|
Српски приповједачи на шведском |
|
|
 Лаза Лазаревић Наслов антологијске приповјетке ”Све ће то народ позлатити”, на шведском ”Alt skall folket ferg y lla”, након једног вијека звучи колико утјешно толико опомињујуће да се отргне од заборава један стари превод и вреднује, истовремено, пионирски рад шведског слависте Алфреда Јенсена на повезивању шведске и српске књижевности. У Шведској већ пун вијек, прецизније речено 106 година, постоји књига приповједака српских приповједача с краја прошлог вијека о којој се у Југославији мало или готово ништа не зна. Ријеч је о збирци изабраних новела из сеоског живота Србије и Црне Горе коју је приредио, превео и издао Алфред Јенсен. У књизи обима 204 странице под насловом ”Från Serbien och Montenegro” (Из Србије и Црне Горе) заступљени су Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић и Сима Матавуљ са по двије и Срефан Митров Љубиша са једном приповјетком.  У националној енциклопедији (НЕ) Шведске, 38 књига која је изашла из штампе 1911. године објављена је кратка биографија Лазе Лазаревића са фотографијом. Лазаревић није заобиђен ни у каснијим издањима. На шведском је објављена Лазаревићева ”Школска икона” (Helgonbilden i skolan) и ”Све ће то народ позлатити” (Alt skall folket ferg y lla). Дијаспора, међутим, поседује писмо једне националне институције из Отаџбине у којем се тврди да,”искључујући последњих пет година, Лазаревићева дела нису никад преведена на шведски”. У својеврсну антологију наших приповједака Јенсен је укључио и Матавуљеву ”Крвну освету” (Blodshemden) те ”Како се латинче оженило “ (Huru latinsche gifte sig), Веселиновићеву ”Кумову сламу” (Kumens ferbannelse) и ”Малог Стојана” (Lile Stojan) као и приповјетку Стефана Митрова Љубише ”Крађа и прекрађа звона” (Huru k y rkoklockan blev stulen och oterstulen). За данашње непознавање ове важне чињенице из историје шведско-српских културних а посебно веза у књижевности тешко је наћи оправдање. Ово тим прије што су у нашој периодичној штампи између два свјетска рата историчари и теоретичари књижевности могли пронаћи текстове који су говорили о Јенсеновом пионирском раду на повезивању двије књижевности. Захваљујући сусретљивости библиотекара-информатора Библиотеке Матице српске у Новом Саду, Радована Мицића - у прилици смо скренути пажњу на ”Отаџбину” која је 1892. године прва писала о Јенсеновим преводима. Између два свјетска рата неколико књижевних часописа; ”Бранково коло” (1900) те ”Искра” (1900), ”Српски књижевни гласник” (1921) и ”Јавност” (1936), одазивали су се на ову тему. Вријеме, тај непоткупљиви судија и свједок одредило је у историји књижевности мјесто писцима које смо споменули - непролазност. Друга димензија времена у људском памћењу - заборавност, уз интересовање за новије правце у књижевности, доприњели су, што се није смело догодити, да вео заборава мјерен наслагама стољетне прашине прекрије дјело српских класика на шведском језику. Заборавност је, треба то рећи, једнострана. У шведским енциклопедијама, почев од оне објављене 1911. године, па до ових потоњих могу се прочитати прилози о Алфреду Јенсену и његовим преводима из српске књижевности. Респектујући мишљење Јенсена и његове студије па и биографске биљешке о појединим писцима, састављачи и уредници каснијих издања енциклопедија уврштавали су наше писце. Издвојићемо само један примјер. У енциклопедији из 1965. године коју је објавила издавачка кућа ”Норден АБ” из Малмеа, у књизи број 17, страна 1007 Лаза Лазаревић је представљен као ”утемељивач нове српске новеле”. У Отаџбини је од критичара, својих савременика оспораван. Међутим, временом,величина обимом невеликог дјела Лазе Лазаревића расла је управо својим значењем. Његову величину као и вриједност дјела Стјепана Митрова Љубише, Јанка Веселиновића и Симе Матавуља запазио је слависта Јенсен и исте године када је Лаза умро обесмртио је и на шведском језику њихове приповјетке. Бијаше то, да подсетимо, далеке 1891.године. У шведској штампи тог времена могу се пронаћи и прочитати и овакве критике.”Годинама задржавао се Алфред Јенсен међу Србима, Црногорцима и Бугарима, пио њихово вино, јео њихов празилук, изучавао је њихов језик и њихову литературу. Сада нам износи неколике пробе српске новелистике. Вјероватно је изабрао такве писце које он сматра као карактеристичне за суштину тога народа и његове погледе на живот. И заиста су они у стању да привуку нашу пажњу својом простом непосредношћу” - писао је гетеборшки Вечерњи лист (Geteborgs Aftonbladet). Лист даље констатује како је ”преводилац учинио шведској култури услугу што је изнио дјела једне књижевности која не заудара на морфијум и парфем. Цртежи простих, природних људи делују на читаоца као свјеж шумски повјетарац”. Нажалост многи са наших страна који су позвани да изучавају књижевност, односе и везе између различитих књижевности пропустили су прилику да вреднују огромно дјело Алфреда Јенсена. Утјешно али и опомињујуће звучи наслов једне од Лазиних проповједака. ”Све ће то народ позлатити” (!?). Ацо Драгићевић, Дијаспора, број 1, јануар- фебруар 1998. године Сазнање да на шведском језику постоји књига српских приповедача, за коју се у српској књижевности мало знало определило нас је, да упоредо са радом на часопису, трагамо и за осталим делима српских аутора на шведском језику. Алфред Јенсен је, нема сумње, отворио путеве руске, бугарске, српске и хрватске књижености ка шведском језику. Нисмо пронашли старију књигу српских писаца на шведском од ове о којој смо писали. Наравно не искључујемо могућност да она постоји, мада је тешко повјеровати, јер смо користили све базе података. Податке које смо добили објавили су у нет-издању часописа још у мају 2003. године. Повезани прилози Српски писци на шведском језику (уводни део) Каталог(преглед дела српске књижевности на шведском) Описаније живота народног |
