Todora se razbolela uoči Zadušnica. Rodila u subotu Iliju, drugo muško dete, a u nedelju već gonila kravu na vodu. Kako je odagnala, tako je probio led, onako frišku. Pobledela i otekla u licu. Glava od bola da joj se rasprsne. Onemoćala i oslabila. Ne možeš je prepoznati. Od jedre i vesele žene načini se preko noći bolesnica. Jeste da je oticala dok je još bila noseća, ali koja to trudnica nije. Njene crne vesele oči potpuno su zgasle, a vrana duga kosa slepila se, proređena, za slepoočnice.

Dobio ja uput od obrovačkog lekara da je vodim u bolnicu u Gračac. Ona Iliju u kolevci ponela, neće od njega da se odvoji. Stavio ja nju i kolevku u kola, malu Milicu i Boška ostavio sa materom Mikom, pa preko Velebita sa kobiletinom sve polako pa u Gračac. U Gračacu nema mesta. Kažu doktori, kud smo i krenuli kad se nismo najavili. A ja sve mislim da sam imao koga da me preporuči, ili para da sam imao, da bi se mesta našlo. Šta ću, vratimo se natrag. Ljudi kažu: ”Ona će valjda da umre kad je nisu hteli primiti”.

Poplašim se da ću izgubiti ženu i da ću ostati sa malom decom, sam ja i mater. Sestra Đuka se udala i otišla od kuće, a brat Jovan preselio se u Bačku, trbuhom za kruhom.

Zatražim da mi prepišu Šibenik, da tamo vodim Todoru. Ali tamo treba jaka veza. Odem ja u Opštinu kod Danila Desnice, našeg rođaka (neko se od njegovih bio priženio u Vučkoviće), kažem:“Ja bih Todoru da vodim u Šibenik, ali je tamo velika navala i nema mesta.” Danilo bio pismen, imao veze svuda. Bio, ovako, ćosav i imao tanak glas ko da je, bože me prosti, žensko. Zvali ga mi ćatom. Zove on Pokrajinsku bolnicu u Šibenik. Pitaju njega koliko ima da je Todora bolesna, i šta ti ja znam, i kažu da dođe odmah. On veli: “Ne može ona doći, ona je u brdima. Nego vi njoj rezervišite mjesto, pa kad ona dođe iz brdina da ima mjesto.” Poslušaše oni njega, rekoše: čekaće. Tako je i bilo. Tačno na Svetoga Luku, ujesen, upregnem kobiletinu u kolusina i stavim Todoru. Neće Milica da se odvoji od matere, hoće i ona da ide. Stavim ja i nju, i Boška, i malog Iliju, potrpam i mater Miku, i sve dovezem u Obrovac. Ujutru oko šest sati krenem sa lađom iz Obrovca za Šibenik, a deca se iz Obrovca vrate sa Mikom natrag.

Uveče oko šest sati dođem u Šibenik. Bila već noć. Tamo na pristaništu, gde lađe staju, ima neko prenoćište: ako večeraš, onda ne moraš platiti za noćenje ništa. Ako nećeš večerati, onda petnaest dinara. Ja dođem, dozovem dve porcije mesa i kilu vina. Sad, Todora koliko je mogla jesti nek jede.

Kelnerica, neka mlada i punačka plavuša, Vinka se zvala, iz Vodica bila, zapadne tu meni za oko, a izgleda i ja njoj. Hitra bila, a sve tare butinu o butinu. Pita ona mene, kad Todora izađe svojim ženskim poslom, kuda idem, i ja joj kažem. Onda ona veli da ima prijatelja doktora u bolnici, da će ona sve srediti sutra ujutro, da se ne brinem. Ako je mesto rezervisano, dobro je, ako nije biće. Samo da joj obećam da ću kod nje noćiti kad budem ženi dolazio. Ih, obećam ja sve što ona traži, samo nek Todori bude bolje.

Mislim, jeste Desnica uglavio, ali ako se dva puta uglavi, biće sigurnije, teže će omanuti. Vidim kud Vinka smera, ali ni meni nije do beganja. Bio ja tad mlad i pustopašan, kako se kaže.

Prenoćimo mi tu, u nekom velikom krevetu da tri čoveka mogu u njemu spavati, i ujutru ti Vinka nas odvede. I bogami, prime Todoru odmah, mimo reda. A kad su je pregledali, kažu da je trebalo i ranije da dođe. Da su joj bubrezi propali. Vele, biće kod njih u bolnici jedno dva meseca.

Ma da je dva meseca! Bila Todora, bome, pet meseci. Te ispituju ovo, te probaju ono, te ne sme jesti jagnjetinu, ne sme jaretinu, samo nekakvo voće i povrće. Vidim ja odma, dobro biti neće.

Al, obilazim ja nju dva puta mesečno, a obilazim bogami i Vinku. Kod Vinke moram da prenoćim, put dalek. Pa ti se raspojasam u onom velikom krevetu. I šta da ti pričam. Vinka me preko dana hrani i poji, a noću, kad gosti odu, prevrće se u onom krevetu sa mnom. Čas na meni, čas poda mnom. Meka, pa topla, a koža joj svilenkasta i glatka, vlažna i lepljiva ko zmijska u proleće. Bogo moj! Udarila ala na alu. Vinka navaljuje, ali se ni ja ne dam. Mislim, ako će mojoj Todori biti bolje, ako će Vinka preko svog doktora dobre lekove da joj nabavi, da i ja onda zapnem. Valjda će mi to Todora, ako sazna, oprostiti.

Nije saznala. Izašla iz bolnice posle pet meseci. Došla kući na Veliki petak. Majke Mike nije više ni bilo - umrla od srca, iznenada, pa je ja saranio pored ćaće, kraj crkve Svetog Jovana. Uzeo potom Todoru u kola i doneo kući. Ilija plače, a Milica uvati mater oko vrata ručicama i ljubi je, ovako, po obrazima i ćuti.

Ja Vinku posle nisam video do li u Stanišiću, kad je bila velika kolonizacija. Ali o tom potom.

A Todora izdržala duže nego što su doktori predvideli. Rodila još dve devojčice, Soku i Zoru, pa tek onda umrla. Jela samo voće, povrće i slaninu. I leba. To je valjda i držalo.

Od istog autora: Dečani (pesma)

__________________

Stojan Berber rođen je 19. marta 1942. godine u Vinorači (Jagodina), u porodici poreklom iz Dalmacije (okolina Obrovca). Gimnaziju je završio u Somboru, a medicinske studije, specijalizaciju i doktorat u Beogradu. Redovni je profesor na Pedagoškom fakultetu u Somboru. Piše prozne i poetske radova. Uz to objavio je više dramskih tekstova i publicističkih radova. Zastupljen je u više antologija i zbornika poezije. Prevođen je na mađarski i slovenački jezik. Član je Udruženja književnika Srbije. Trilogija Trifuneja, Stojanu Berberu donela je nagradu „Miloš Crnjanski“ (za 2002. i 2003. godinu) koju dodeljuje Zadužbina Miloš Crnjanski iz Beogradu. U trilogiji autor prati Krajišnika Trifuna Vučkovića a radnja se dešava između Prvog i Drugog svetskog rata u Dalmaciji, Makedoniji i Šumadiji. Čitaocima koji žele bliže upoznati ovog pisca preporučujemo njegovu Internet prezentaciju: http://berbers.users.sbb.co.yu/