listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Мало је књижевника у српској књижевности чије је књижевно дјело толико сагласно њиховом животу као што је био Петар Кочића.

Са своје Кочића главице, са Змијања, Кочић је понио поштење, невиђену моралну чврстину и постојаност, љубав према свом потлаченом српском народу и пронио их чисте као сузе Крајишника кроз свој тегобни живот.

Пише: Вук Церовић

Васпитан на народној пјесми и косовском миту, који је, не само за њега, већ и за све његове јунаке и за све његове комшије и рођаке: Кочиће, Гуслове, Бабиће, Кнежевиће, Мачиће, Гвозденовиће, Кушиће и Благојевиће, био стварнији и од дана који се рађао над Змијањем, а Милош Обилић, Марко Краљевић, Косанчић Иван, Топлица Милан и други били живљи од аустријских чиновника у Земаљском суду у Бања Луци.

Петар Кочић је одмах схватио да улазак Аустро-угарске у Босну и Херцеговину, из које се повукла Турска, није био ради рјешавања крупних проблема, заштите хришћана и рјешавања горућег питања власништва над земљом, већ због уских и себичних економских интереса ј еднако труле Хабзбуршке монархије, која ће се и сама распасти четрдесетак година касније у огњу и крви Првог свјетског рата и нестати са карте Европе.

Аустријски гроф, велепосједник, није дошао да кмету врати земљу, већ је ту земљу приграбио, а Босна и Херцеговина је само из једног ропства прешла у друго, народи су само промијенили господара.

У Босни је било најтеже Србима и под Турском и под Аустријом. Муслимани су у вријеме Турске приграбили најплоднију земљу у долинама ријека, поред воде, уз градове, Хрвате католике штитила је католичка интернационална солидарност и моћне европске католичке земље: Аустрија, Њемачка, Француска, Италија. Србе нико није штитио чак ни у прошлом стољећу створена кнежевина Србија није могла, нити смјела, да их штити и сама угрожена моћним непријатељима и сталним династичким борбама Обреновића и Карађорђевића. Они су живјели тамо гдје други нијесу хтјели и нијесу могли да живе, у планинским врлетима у неплодним главицама и доловима.

Петар Кочић се родио у Стричићима код Бања Луке 28. јуна 1877. године, а умро у Београду 28. августа 1910 године не дочекавши ослобођење Срба.

Кочићу је рано умрла мајка, а обудовјели отац се закалуђерио, дјечак је одрастао у кући свога дједе, у кућној заједници у којој је живјело тридесет и шесторо чељади, па је и то утицало на формирање његовог бунтовног духа и борбеног карактера.

Када се уписао у сарајевску гимназију често је гладовао, понекад и по неколико дана. Отац му је у писму поручио да му не може послати никакву помоћ али да буде одлучан, челичан и постојан као што је постојана Кочића Г лавица.

Истјеран је из сарајевске гимназије због свог свјесног, борбеног национализма, па је гимназију завршио у Београду. По завршетку гимназије написао је нешто што може стајати као мото на свакој књизи овог изузетног борца: «Ни пред ким се нисам понизио, нити сам кога за што мољакао, јер Кочићи не знају мољакати. Било је дана и по два и три кад нисам ништа окусио, али ипак нисам за то ни пред ким главу сагнуо да просим милостињу».

Кочић је цијелог живота био постојан као стијена у Кочића главици.

Брзо је схватио очајни положај српскога народа у Аустро- У гарској монархији, и цијели свој живот с највећим жаром посветио љутој политичкој борби за свој народ, мада је знао да се тај положај не може ни лако ни брзо промијенити. Није му било важно хоће ли бити на слободи, у скупштинској клупи, гдје је као посланик представљао Србе, или ће трунути у неким од бројних босанских затвора, у којима је често робијао. У тузланском затвору, једном од многих у којима је био затваран написао је веома тачну и веома песимистичну поруку која се односила на све Србе у Босни тога времена:„У ропству се родих, у ропству живјех, и у ропству, вајме, умријех.''

Заслуга је Петра Кочића што је у српску књижевност увео Крајишника, сељака из Босанске К рајине, који до тада није био јунак књижевног дјела. Нашао је и описао човјека необичног, тврдог, лукавог и наивног, који је знао ко је, откуда је, коме припада, и који је био спреман на вјечиту борбу без узмицања и на лако умирање без јаука. То су мужевни људи, довитљиви, храбри, предузимљиви, ратници. Схватали су живот као сталну борбу против завојевача, на коју их је надахњивала јуначка народна пјесма и прослављени косовски јунаци.

Испод њихових тврдих црта и мужевних лица у јуначким грудима куцала су осјећајна голубија срца и гријале их меке и болећиве душе пуне љубави и сажаљења према свима који пате, пуне благостии праштања. Сви Кочићеви јунаци су храбри, поштени и племенити људи, међу њима нема лопова, нема варалица, нема издајника, ни смутљиваца. Једноставни су и дјетиње прости, јасни до сржи.

Исидора Секулић с правомистиче да у Кочићевом дјелу не постоје жене, јер је живот борба, а борба је мушки посао, наводећи као најтипичније јунаке Петра Кочића: Мрачајског проту, Симеуна ђака и Давида Штрпца.

Ако мало боље размислимо то нијесу три личности већ три карактерне црте или три лика свакога Кочић евог јунака.

Суморни, мрки изглед мрачајског прота, само је маска коју Крајишник показује непознатим и непријатељу, да тај схвати с ким има посла и на какву чврстину мора рачунати.

Шарм и духовитост лоле и бекрије Симеуна Ђ ака, Симендаша, вјечитог ђака у манастиру Гомјеници, црте су веселог, живахног, интелигентног и довитљивог Крајишника, пјесника, маштара, који се кроз шалу и измишљотину руга тешкоћи и ропском положајуу Царевини и тако показује силну животну вољу и способност да остане ко јесте, да преживи, да не поклекне, да не клекне, да не падне и да сасвим не пропадне.

„Адвокатскапамет“ - како би рекла Исидора Секулић, Давида Штрпца, који тужи јазавца за крађу жита, није само жеља довитљивог сељака, домишљана и мудријаша да се наруга Троједној царевини и њеним апсурдним и бесмисленим законима, већ да спрдњом и сатиром омаловажи и саму Царевину и своj ропски положај у њој и патње које му непрекидно наноси та бездушна Царевина, и да се својом природном бистрином и храброшћу уздигне изнад аустријских школованих чиновника и њихових глупих „палиграпа“.

Јован Скерлић је с правом истицао да је ''Јазавац пред судом'' једна од најбољих сатира у ондашњој српској књижевности, која је јасно и недвосмислено показала колико искрени патриотизам српског сељака надраста апсурдне законе непријатељске државе, али и ученост њених чиновника. Давид Штрбац није у сатири извргао руглу само глупост закона Царевине, већ начин мишљења, поготову језик аустријских чиновника, који су били поријеклом из покорених крајева Босне, или Хрватске. Чак и на изглед племенита намјера државе да заштити и сачува шуму у стварности постаје вид мучења и унижавања становника, лицемјерна намјера да се још више исцрпе и осиромаше сиромашни сељаци под видом заштите.

Кочић ев јуна ци су племенит и људи лишен и мржње, зависти и подлости; привидно мргодни болећиви су као дјеца.

У ''љутом боју'', наравно измишљеном, Симендаша, Симеуна Ђ ака на Бронзаном мајдану против Асан-бега Чека, Симеун, главни јунак приче, коју казује код казана, хоће само да покаже своју храброст и своју надмоћ над противником, турским ратником, али нипошто неће да га убије, или да га повриједи. Сва се његова побједа исцрпљује наређењима која издаје Асан-бегу, да се види ко је бољи, ко наређује.

''Буди мене миран, Асан-беже Чеко! Буди мене миран!''

Затим га натјерује да више пута узјаше коња и да сјаше;

''Сјаши, Асан-беже Чеко! Узјаши Асан-беже Чеко! Сјаши! Узјаши! Сјаши! Узјаши!''

И то му је цијела казнаи цијела побједа. У једном готово интелектуалном двобоју с непријатељем показао је своју људску, своју племениту надмоћност над противником и то му је довољно.

Ликом Симеуна Ђ ака Петар Кочић је насликао домишљана , пијаницу и мудријаша, Србина Крајишника, човјека какви се сретају у свимнародима од Насрудин хоџе код Турака до Тила Ојленшпигела код Њемаца.

Лако је могуће и вјероватно чак да је лик Симеуна Ђака инспирисао Ив а Андрић а и послужио му као прототип за фра Марка Крнету, такође приученог свештеника, као што је могуће да је и Иво Андрић, као и Петар Кочић, сваки у свом времену и простору, уочио домишљана, бекрију и нерадника и описао га. Лик Симеуна Ђ ака је лик који се виђа у тим крајевима кроз разна времена.

Симеун Ђак је типичнији од Давида Штрпца, јер је Давидов лик прављен за потребе сатире и зато сефизички разликује од осталих Кочићевих јунака, који су крупни, мушке фигуре, мада је сличан Симендашу по хумору, довитљивости и борбености. Једино му недостаје лирска болећивост Симеунова према свему око њега.

Давид Штрбацје мален, мршав, никакав, борбен, оштра језика, заједљив, саркастичан, глуми сеоску будалу да испадне мудријаш. Није зао, јер код Кочића нема злих људи, нема злих Босанацазлица, или како би се казало у Крајини – укољица. И он је њежан чак и према јазавцу који му је ''сатро цијелу њиву куруза.''

Осјећајност је карактерна црта свих Кочићевих јунака. Мада је писац хтио да покаже да: „Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглаво на овој планини и испод ове планине.''

Б ројне његове јунаке памтимо као веома осјећајне људе. Сјетимо се само дивног, племенитог и несрећног Реље Кнежевића (''Кроз мећаву''), или јунака приче ''Гроб слатке душе'', који је свима говорио ''слатка моја душо''.

Кочићеви јунаци су из његових одличних прича просто хрупили у српску књижевност и донијели сочан, свјеж, изражајан и богат српски језик тога краја, над чијом је чистоћом овај знаменити писац бдио цијелог свога живота.

Убијеђени родољуб, паметнидипломата Кочић, одлично је схватао да се национално биће покореног народа једино чува језиком, вјером и јуначком пјесмом. Народ може преживјети и вјековна ропстваако очува језик и вјеру, али ако допусти да му завојевач загади језик, такао је и у само његово национално биће и довео у питање његов национални опстанак. Зато је искрено молио Бога да му да велике ријечи које ће бити душманину неразумљиве а народу разумљиве.

Петар Кочић је у току свог релативно кратког живота написао обимом невелико, али значајно књижевно дјело. Написао је три збирке прича: ''С планине'' и '' И спод планине'', збирку прича ''Јауци са Змијања'' и сатире „Јазавац пред судом» и „Суданија''. Својим дјелом скренуо је на себе пажњу највећих умова у српској књижевности. Између осталих о његовом дјелу писали су: Јован Скерлић, Јован Дучић, Исидора Секулић, Иво Андрић...

Кочићева кратка, увјерљива прича, која описујесвега два - три јунака, у кратком временском интервалу, остала је и данас једнако жива, једнако занимљива, једнако увјерљива као у вријеме кад је написана.

Критичаре је привлачило његовооригинално књижевнодјело, али и Кочићев постојани патриотизам, родољубље без мрље и храбра, поштена, бескомпромисна борба за слободу свога народа, којој је подредио и свој таленат и свој живот.

Веома савјесни књижевник Иво Андрић, који је одлично схватио погубност робовања босанског човјека Турској и Аустрији, и у својим критичким радовима писао само о великанима, о људима који су уз дјело имали и дубоку националну свијест, о Његошу и Вуку Караџићу, с једнаком пажњом и уважавањем промишљао је и тумачио Кочићево дјело и његову политичку борбу.

Значајно дјело Петра Кочића заузело је истакнуто мјесто у српској књижевности, а Кочић је остао један од најбољих представника српске реалистичке приповијетке.

Од истог аутора