физички бол. Затварање у бокс, без могућности да се ишта види, чује, осети, омирише или учини било какав покрет, напад је на психу путем изразито физичког метода. То што ови методи не остављају траг има, међутим, за последицу да је ономе на комеј је вршена тортура тешко да другима објасни шта је доживео. Они који слушају приповедање о тортури хоће да виде физичке трагове, «праве» озледе као доказ за истинитост навода. ЦИА наглашава у КУБАРК-у да метод за који се они залажу није само чистији. Он је и ефикаснији.
«Саслушавање јогунастог извора» констатује писац приручника, «један је од најстимулативнијих задатака у овој професији». Мада су «предности обично на страни онога што саслушава» сад се резултат може обезбедити «помоћу научних открића. Обавештајна служба која успе да на своје проблеме аплицира релевантна, савремена знања, у огромној је предности ако се упореди с обавештајном службом која своје тајне задатке обавља по методима из 18. века». КУБАРК наглашава да су «амерички психолози извршили научне студије» у «областима које су непосредно релевантне за саслушање: депривација чула, изолација, хипноза, наркотици, бол, страх». Њихов «рад је толико важан и релевантан да више није могуће озбиљно говорити о саслушању без позивања на психолошка истраживања у последњој деценији. ...
Вијетнам није ни изблиза био једина сцена на коју су Сједињене Државе низ година извозиле своју компетентност за технику саслушања. Хладни рат је постајао све интензивнији, истим оним темпом којим су потискиване колонијалне силе. Да би се спречило да се нове самосталне државе, ступајући на сцену, прикључе совјетској сфери моћи, Сједињене Државе су усвојиле један изнијансиран програм – од помоћи до војних интервенција – да би се попунио вакум власти који је остао иза повлачења европских колонијалних сила. Један део помоћи западу наклоњеним режимима даван је у виду компетенције у технници саслушавања, која је тамо коришћена за гушење домаћих левичарских схватања. ...
***
Међу око 60 000 Латиноамериканаца, који су завршили Свеамеричку УС-школу (US School of theAmericas) били су Леополдо Галтиери и Роберто Виола из Аргентине, Хуго Банзер Суарез из Боливије, Ђулермо Родригез из Еквадора те Мануел Нориега и Омар Торихос из Панаме, који су се затим нашли на челу војних диктатура у тим земљама. ... У латиноамеричкој пракси примене тортуре могуће је наслутити северноамерички утицај – пре свега у прихватању разних метода за електротортуру – али није сигурно да дотични режими не би развили такве методе и без америчке едукације и то у сврху заташкавања извештаја о кршењу људских права. Сједињене Државе су препоручивале електротортуру помоћу пољских батериских телефона с кабловима прикљученим на позитивни и негативни пол. ... Постоје сведочења преживелих да су северноамерички агенти у више наврата присуствовали сесијама мучења. ...
Тортура је у Латинској Амрици примењивана и много пре него што је основана Свеамеричка УС-школа. Оно што се може рећи је да су Пројект Х и Свеамеричка УС-школа били један од много начина на које су Сједињене Државе у време хладнога рата подржавале репресивне режиме у Латинској Америци. У образовању војних лица и обавештајне службе, техника сасалушавања је сачињавала само један део наставе. Други важни делови су побухуватали разне технике за инфилтрацију социјалних покрета, организовање доушништва, подмукла убиства, руковање оружјем, прављење бомби, психолошки рат, герилски рат, изучавање и праћење сигналног система за технотогију надзора и ухођења, укратко, за све технике и методе за ефикасно сламање отпора режимима и структурама моћи којима војска и обавештајци служе.
По завршетку хладнога рата америчка јавност показује већу склоност да слуша латиноамеричке организације које се залажу за људска права и демократске покрете. ...
Поткрај хладног рата све више расте број организација за људска права које у својим извештајима и кампањама поклањају пажњу тортури. ... 1985. jе основана организација «Америкас Воч» (AmericasWatch), која прати како државе у Новом свету поштују људске слободе и права ...
Важан инструмент у настојањима да се укине тортура коју врше органи власти била је Конвенција УН против тортуре од 1984, која забрањује тортуру и свиреп, нечовечан и понижавајући третман. У првом члану те Конвенције се тортура дефинише као: «свака радња којом се неком лицу свесно наноси озбиљан бол или тешкка патња, физичка или психичка, у сврхе као што су: прибављање информација или признања тога или трећега лица, кажњавање за дело које је учинило или за које је осумњичено то или треће лице, или претња односно присиљавање тога или трећега лица». ...
Сједињене Државе су Конвенцију УН против тортуре парафирале 1988, а ратификовале су је 1994, по окончању хладног рата. Џорџ W Буш је у свом говору на Међународни дан жртава тортуре рекао да је «безусловно право човека» да не буде подвргнут тортури. ... «Те одвратне злочине не може да толерише свет који тежи правди». ...
***
«Сједињене Државе су одлучне у свом настојању да елиминишу тортуру широм света и ту борбу ми водимо сопственим примером», саопштио је председник Буш крајем јуна 2003. године. «Ја позивам све владе да се, у забрани, истрази и подизању оптужбе против сваког вршења тортуре и у спречавању других свирепих и необичних казни, придруже Сједињеним државама и заједници нација које поштују закон. Позивам све нације да се дистанцирају од тортуре у свим њеним облицима.» Док је држан овај говор, Бушова администрација је дала одобрење да се Гвантанамо и други познати или тајни специјални затвори прпреме за пријем затвореника, «терориста» и «илегалних комбатаната» које је похапсила америчка војска, киднаповала америчка обавештајна служба, или које су Сједињеним државама истовремено продавали државни или приватни актери током рата против терора. Режим Сједињених држава је тада направио прве одлучне кораке у правцу легализовања тортуре, у две егзекутивне председничке наредбе, саопштене у новембру 2002, утемељена је пракса тортуре која ће, мањевише јавно, бити изведена на сцену у Гватанму и другим местима пре него што ће тортура – у међународноправном смислу тога израза – коначно бити јавно легализована током 2006. и 2007. године.
У једној војној наредби издатој 13. новембра 2001, Буш је, у својтству врховног команданта снага Сједињених Држава, прокламовао јурисдикцију светских размера у рату против терора. Сваки појединац, без обзира на држављанство или место боравка, који буде осумњичен да је извршио, да је планирао да изврши, или да је на други начин пружио помоћ у извршењу терористичког дела које је проузроковало, или могло да представља. опасност да прозрокује «штету или негативне последице за Сједињене Државе, њихове држављане, националну безбедност, спољну политику или економију», биће интерниран на неодређено време. Ако би осумњиченом терористи био одобрен судски посртупак, њему, или њој, би судили специјални војни судови који се не морају имати обазирати на америчко грађанско или војноо право. «С обзиром на опасност за Сједињене Државе и природу међународног тероризма, ја (тј. Буш) сматрам да је непрактично да се примењују они правни принципи и правила извођења доказа који генерално важе за судски поступак у Сједињеним Државама»
Ако је први корак био укидање америчког права, онда је други корак укидање међународног права ...» тј. правног поретка којим се регулишу односи међу државама. Упућујући на правна мишљења која су изложили врховни правник америчког Министарства правде Џеј С Бајби (Jay S Bybee) и врховни тужилац и министар правде Џон Eшкрофт (John Ashcroft), председник Буш је 7. фебруара 2002. прокламовао, у америчкој историји права новокомпоновану, тезу да он, у својству врховнонг команданта Сједињених Држава има законско право да поништи женевске конвенције и сваки други обавезујући међународни споразум. «Рат против тероризма је етаблирао нову парадигму» објаснио је Буш, са «ужасним поступцима против недужних цивила», што «неопходно налаже нови начин мишљења кад је реч о ратним законима. Буш је зато «одлучио» да «ниједна одредба Женевске конвенције не може бити применљива на наш конфликт са ал-Каидом у Авганистану нити било где друго у свету, поред осталог зато што ал-Каида није једна од потписница Женевске конвенције». Буш је објаснио да он има «конституционлно право» да «укине Женевску конвенцију», да одлучи да «трећи члан Женевске конвенције /поред осталог о поступању према ратним заробљеницима/ не важи нити за талибане нити за ал-Каиду» и да одлучи су «заробљени талибани илегални комбатанти који се зато не квалификују као ратни заробљеници по четвртом члану Женевске конвенције» - а то исто важи и за заробљенике из редова ал-Каиде «који се такође не квалификују да буду третирани као ратни заробљеници».
Лишен правне заштите коју и по америчком и по међународном праву ужива сваки преступник, заробљени илегални комбатант се нашао у ванлегалном простору, непосредно подређен председниковој ексклузивној власти, бар по мишљењу водећих правника Бушове администрације. Владини правници су своје стручно умеће употребили да би склепали законски простор који ће омогућити тортуру. У том простору је пракса вршења тортуре креирана уз помоћ континуираног дотока председникових егзекутивних наредби, меморандума тадашњег министра одбране Доналда Рамсфелда, војних одредаба, потреба службе безбедности, бирократских декрета и иновативног истражног особља. Од посебног су значаја била правна мишљења која су писали високи правник Беле куће Алберто Гонзалес, министар правде Џон Ешкрофт, помоћник министра правде Џон Ју, високи правник Министарства одбране Вилијам Џ Хејнис II и високи правник Министарства правде Џеј С. Бајби.
Није само један амерички правник упоредио Гонзалеса, Ешкрофта, Јуа, Хејниса и Бајбија са «мафијашким адвокатима», или «правницима предузећа» који верују да је њихов задатак да нађу рупе у закону и изманипулишу законе како би своје клијенте ослободили кривице па ма шта они чинили. Како је амерички професор правних наука Барт Њуборн приметио, постоји нека «унутрашња веза између легализма и пристојности. Трагична је чињеница да је закон исто толико служио варварству колико је био у служби пристојности». Њуборн подсећа да су они правници у органима власти, који су се определили да раде за нацистичку Немачку «припадали најшколованијем интелекту Европе» те да су образовање стекли у врхунским правним училиштима тога континента. Исто тако су Ешкрофт, Бајби, Гонзалес, Ју и други «правници власти која нам је одредила ове смернице за професионалну тортуру(policies on torture) «најистакнутији и бриљантни; марљиви правници који врше ригорозне правне анализе», своје образовање стекли на правним смеровима најистакнутијих универзитета своје земље. «У чему је разлика», пита Њуборн, «између посла који обављају правници власти користећи своје знање и таленат да би на неки осмишљен начин створили легалну фасаду за тортуру, и посла који су радили нацистички правници кад су конструисали легалну фасаду за нацистички расизам»? Стивен Џилерс, члан управе америчке Адвокатске коморе, указује с иронијом да такво саветодавство «указује да су адвокати заборавили да лица из власти нису њихов клијент. Они су заступници клијента. Њихов клијент су Сједињене Државе», земља коју влада репрезентује, што значи да су правници власти «изневерили и свога клијента и закон». Очигледно је да правници органа власти јесу увидели да су методи саслушања које је планирала Бушова аднинистрација противни постојећим законима. То је разлог и за савете тих адвоката да се оснују затвори на територијама изван америчке јурисдикције, предлагања председнику да укине женевске конвенције, напори да се оспори јурисдикција Међународног кривичног суда над Американцима и рад да се унапред измисли правна одбрана за случај да истражно особље или политичари буду изведени пред суд. У једном тајном меморандуму предсенику Бушу, датираном 25. јануара 2002, Гонзалес подвлачи важност стављања ван снаге «овешталих одредаба» Женевске конвенције, јер би то особљу обезбедило неопходу «флексибилност» приликом «саслушавања непријатељских заробљеника» уз истовремено «знатно редуковање ризика за подизање оптужбе због ратних злочина». Кад је Колин Пауел следећег дана протестовао против намере да се укине Женевска конвенција, у дебату се умешао Ешкрофт примедбом која ће бити одлучујућа. «Председничка одлука да /Женевска/ конвенција није применљива била би најсигурнија препрека да неки суд касније покрене поступак поводом оптужбе да су официри америчке војске, припадници обавештајне службе, или запослени у полицији кршили одредбе Женевске конвенције о поступању на бојишту, поступању у затворима, или приликом саслушања заробљеника». То би, према Ешкрофту, такође умањило ризик да дође до правне анализе израза «илегални комбатант», што се по сваку цену мора избећи. Ако се неки суд одлучи да испита фактичку основаност председниковог тумачења да су заробљеници илегални комбатанти, то може да доведе до тога да америчким председницима буде стављена на на терет знатна кривична одговорност /Substantial criminal liability/. Настојања правника блиских власти да се што више умање ризици да Бушова аднинистрација или војна сила буду изведене пред суд због ратних злочина објашњавају и њихово интензивно противљење Међународном кривичном суду, који је у томе времену – основан је 2003. године – први у свету перманентни међународни суд за ратне злочине. У Римском трактату је прокламован мандат Суда да може и појединце, укључујући председнике држава, чланове влада и високе команданте – моћнике који су раније уживали имунитет – да изводи пред суд за кривична дела против човечности, а то је категорија дела која по члану 7. и члану 8. обухватају и тортуру. ...
Клинтонова администрација је, упркос извесним протестима, потписала Римски трактат, али Конгрес тај уговор никад није ратификовао. ... У мају 2002. године Буш извештава да је потписивање Римског трактата «повучено». У августу исте године Буш је парафирао један закон чија је намена да, сваког америчког чиновника органа власти, или лице с којим амерички орган има уговор, заштити од извођења пред суд због ратних злочина, American Service Member´s Protection Act of 2002. У предговору Заокону пише да «војници из састава оружаних снага Сједињених Држава морају бити ослобођени ризика да буду оптужени од стране Међународног кривичног суда, нарочито онда кад су стационирани или распоређени диљем света да би заштитили виталне националне интересе. «Осим тога што припадници војних снага Сједињених држава» ризикују да буду оптужени, наводи се с мало узбуђења у законском тексту, «Римским трактатом се ствара ризик да председник и други изабрани и наименовани водећи чланови владе Сједињених Држава могу бити оптужени од Међународног кривичног суда». То се не може акцептирати. Чланови владе Сједињених држава морају бити ослобођени ризика да буду оптужени од Међународног кривичног суда, нарочито кад су у питању званичне радње које су предузимали да би заштитили националне интересе Сједињених Држава. Закон (American Service Member´s Protection Act) прокламује зато да «Сједињене Државе не признају ... јурисдикцију Међународног кривичног суда над Американцима». И није се само на томе стало. Њихов Закон садржи и клаузулу којом је омогућена оружана интервенција ако би неки Американац био оптужен за ратни злочин. Тај Закон «овлашћује председника да употреби сва неопходна средства» да би «ослободио свако лице (које је радило по задатку добијеном од америчких оружаних снага или другог органа) ако је ухапшено, или се држи у затвору, по задатку или захтеву Међународног кривичног суда». У Закону се такође спецификује да Сједињене Државе, без обзира на раније склопљене уговоре и алијансе, нису обавезне на оружану интервенцију да би заштитиле државу која је ратификовала Римски трактат те је зато дужна да међународном кривичном суду испоручи америчка војна лица, уколико би она била оптужена за ратне злочине. Тако су све државе света добиле мафијашку понуду: ми вас штитимо, а ви нас не пријављујете правосуђу. На основу тога је потом покренута серија преговора у којима су Сједињене Државе склапале билатералне уговоре са државама потписницама Римског трактата, у којима је заштита размењивана за обећање да ће онај ко ради по налогу америчке војске увек бити изнад међународног права и јурисдикције Међународног кривичног суда.
«Протекшен Акт», којим је председнику буквално дат мандат да војном силом ослобађа осумњичене ратне злочинце који буду изведени пред суд због дела против човечности, оштро су осудили адвокати поборци људских права. ... Правницима поборницима тортуре дата је, међутим, истакнутија улога у јавности.
Харвардска звезда, адвокат Елен М. Дрешовиц /Alan M. Dreshowitz/ је рано пропагирао да америчко право треба «вратити» на рану енглеску правну праксу кад су тужиоци по потреби могли да нареде тортуру ради добављања неопходних информација. Забрана тортуре, која је уведена у вези са демократизацијом друштвених система западног света, само је довела до тога, сматра Дрешовиц, да је тортура настављена изван закона. Из те своје опсервације Дрешовиц није извео закључак да се морају предузети мере које ће натерати полицију и обавештајне службе да се придржавају закона чије спровођење им је дато у задатак. Напротив, он сматра да закон треба променити да би био усклађен са праксом. «Свака демократска земља, укључујући и нашу, примењује ванзаконску тортуру». «Ниједна демократска земља, осим Израела, није никад вршила тортуру у законским оквирима». ... Дрешовиц указује да израелско правосуђе није вршило тортуру да би изнудило признања, него да из «терориста» ишчупа неопходне информације. Баш тако треба да раде и Сједињене Државе. ...
Дрешовиц није усамљен међу америчким правницима кад препоручује озакоњење тортуре у току рата против терора. ...
***
Гвантанамо није једино место где се примењује тортура, него само најјавније место америчког затворског архипелага. Данас се зна да Сједињене Државе располажу великим бројем затвора широм света. Неки од њих су се баш прочули, као Бадрам, Кандахар, Абу Хариб. Други су у сенци, тајни затвори или «црна места», основани у Авганистану, Јерменији, Азарбејџану, Бугарској, Грузији, Казахстану, Летонији, Пакистану, Пољској, Румунији, Чешкој, Тајланду, Мађарској, у америчким војним базама широм света, или на америчким ратним бродовима, на пример УСС Батаан, где је саслушаван Џон Њокер Линд, «амерички талибан». Исто тако су добро познати програми за екстрадицију, путем којих Сједињене Државе шаљу затворенике у Египат, Етиопију, Јордан, Мароко, Пакистан, Саудијску Арабију, Сирију и Узбекистан, као што је познато да владе дугачког низа земаља – међу којима је и Шведска – противно Конвенцији УН о забрани тортуре, испоручују осумњичене грађане који се потом излажу тортури. ЦИА је таква лица скупљала у Албанији, Гамбији, Хонгконгу, Индонезији, Ирану, Италији, Македонији, Малавију, Оману, Пакистану, Шведској и Тајланду и одатле их пребацивала «аветињским авионом» или «тортура-таксијем». Колико је људи и по ком основу ухапшено, није нам познато. У једном америчком извештају организације Амнести Интернашонал из 2005. године, до тада је у америчким затворима изван САД држано 70 000 лица. ...
На Гвантанамо може да се гледа као на велику лабораторију у којој треба да се усаврше методи саслушања које је изумела и развила ЦИА.. Бар тако то замишља сам генералмајор Милер у једном свом извештају: «Ја Гвантанамо замишљам као опитну лабораторију у рату против терора», која продукује информације «од непроцењиве вредности за нашу нацију, знања од огромне вредности». Са ратом против Ирана отворена је нова арена где ће Милерова знања бити тражена. Пар месеци после «ослобођења Ирака, у мају 2003. је, очигледно успешан, отпор Ирака учинио да нам Бушеве речи из победоносног говора данас све више звуче двосмислено: «Кроз слику раздраганих Ирачана смо сагледали и вечиту привлачну снагу људске слободе», рекао је Буш. «Лажи и застрашивања нису могли да натерају народ Ирака да воли своје угњетаче нити да тежи сопственом покоравању... и ма где да се пробуди чежња за слободом, тирани ће задрхтати». Окупатори нису могли да буду задовољни званичним објашњењима отпора типа «Садамови лојалисти и инострани терористи» који нападају «осбоље међународне помоћи и недужне цивиле» и хоће истерају америчку армију да би «одбранили своју идеологију мржње». По Сејмору Хершу је Пентагон увидео да ствари не иду добро. Један војни рапорт који је Херш видео исказује скоро успаниченост. Отпор је био ефикасан, добро организован, широко разгранат, имао је широку подршку народа и изгледа да је свуда пенетрирао америчке линије одбране. ... Средином августа 2003, војна обавештајна служба отворено говори о потреби да се «легални борци», за које важи Женевска конвенција, одвоје од «илегалних комбатаната», којих је очигледно такође било у Ираку. «Џентлемени, скините рукавице кад се ради о тим заробљеницима», изјавио је један војни обавештајац у једном коминикеу. ...
Дванаестог септембра 2003, Буш се америчким војницима који се враћају с фронта захваљује на «најхуманијем походу у историји» приликом ослобађања Ирака. «Захваљујући нашој војсци, у Ираку су затворене коморе за тортуру па људи могу да кажу оно што мисле и не морају да се боје да ће бити погубљени. Захваљујући нашој војсци, народ Ирака је слободан. Истовремено је Милер управо завршио свој тајни план новог режима према заробљеницима у Ираку. ...
***
Ради имплементирања Милеровог реформног програма, послато је у Абу Храиб неколико тимова специјалиста за саслушавање, три из Гвантанама и један «Мобилни тренинг- тим» из Форт Хуачуке (некадашње Свеамеричке УС-школе). Корени новог режима саслушавања који је етаблиран у Ираку пружају се уназад до научне тортуре без трагова, која нам је позната из КУБАРК-а, Феникса и Пројекта Џ. Седам техника је рутински упутребљавано: манипулисање хране, манипулисање температуре, неспавање (највише 72 сата), депривација чула (највише 72 сата), изолација (највише 30 дана и ноћи), стресни положаји и напади разјарених паса. Томе су придодате специјалне технике, укључујући «звучне покривке» од гласне и напорне музике, симулирање убиства, инсценирано дављење у води, ритуали понижавања, силовања, , ударци ногама, ударци рукама и електротортура. ... Поврх овога долазе психолошке технике понижавања инспирисане старијим антрополошким истраживањима. ... Један такав кључни текст је Арапин ... од Рафаела Патаја, студија «арапског националног карактера», «арапског типа личности» и «Арапинове психе», први пут објављена 1973, али штампана у новом издању 2002. ... Од Патаја су учили да Арапин једино разуме силу и да Арапином управља срам – и логика части. По Патају, арапска психа има две слабе тачке које се узајамно преплићу: страх да се не изгуби образ и табуи везани за јавно разголићавање и сексуалност. Свака врста сексуалности – хетеросексуалност, хомосексуалност и онанија припадају приватној сфери. Истовремено је мушка вирилност извор славе. За Арапина је «онанија много срамнија од посете некој проститутки», објашњава Патај. Онај ко мастурбира обелодањује своју неспособност за активан сношај и зато се излаже презиру. Страх од феминизације одређује и Арапиново схватање хомосексуалности, објашњава Патај. Док се хомосексулне склоности – као и свака сексуалност – потискују из јавности, активна хомосексуална улога се потпуно уклапа у мушку вирилност. Пасивна улога је, напротив, нечасна и срамна, јер се сматра да она феминизује мушкарца.
Од Патаја је добијена инспирација за сексуализоване ритуале понижавања са којима је светска публика упозната кад су у пролеће 2004. објављени делови фото-материјала који документује радне методе режима према заробљеницима: Заробљеним војницима је навучена женска одећа, везани су голи са женским гаћама на глави, парадирали су ходником, голи с рукама везаним позади и гаћама на глави, приморани су да јавно онанишу, нагнани да међусобно сексуално опште, анално су силовани пендрецима, штаповима или алатом и голи товарени једни на друге, у гомиле, пред тијумфалним америчким чуварима логора. Дешавало се да заробљеници буду мазани изметом, или приморани да иду четвороношке као пси, док чувари мокре по њима и шутирају их.
У том контексту ступа на сцену фотографија. Фотографисање увећава осећај објектификације и понижења. Слике се користе и за уцењивање, за стварање цинкароша и за застрашивање других, да би сарађивали. Рачунало се да ће они што су фотографисани пристати на све да би избегли да слике буду показане њиховим породицама, објављене у јавности, у њиховим местима. ...
Фотографије првобитно – вероватно – нису биле намењене за светску публику. Али могуће је претпоставити да је избор који је каблован начињен у Белој кући. Данас се поуздано зна да је нама показан само избор. ... Године 2006. је Салон добио један дивиди са још 1325 снимака и 93 видео-филма са сексуализованим сценама тортуре из Абу Храиба. Фотоматеријал садржи 660 порнографских сцена и 546 слика убијених и рањених заробљеника. Поред сексуалног понижаваја и религија је оцењена као осетљиво подручје у коме се такође може радити. Заробљеници су присиљавани да једу свињетину, пију алкохол, мокре на Куран, гледају како пси растржу Куран, да виде Куран бачен у нужник, да проклињу Пророка и хвале Исуса. ...
***
Буш је уверавао јавност да су «они који си инволвирани у саслушавања терориста пажљиво бирани из редова искусног командног ЦИА-кадра. Они који су изабрани да заврше најпрецизнија саслушања похађали су по 250 часова специјалне обуке пре него што им је дозвољено да дођу у контакт са заробљеним терористом». Буш је усрдно тврдио да се не ради о тортури, јер тако нешто «ја никад нисам ауторизовао», а истовремено је подвукао да су забране тортуре у Женевској конвенцији лабаве и недефинисане те да «амерички и страни судије могу различито да их тумаче. Неки верују да су наша војска и особље безбедности, који су инволвирани у заробљавање и испитивање терориста, сад изложени опасности да буду оптужени за дела против ратних закона – само зато што свој посао раде на прописан и професионалан начин. То је неприхватљиво!» ... Ти људи и жене који нас штите не треба да се боје да ће бити тужени само зато што раде свој посао.» Ми се боримо за човечност», закључио је Буш, «против оних који покушавају да целом свету наметну таму тиранства и терора».
Затвореници у Гвантанаму су «најгори међу најгорима», изјавио је Дик Чени приликом отварања тога логора у јануару 2002. «Они су врло опасни. Они су се заклели да ће, ако могу, поубијати милионе Американаца, недужних Американаца и спремни су начисто да за ту ствар погину. Они се морају затворити и врло доследно третирати да наше људство не би било изложено опасности». Они спадају међу најопасније, најшколованије, злонамерне убице на кугли земаљској», допунио је Доналд Рамсфелд... Ми смо заробили и затворили на хиљаде терориста и непријатељских ратника у Авганистану, у Ираку и на другим фронтовима», саопштио је Џорџ W Буш 2006. Важно је да амерички народ схвати какви су ти људи који се држе у Гвантанму. То нису обични криминалци нити посматрачи који су одвучени на бојишта – ми имамо ригорозну контролу да бисмо били потпуо сигурни да су они који се држе у Гвантанаму заслужили да седе у Гвантанаму. Ти који се држе у Гвантанаму су мајстори за прављење бомби, тренери терориста, регрутовани (за терористе), координатори (терориста), потенцијални бомбаши самоубице. Ми их држимо затворене да бисмо их спречили да убијају наше људе». Заробљени терористи су снабдели Сједињене Државе виталним информацијама. «Није то никакав случај што нас нису поново нападали, изјавио је Буш кад је у марту 2008. ставио вето на закон по коме би био забрањен тзв. «вотербординг» и свака друга техника која није спојива са забраном тортуре по међународним правним стандардима. «Тим законом не би био забрањен само један специјалан метод саслушања», подвукао је Буш. Он би елиминисао све алтернативне процедуре које смо ми развили ради испитивања најопаснијих и најнасилнијих терориста. Обавештајна служба верује да би, да није постојао тај програм, ал-Каида и љени савезници успели да изврше још један напад против америчке домовине». ...
Године 2005, Пентагон је објавио податке о 517 затвореника који су се тада налазили у Гвантанаму. Тим су подацима обухваћене и везе са ал-Каидом, талибанима, или другим «терористичким организацијама», за која се дела заробљеници сумњиче и начин на који су ухапшени. Пентагон је направио разлику између «ратника», «чланова» и «припадника» организација које су од стране Сједињених Држава жигосане као терористичке». ... Статистика Пентагона показује да чак 55 одсто затвореника у Гвантанаму засигурно није учествовало ни у једној непријатељској акцији против Сједињених Држава или њихових савезника. По дефиницији Пентагона било је довољно да неко побегне с подручја које војска Сједињених Држава бомбардује, или да поседује оружје, па да буде окарактерисан као (илегални) непријатељски комбатант. ...
***
Заробљенике у Гвантанаму, које није заробила америчка војска, ратним снагама Сједињених држава испоручивали су, према статистици Пентагона, Северна алијанса, пакистанске власти, или приватни «ловци награде, и то за награду коју су Американци расписали за сваког заробљеног «терористу». Сједињене Државе су над Авганистаном и Пакистаном растурале гомиле летака на арапском, и језицима пашту и урду... «Прибави себи благостање и моћ, какве ни у сну ниси снио», писало је на једном летку. «Можеш да зарадиш милионе ако помогнеш антиталибанским снагама да заробе ал-Каида убице. То је довољно пара да збринеш своју породицу, своје село, своје племе, једном речи цео свој живот. Платићеш за стоку и лекара и школске књиге и кућу за цели твој народ». ...
Том кампањом је, изгледа, постигнут огроман успех. Ловци награде су продавали странце и своје непријатеље. То је постало начин на који су решаване размирице између кланова па и лични конфликти. Постоји, за сваки случај, и један прример да је таква продаја коришћена као начин да се уклони пословни партнер, неко коме се дугује новац, а да се при томе и обогати. Један од оних који су продати америчкој восци био је и Абдул Кудус, имао је тринаест година и био је без родитеља. ... Пакистански председник Первез Мушараф је признао да су његовио агенти америчкој војсци продали 369 лица и да је тамошњи конфликт углавном донео богат «ратни плен». ...
***
Гвантанамо све више личи на контрапродуктивну представу, сем тога опсолетну... Без обзира на исход америчких председничких избора у новембру 2008, победничка администрација би нормално морала да затвори тај логор. ... Визија глобалног правног поретка, где су сви једнаки пред законом, доживела је тежак ударац. То се може компензирати предузимањем двеју мера... Као прво, мора се подићи оптужба против Џорџа W Буша, Дика Ченија, Доналда Рамсфелда, Џона Ешкрофта, Џорџа Тенета, Кондолизе Рајс, Алберта Гонзалеса, Вилијама Џ Хејниса II, Џона Јуа, Џеја С Бајбија и осталих, због кривичног дела против човечности. ... као друго, демонтирати глобални Гвантанамо-систем. ...
Чини ли се да је то тешко? Постоји ли алтернатива?
-------
Одломци из књиге «Повратак тортуре» Матијаса Гардела,
професора Универзитета у Упсали у узбору и преводу Звонимира Поповића.© Звонимир Поповић
Објављено у фебруару 2009. године
|
