David Albahari
Predlog
 Albahari u Kalgariju, snimio: Alen Đelić Razni ljudi na razne načine pokušavaju da olakšaju sebi kada ih zapljusne talas neraspoloženja – neko ode u bioskop, neko u kupovinu, neko u kafanu. Kada se meni to desi, pustim Boba Marlija i ritam rege muzike najčešće mi odmah vrati dobro raspoloženje. U slučaju da to ipak nije dovoljno, poslednjih godina imam pripremljen poseban dodatak. Naime, u pretraživač na mom kompjuteru upišem komandu: Belgrade, Montana, i sačekam nekoliko sekundi da me odvede do brojnih sajtova o gradu koji se, u stvari, zove Beograd a nalazi se u Montani. Ovaj američki imenjak našeg glavnog grada je neuporedivo manje mesto i, prema popisu iz 2007. godine, imao je 8.047 stanovnika. Ono što ga čini privlačnim i što mi vraća dobro raspoloženje jeste podatak o tome kako je mesto dobilo svoje ime. Naime, mesto je nazvano Belgrejd (odnosno, Beograd) u znak zahvalnosti za finansijsku pomoć srpskih investitora prilikom izgradnje severnopacifičke pruge krajem devetnaestog veka. I upravo ta rečenica – da je, drugim rečima, Srbija finansirala izgradnju pruge u Americi – odmah mi popravi raspoloženje. Ta mala Srbija je tada bila dovoljno moćna da, zajedno sa mnogim drugim evropskim finansijerima, pomaže razvoj Amerike. Imajući u vidu sadašnju svetsku ekonomsku situaciju, možda će se ponovo ukazati potreba da se Amerika finansira evropskim novcem i to uprkos dobrim namerama i obećanjima novog predsednika Obame. Istina, ni u Evropi nije sve kako treba, ali bar u ovom trenutku (ili, bolje rečeno, bar sa ove razdaljine) izgleda da evropski brod tone sporije od američkog. To znači da je sasvim moguće zamisliti scenario prema kojem Evropa treba da čupa Ameriku iz gliba u koji ona sve više upada. Ukoliko se to desi – i pod uslovom, naravno, da taj scenario ne bude kao novi nastavak serijala o pobesnelom Maksu – bilo bi lepo videti da Srbija ponovo pritiče u pomoć Americi. Ako je mogla ona nekadašnja Srbija, zašto ne bi mogla i današnja? Ne bi to bilo lako, u to nema sumnje, ali gde ima dobre volje, svašta može da se postigne. Neke stvari, međutim, morale bi prethodno da se reše. Pre svega, pitanje televizijskog prenosa skupštinskih zasedanja, budući da je za mnoge poslanike to pitanje najvažnije za sudbinu zemlje. Zatim bi trebalo videti kakav je uspeh paketa mera koji vlada nudi kao spas za sadašnju situaciju, jer ne možemo spasavati druge ako prvo ne spasemo sebe. Nisam siguran da li regulisanje kursa evra ima neke veze sa tim paketom, ali to i nije toliko važno, jer Amerika ionako ne haje za evropsku valutu. Jasno je da neće biti lako ispuniti ove uslove, ali možda to i ne treba previše da nas brine. Zašto bi Srbija uopšte spasavala Ameriku? Ako joj je suđeno da tone, onda je zaludno nešto pokušavati. Uostalom, tonula je i Srbija, i videlo se kako joj je Amerika tada pomagala, a dobro se zna kako je i Nikola Tesla, o kome se ovih dana ponovo priča, tamo prošao. (Pa i ta nameštaljka sa Rodom Blagojevićem, ni tu nisu čista posla!) Međutim, ne bi trebalo da zaboravimo one Beograđane u Montani i njihovu zahvalnost srpskim investitorima. Trenutno su oni, na primer, u potrazi za šefom vatrogasaca, godišnja plata je oko šezdeset hiljada dolara, ali uslov je posedovanje fakultetske diplome iz oblasti požarstva i zaštite od vatre. U gradu ima petnaest policajaca. Biblioteka ima trideset hiljada knjiga i više od sedam hiljada članova. Izvesni Džejson Karp, zaposlen u gradskoj administraciji, uskoro slavi petnaestu godišnjicu rada. U okolini ima izvrsnih mesta za ribolov, kao i za zimske sportove, a svakog septembra u gradu se održava jesenji festival sa paradom, roštiljijadom i raznim zabavnim igrama. Sve to može da se pročita na zvaničnoj prezentaciji američkog Beograda na Internetu. Nisam jedino uspeo da pronađem podatak o tome da li među tih osam hiljada stanovnika ima nekoga ko je poreklom iz Srbije. Bez obzira na to, Belgrejd deluje kao idilično malo američko mesto u kojem čovek može da se oseća dovoljno zaštićen od ekonomskih oluja koje potresaju svet. A ukoliko američki brod nastavi da tone, možemo da pomognemo Americi tako što bismo svih tih osam hiljada belgrejdskih Beograđana iz Montane prebacili u Srbiju, u Beograd. Oni nam, ionako, nekako dođu kao da su naši. Februar, 2008. godine Povezani linkovi |
