Tihomir Levajac

Priča o čoveku koji je izgubio engleski

(Prvonagrađena priča na konkursu Dijaspore za 2003. godinu)

Otac Vasilije bio je zatečen kada ga je neka medicinska sestra iz Staračkog doma u Torontu pozvala telefonom i rekla da u njihovom Domu boravi jedan starac koji je pre neki dan „izgubio“ engleski, tako da oni sa njim ne mogu da komuniciraju. Što god ga pitaju, on na svom jeziku odgovara. Pretpostavljaju da je SerboCroatian, Russian – now, pa su odlučili da nađu nekog Srbina da posreduje, i tako su se setili Srpske crkve – Serbian Orthodox Church, te ga pozivaju da dođe do njih i da pomogne da nekako uspostave vezu sa starcem.

Duhovni otac je imao hiljade poziva, najviše od svojih parohijana, od ljudi koji u Torontu i okolini žive, pa od kojekakvih vladinih i nevladinih organizacija, ali ga niko nikad nije zvao iz Staračkog doma. I nikad nije čuo da neko ko provede vek u Kanadi, ko se svakodnevno služi engleskim, da ga, kako je rekla medicinska sestra, „preko noći izgubi“, pa je pomalo uzbuđen i radoznao krenuo u Starački dom.

Kad je stigao u Dom, medicinska sestra je opet pričala kako je njihov štićenik „izgubio“ engleski, te se ne mogu, a trebalo bi, da se sa njim sporazumevaju. Starac bi trebalo da uskoro ide na operaciju, a oni ne znaju da li on pristaje da mu se operiše prostata ili ne. A ako pristaje, trebalo bi da taj pristanak i potpiše. Oni, takođe, ne znaju da li ima novca u banci na svom računu i može li operaciju da plati. Drugo, ako ima neku veću ušteđevinu, trebalo bi da znaju šta misli sa njom da radi. Da li će nekome da je ostavi ili neće?! Ako hoće, trebalo bi da to, za svaki slučaj, testamentom i uredi.

Kad je sestra sve to ispričala, povela je oca Vasilija  ka starčevoj sobi.

S vrata se videlo da je Dom arhitektonski bio dobro rešen, s namerom da sve izgleda normalno.

Brzo su došli do starčeve sobe, a onda se sestra negde izgubila.

Na krevetu je ležao čovek zagledan negde u svoju prošlost. Na prvi pogled načet godinama, raslabljen i dosta obronuo, zanemoćao, moglo bi se reći, već za Nebiće sazreo. Lice široko, i tamno i žuto, izborano, sa izrazom prekora, gnjeva, pa i opomene, upućenih nekome koga tu nije bilo. Obrve debele kao plajvaz, i crne i sede, a oči krupne, pune beličaste skrame, i prema važećim zakonima prirode – ako vam se tako više dopada – toliko razmaknute da se činilo kao da su rasparene.

Otac Vasilije je seo na stolicu pokraj kreveta i upoznao se sa starcem. Kad je čuo njegovo ime i prezime, kada je prvi put čuo da se neko zove tako kako se zvao ovaj starac, odmah je zaključio da je starac neverujući čovek, da za živu crkvu nije znao, ni za pravovernu veru pravoslavnu. Pošto Srbi nisu misleći narod, pomislio je da ni starac nije daleko od svog roda odmakao. I kako nije bio obožen, onda na smrt nije pomišljao, niti je sa njom direktno opštio, niti se za nju spremao.

Verovatno nikad sebi nije postavio pitanje: Šta sa smrću?

Kad je tako kako je, pomislio je otac Vasilije, onda starcu mora da kao pastir priđe. Pošto je tom starcu ostalo još nešto stvarnosti, trebalo bi da moli za njega, da ga približi apsolutnoj ljubavi, kako bi mu se i Bog približio. Trebalo bi da se kao duhovnik pobrine za njegovu dušu i da je očisti od ljudskih grehova, da je bogougodno prosvetli i da ga kao spasitelj sa Svevišnjim sjedini, da starac ne bi nepripremljen, kad za to dođe  vreme, pošao na put bez povratka.

Starac je na početku bio nespreman za razgovor. Bio je zakopčan, oprezan, suzdržan, pa je otac Vasilije pomislio da i on neće moći da sa njim uspostaviti neki odnos. Međutim, starac se sam ubrzo otvorio. Kad su im se oči srele, pričao je kao neko ko se ispoveda nekome u koga ima poverenje.

A pričao je tronutim glasom o tome kako je starinom iz okoline Kragujevca, iz jednog sela koje je bliže Kniću nego Kragujevcu. Reče da je stari kraj napustio još 1951. godine i da ga nikada više nije posetio. Jedno vreme je u bio Austriji, u Beču četrnaest noći spavao na železničkoj stanici, a onda je ovamo došao i započeo život na koji je morao da pristane. U stvari, započeo je pečalbarski život. Posao nije mogao da bira, jer jedini kapital koji je imao bili su snaga, zdravlje i volja. Gde sve nije bio i sa kim sve nije radio! I sa obojenima i sa onima koji su razbojničkog porekla! I na šta sve nije bio prinuđen da radi, a radio je uglavnom najteže fizičke poslove, jako teretne, kaže, pogledajući u stranu kao da hoće da pljune na to sve.

Jedno vreme je više Kitimata, kada je građena hidrocentrala Kemano, probijao tunel ispod planine gde se jezerske vode skupljaju, probijao tunel koji je šesnaest kilometara dug. O, kako se samo tada sa kamenim stenama borio! Pa je radio pod zemljom, tada kada je u rudnicima na severu Onterija radio. Bio je i drvoseča po mnogim kanadskim planinčinama, pa je radio na strugarama i pilanama, kada se sa sirovim i teškim daskama nosio. Radio je gore na Aljasci, kada je za prenoćište plaćao pet dolara na mesec dana, a hranio se za petnaest dolara.

Kaže da nikada nije porodicu zasnivao. Pokušavao je nekoliko puta da tu sreću nađe, ali je nije našao. Prolazio je kroz neke veze koje nisu ostavljale nekog dubljeg traga. Upoznao je neke nejasne, zamagljene žene koje su od njega tražile da im on stalno uzvraća pažnju, da udovoljava njihovim prohtevima, da im se neprestano udvara, a on za tako nešto nije imao vremena.

Sad mu se čini da nikada nije osećao ljubav ni prema kome, a čini mu se da niko nije ni prema njemu pokazivao ljubav.

Otac Vasilije je čekao da se bar nešto, dok on priča o ženama, pokrene na starčevom licu, da se na sve to bar osmehne, ali starčevo lice bilo je kao maska i nepokretno.

 Kad je od kuće u svet kretao, mislio je da će nešto veliko i uzbudljivo da doživi. Kao i svaki mladi čovek, sanjivao je da će značajnim životom živeti, toliko značajnim da će ga život objasniti. Sad misli da njegov život nije bio ono što je morao biti. Vidi da je imao sudbinu svedenu na preživljavanje i prazno trošenje dana.

Dok je tako živeo i radio, dok je crnčio i grbačio, vreme je strašno sporo prolazilo, a život tako brzo.

Kad je dan započinjao, nije mogao kraj radnog vremena da dočeka. „I dok dlanom o dlan udariš“, kaže, „godine prolete! Znam da je život najveća vrednost, ali ni on nije ništa. Pitaš se: kad prođe? Ma, život je talašljika!“

Otac Vasilije je očekivao de će starčevo oko zasuziti, da će bar nešto na njegovom licu zasijati ili promaći, ali oko nije zasuzilo, nego se jedno oko stalno od drugog odvajalo i nekako samo za sebe, nestvarno, gledalo nekud u stranu. Duhovniku se činilo da što više starac svojom pričom zalazi u svoj život, da biva sve osamljeniji. I to je potvrdio sam starac svojim lomnim glasom,  priznao da je na ovom svetu ostao sam.

Kad je duhovniku rekao da u Kanadi nema nikoga svoga, ni od rodbine, ni bliže ni daljne, da nema nikoga ni od roda ni od poroda, ni od svog naroda, da nema ni prijatelja ni neprijatelja, ni komšiju ni komšinicu i rekao je da u banci, na svom računu, ima stotine hiljada dolara – duhovniku se učinilo da mu stvari po starčevoj sobi nekako oživljavaju i šetaju.

Eto, ovde se sada, po ko zna koji put ponavljala jedna ista priča, da naši ljudi na bogatom Zapadu svoju sreću van vere traže – traže je u prolaznim zemaljskim stvarima. I kad s nogu spadnu, oni veruju samo u ono što je materijalno. Ne žive celomudreno, nego za svetskom taštinom trče. Najčešće trče za prokletim dolarom, a ne teže duhovnom životu, niti za svetlošću u srcu, koja je nesravnjiva sa materijalnim dobrima.

Engleski je, veli, dobro govorio, vek je s njima proveo, pa ga je naučio – i odjednom ga je zaboravio. Ne zna kako se to desilo, gde ga je zaturio. Sad mu se čini da ga nikada i nije znao, da se njime u svakidašnjoj stvarnosti nije ni služio. Neko mu je sve njegove reči pozobao, tako da sada više ni jedne engleske reči ne može da se seti. I ne treba. Ima jezik u kojem je rođen, koji je sa majčinim mlekom posisao, u kojem je rastao i odrastao. Ima jezik koji nikada ne može zaboraviti, u kome su sve njegove uspomene, pa će se, čim prostatu operiše, u domovinu reči da vrati.

Ostatak života hoće da proživi u brvnari koja mu je od oca ostala, i da rakiju ujesen, kad džibra prevri, peče. Da živi u brvnari i da iz svog sela gleda u plave Gledičke planine u daljini i u Kotlenik, koji je nešto bliži. Čim s operacijom završi, ide u rodni kraj, u svoju Šumadiju, gde je sve toplo i ušuškano. Kao u detinjstvu. Mora da ide, nešto ga zove.

Iako mu je otac davno umro, stalno ga vidi u snu kako ide za plugom. Po svu noć čuje majčine korake kako po dvorištu odjekuju. Čuje ih u sebi, čuje ih u sobi u kojoj spava kako odjekuju.

Sratac je sve ovo pričao kao da prelistava album sa slikama, a nije ga prelistavao. Čak je u jednom trenutku priznao da nema nijednu fotografiju iz prošlosti, izuzev onih koje su u njegovim ličnim dokumentima. Sad nikome ne bi mogao da pokaže kako je izgledao kada je tek došao ovamo, niti kako je izgledao kada je imao trideset, četrdeset ili pedeset godina. Ne zna kako je bez tih uspomena ostao, uzdahnuo je i zaćutao. A ćutao je i bio nepomičan, kao što zid što tvrdo ćuti. A onda je zapucketao parket u sobi, kao da podcrtava prazninu koja se između ta dva ćutanja neograničeno širila.

Dva čoveka, različite dobi, a istog porekla, u svetu koji nije njihov, u nekakvom staračkom domu, u skromnoj sobi, usred milionskog Toronta, daleko od zavičaja, izgledali su na trenutak kao da se nalaze na pustom ostrvu.

Otac Vasilije je mislio da starac o smrti razmišlja, ali je nije spominjao. Taj starac nije znao ni za sveca ni za nedelju! Nije imao kada da misli na život, a kamoli na smrt!

Na kraju razgovora otac Vasilije je rekao da će i sutradan doći da ga poseti, „pa da opet“, dodao je starac na svom jeziku, „kao danas i kao ljudi razgovaraju“.

Sutradan je otac Vasilije prvo u svojoj crkvi, pred ikonom Bogorodice sa Isusom Hristom, govorio molitvu za ozdravljenje bolesnih, a onda u pošao u onaj Starački dom da razgovara sa onim starcem.

Opet su o svemu i svačemu pričali. O bolesti i operaciji, o uslovima za život u Domu, a najviše o svetlosti vere i o Bogu. Pričali su o životu koji nije ništa, kad prođe, o tome kako starac nikoga nema, ali smrt nisu spominjali: ni tada, ni sledeći dan, kao ni nekoliko sledećih dana, mada je otac Vasilije primetio da je starčevo lice bleđe nego obično i da ga je Nebitije već počeo, malo po malo, da osvaja.

Pre nego što je starac pošao na operaciju, sveštenik je opet u crkvi čitao molitvu za starčevo ozdravljenje, pošto je znao da je operacija ozbiljna stvar. Međutim, ni molitva nije pomogla starcu, koji se u toku operacije preselio u beskonačnu usamljenost, u večnu samoću, pa je duhovnik pohitao da nađe njegovo telo da bi ga upokojio; da nađe mesto gde će ga sahraniti i  sa kojeg će mu poslednju poštu uputiti, kako bi ga sa ove grešne zemlje, opelom ispratio kao čoveka; da ga preda u naručje živom Bogu i sa njim sjedini u Miru i svetom Spokoju; da mu kakvu humčicu podigne, pa da se zna da tu leži neko ko je na ovom svetu bio i boravio i da je bio čovek.

Uprkos svim nastojanjima, nikako nije mogao da uđe u trag starčevim zemnim ostacima niti da do njih dođe. Nije mogao da dođe do njih ni u Domu, gde je starac boravio, ni u bolnici, gde je operisan, ni u mrtvačnici, ni u bilo kojoj kapeli. Tragao je posvuda, raspitivao se, zvao različite osobe i okretao brojeve mnogih telefona, ali uzalud.

Na kraju su mu rekli da je advokat celu stvar, u vezi ovog starca, preuzeo u svoje ruke. Ali, ni do advokata nije mogao da dođe.

Otac Vasilije je pretpostavio da je starac spaljen, a novac, koji je starac imao na svom računu u banci – pošto testamentom nikom nije bio ostavljen –  ostao je državi. Tako o starcu nije ostao nikakav trag, samo je trag ostao u duši oca Vasilija.

„Bože, kao da taj starac nikada i nigde i nije postojao. Izgleda da je u životu tako“, pomislio je otac Vasilije nešto što nikada nije mislio da će pomisliti – da se onima koji ne postoje i najmanja pažnja poklanja.