Oni koji dolaze u Lazine, pa i oni koji po nekoliko puta godišnje prodju pored sela, pješice, odozdo preko Sjedalice, uz Okuke, i oni koji ne silaze s konja, svaki put zastanu pored Radovanove kuće da se pozdrave i da popričaju s Radovanom.

Kuća mu je pedesetak metara daleko od džade, niko ne može proći ni u pola dana, ni u pola noći da ga ne čuju u kući, da ga ne vide. Kad mlad, silan jahač podbode bijesna konja, za njim se digne s džade fina, bijela prašina i polako pospe travu do kuće i krov na kući Radovanovoj.

Evo i danas je, čim se čuo topot kopita otud sa Sjedalice, Radovan prekinuo posao. Zagledao se u džadu, zaškiljio i poklopio šakom čelo da vidi ko dolazi.

U našem kraju svi se ljudi pozdravljaju, kad se jedan s drugim sretnu na putu, poznavali se, ne poznavali se.

»Dobar dan, čiča!« - viknu konjanik i naglo zateže uzde.

»Dobra ti sreća, momče!« - odgovori je Radovan čekajući da se razidje prašina oko jahača da vidi ko je.

»A čiji ono ti bijaše?«

»Ja sam sin Milike Pavlovića iz Stožera«.

»Milikin, a? Znam Miliku, kako da ga ne znam, a kako ti je Milika?«

»Ostarao je, ali se još drži. Dobro je«

»E, ajde svraćaj da popijemo po rakiju!«

»Nemam vremena, čiča havla ti, moram da idem.«

»Oćeš bogami, taman da se selo zapalilo! Ne bi ti, valjda, prošao moju kuću, ni dao bog! Svraćaj kad ti kažem!« - viče Radovan i briše zemljave ruke o pantalone i ide džadi. Pita se s konjanikom i bez ikakva straha hvata konja za uzdu i vodi u ogradu kraj kuće. Džaba se momak kune da mora ići, da je sunce navilo, da će mrak brzo, a gdje je Stožer, džaba. Radovan vodi za uzde i ne priča ništa.

»Tpuuu!« - pljuje dolje u brazdi od muke Radovanova žena, ustavlja volove, ispreže ih iz pluga i jednoga za drugim vodi u štalu. Nema više oranja danas. Kad Radovan nekoga svrati s džade u kuću to ne prolazi bez pića, bez ručka i bez kafe, taman da se žito sije. Nije joj prvi put da radi ko zna kakvog neznanca, prolaznika, ostavlja posao, da ispreže volove, da srp u snop zabada, pa žuri kući da sprema ručak i da kuva kafu.

U početku se ljutila, svadjala se s njim, bježala iz kuće kad on nekoga pozove, žalila se rodjacima i išla da se pojada starome Jolu Markoviću, najstarijem čovjeku u Lazinama, išla čak u Tušinu da se žali Radovanovom starijem bratu – džaba.

Bojala se da će Radovan sa svojim zvanim i nezvanim, poznatim i nepoznatim gostima s džade, upropastiti imanje, da će ga zapustiti, da joj djeca ne ostanu gladna, gola i bosa.

I bili su vazda na tankoj nafaci – dvije krave i desetak ovaca, ni više, ni manje. To je tako teklo i trajalo od njene udaje prije trideset godina do danas, pa joj se i zato ponekad čini da se udala juče, da se u njenom životu ništa nije promijenilo, kao da nije ništa ni radila. I tada je, kao i danas, Radovan imao dvije krave, desetak ovaca i staru kuću čadjavog krova od bukove šindre.

Radovan je svakoga dana od ranoga jutra do mrkloga mraka motrio na džadu i zvao u kuću na piće i na ručak, na večeru. Zvao je redom, samo je sreća da pored našeg sela malo ljudi prolazi, mnogi idu dolje autobusima preko Maine gore i Slijepča mosta.

Njemu nije bilo važno ko prolazi, je li muško, ili žensko, je li iz Lazina, ili je iz Stožera, sa Sokoca, iz Čokrlija, iz Papa, iz Bestragije ...

Bilo mu je svejedno da li prolaznik konjanik ili pješak, je li sam ili ide s društvom, važno je da je putnik, da odnekud ide i da je nekuda krenuo i to pored kuće Radovana Markovića.

Žena mu, Milojka, dugo je razmišljala o ponašanju svoga muža Radovana. Kad se ni poslije mnogih suza, svadja i prijetnji nije promijenio, već je jednako uporno nastavio da sreta i presreće prolaznike na džadi, ona je shvatila da je to kod Radovana neka jaka, no njoj sasvim nerazumljiva potreba za susretima i pozdravljanjem, jača od njegove volje i njegova razuma. Digla je ruke od svadje, navikla se i polako sav poljski i sav kućni posao prevaljivala na sebe i na svoje troje djece kad su prirasli do kose i do motike.

A Radovana je grdila svako veče, po navici, kad se vrati s njive, ili iz šume od ovaca:

»Zaludniče jedan, zaludni! Ništa ne radiš cijelog života sem što tudji svijet na svoju muku vučeš i tovariš! Šta ću s tobom, nesrećnica!«

I tako trideset godina. Radovan bi možda bio najbolji gazda i domaćin u Lazinama da mu kuća nije bila pored džade, jer je bio jedan od najboljih radnika u selu, a ovako ništa. Sve mu popi i pojede drugi...

Danas, kad su njihovi sinovi otišli daleko od naših sela i od naših brda, Milojka ponekad, kad je dan kišan, kad se uz potoke vuku pamučaste magle, stane uz prozor, zagleda se u mokru džadu pred kućom i kaže Radovanu:

»Baš je ružan dan... Da hoće neko naići džadom da popričamo«...

Sad je brzo ispregla volove iz jarma, uvela ih u štalu i pred svakoga bacila po naramak sijena, obrisala keceljom ruke i ušla u kuću. Pozdravila se s gostom, upitala za zdravlje, prinijela flašu s rakijom i tanjir sira, pa naložila vatru da zagrije ručak.

Prinijela je jelo, sjela pokraj šporeta i sklopila ruke u krilu gledajući gosta. Kad je vidjela kako momak jede kao da krampom odvaljuje, nasmiješila se dobrodušno i pomislila:

»Baš dobro što sam sinoć dva hljeba umijesila.«

Posjedjeli su, popričali s prolaznikom, a kad su ga skoro u sumrak ispratili do džade i konja mu izveli, zastali su i ćutke dugo osluškivali topot kopita što se lagano gasio na zapadu.

»Baš fino momče!« - kaza Radovan zamišljeno.

»Fino« - složi se Milojka – »isti naš Jovan.«

A kad su sjeli na kladu pred kućom i zagledali se u zvijezde, oboje su bili nekako zadovoljni, kao da su dobar posao uradili.

Radovan zadovoljno zapali cigaretu, odbi nekoliko dimova i kaza:

»Bi lijep dan danas.«

»Baš lijep« – složi se Milojka.