Aco Dragićević

I soba zamirisa zavičajem

Odazvah se nedavno na neočekivani telefonski poziv poznanika i krenuh da podržim zavičajni običaj druženja ljudi u večernjim sjedeljkama koje su ovdje, u zemlji vikinga, radosno pjevanje duše. U goste stigosmo nenajavljeni, ali ne iznenadismo naše domaćine, đeda Đuru i njegovu suprugu Milicu. Đeda Đuru zatekosmo kako lješkari na krevetu. Kada nas ugleda, ustajući lagano sa ležaja, reče supruzi Milici da pristavi kafu i „pripremi i druge časti“.

Priupita, jesmo li za „po jednu ljutu“ i ne bi mu baš milo kad odbismo „jednu ljutu“.

– Eh, kad se bilo mlado, odem ti ja u podrum, pa na gumu iz bačve povučem rakije. Pijo sam, ali se nisam napij'o. Prevarilo bi me, ponekad, da se napijem za krsnu slavu ili kakvu drugu godovinu, kada bi se našlo puno gostiju. Jedared došao ja u podrum rakiji na satanak, a nema gume. Sakrila je ova moja baba.

– Morala sam je sakriti, da nisam ostalo bi da se ja brinem o tebi, o živini, o sijenu na livadi... i sav bi drugi pos'o pao na moja pleća.

– Šta ne kažeš ljud'ma da je rakija znala mene zanositi, ali bogme ne i nositi?! – sa osmijehom dobaci đed Đuro. – Ali, bijaše moja sreća, nađoh u podrumu jedan povelik smotak gumenog crijeva kroz koji smo istakali vodu da napojimo blago. Otkinem ti ja jedan dio, pa sa jednim krajem u bačvu, a na drugi kraj gutljaj povučem. Znao sam ih tako potezati i po pet za jednu veče.Tako ti ja sakrih od babe tu gumu. U mene je uvijek bilo rakije, nije na stotine nego na 'iljadu i više litara. Jedne godine imadosmo 'iljadu i pe'sto litara. Imali smo veliki voćnjak, nas dvoje smo ga rukom podigi, u njemu je bilo oko dv'je stotine stabala šljiva i sedamnajst oraha – zastade đed Đuro, jer viđe kako baba Milica prinosi kafu.

Nudi nam uz kafu kolače i izvinjava se što su iz prodavnice, „kupovni“. Đed Đuro, koristi njeno izvinjavanje da nastavi svoje pričanje i da sebe i nas još više približi zavičaju.

– Onomadne, donese baba iz prodavnice nekoliko šljiva bjelica. Gledam ih i mislim: „Bože, hoću li umrijeti željan šljiva iz mog rukosada!?“ Nisam ove švedske bjelice htio pojesti. Gledao sam ih sa uživanjem i zahvalnošću što su me odvele u moj šljivik. Nešto sam i sumirao: ko zna da li bi te bjelice i godile mome narušenom zdravlju? Znate, dragi moji zemljaci, poboljevam sve češće. Pristigle godine. Imao sam ih sedamdeset kada je izbio ovaj nesrećni rat u Hrvatskoj. Razbolje se jednom prilikom, kad smo živjeli dolje, pa hajd' kod doktora. On pita i pripitiva. Ja odgovaram. Ispričam mu i ono o gumi/crijevu, evo ovako kao i vama sada. I pričam ja doktoru kako sam jednom mjerio koliko zahvata jedan gutljaj. Ponesem ti ja u podrum onu čašu za piće rakije, povučem na crijevo, pa puni čašu. Bogme napuni se ona, ali mi osta u ustima još rakije. Bilo je još do polovine druge čaše. Veli meni doktor: „Sreća tvoja, Đuro, da si pio domaću rakiju.“ A ja njemu: „E, moj lijepi doktore, da ja to nisam znao ne bih šljive sadio.“

Udvostuči se broj gostiju. Prvo dođe Nešo, a nešto kasnije i komšija Mile.

– Mile je od Siska, grada u Hrvatskoj – kaže đed Đuro i dodaje – Mile i Nešo su tamo dolje bili komšije, pa su i sada komšije, tuđom voljom, u tuđem svijetu.

Stiže i nova čast – pršut i sir. I soba odjednom zamirisa zavičajem.

Đurino kazivanje oživi zavičajne slike iz Hercegovine i sjećanje na pokojnog ćaću, koji je, isto tako, imao svoju gumu. Običavao je, kad bi se vraćao sa teških poljskih radova, čim rastovari Dorata i Vranca, otići u podrum po jedan gutljaj rakije. Tek onda bi se vratio da raspremi plug, branu, drljaču, skine samare sa konja, spremi konje u štalu. Opet bi, prije ulaska u kuću, svratio u podrum.

Pričanje đeda Đure je za nas bilo nastavak uzbudljivog putovanja zavičajnim predjelom, a za Milu i Nešu nova, kratka, zavičajna priča.

– Ja sam imao dva konja. Putka i Zekana. Bili su kod mene deset godina. U vrijeme kada nije bilo traktora zarađivao sam sa njima lijepe novce. Neki Stevan pozvao me jedared da mu uzorem jutro zemlje. Spremim ja konje i sebe za posao. U zobnicu stavim zob i flašicu rakije. S prvom brazdom krenem pri izlasku sunca. Konji poslušni, a zemlji se došlo na vrijeme. Slažu se brazde jedna na drugu. Ponekad predahnemo. Kada se sunce oborilo, završili smo posao.

Eto ti Stevana u neko doba zametnuo ruke onako iza leđa. Gleda i čudi se obavljenom poslu, a onda razveza ruke i ukaza se flaša rakije. Potegnusmo obojica na uzglavku. Zadovoljan Stevan što je njiva uzorana, ja što za jedan dan zaradih mjesečnu platu jednog činovnika.

Sa posljednjim snopovima sunca, uputili su se Đuro i Stevan ka selu.

***

Dva časa, koliko je bio rezervisan parkering za auto, protekoše, što bi se reklo, dlanom o dlan. Ako krenemo docnije, naći ćemo sigurno poruku o kazni zbog prekoračenja vremena parkiranja našeg auta. I to tako kažem đedu Đuri, a on meni:

– Državu treba uvažavati, a njene propise poštovati – i krenu da nam se zahvaljuje što smo ga posjetili, pa nam reče da ga ponovo posjetimo. – Dođite, kad već nećete na čašicu rakije, a ono skoknite na čašicu razgovora.