U Hercegovini, dalekoj zemlji na jugu Evrope, živjela je veoma siromašna porodica, muž i žena, sa troje djece i djedom. U sred zime roditelji shvate da će im hrane nestati prije proljeća, pa su uveli štednju. Obroke su počeli da smanjuju, najprije odraslim, a kasnije i djeci. Zima se otegla i hrane je nestajalo sve očitije, pa je majka morala stalno da smanjuje i dječije obroke, a gladna djeca su plakala i uporno tražila da jedu.
Djeca su počela da boluju zbog gladi.
"Šta da radimo?" jednom je majka upitala muža.
"Ne znam!" rekao je muž i naredio: "Donesi sve novce, da vidimo koliko imamo."
"Evo šta imamo od novca", rekla je majka nakon što je donijela novčanik, izvadila sav novac i stavila ga pred muža.
"Malo!" reče muž i doda: "Ako potrošimo sav novac možemo kupiti hrane za jednu sedmicu."
"A šta ćemo poslije?" reče supruga i zaćuta.
Hrane je bilo još sasvim malo, majka je obroke još smanjivala a djeca plakala duže. "Da svekru ne dajemo hranu?!" jednog dana žena je predložila suprugu. I on je bio saglasan da je starac suvišan, i da ga se trebaju nekako rješiti, jer ne može da radi kao drugi a može da jede koliko i drugi. Dosjetio se rješenja. Jedne večeri, na prevaru, starog oca on strpa u vreću i zaveže.
Sin se zametnuo vrećom i krenuo prema jednoj velikoj jami, koja se nalazi iza dva brda. Tamo će, noću, da niko ne vidi, zavezanog starog oca odgurnuti u jamu. Starac je ćutao, oglasio se tek kad ga je sin prvi put spustio s ramena, da bi se odmorio. Rekao je:
"Sada smo pod hrastom." Sin nije odgovorio. Kad je i drugi put stao da se odmori, starac se opet oglasio: "A sada smo pod orahom!" Sin opet nije odgovorio. Starac je opet zaćutao. Kad je sin i treći put spustio vreću i starca, starac se oglasio i treći put:
"Sada smo kod Orlovske stjene!?"
"Kako znaš da smo kod orlovske stjene kad je mrak, a i vreća je neprovidna." Začudio se sin.
"Znam!" reče starac, kratko zaćuta, pa nastavi: "Znam, jer sam se i ja odmarao na ovim istim mjestima, kada sam nosio svog starog oca da ga bacim u jamu."
Sin je dugo razmišljao iznad zavezanog oca i prisjetio da bi ovako i njega, kad ostari, mogao u jamu nositi i njegov sin. Stresao se uz tu misao. Priskočio je vreći i odriješio je. Oca je vratio kući, sjeo ga na glavno mjesto doma, okupio djecu i suprugu, te im naredio: 
"Od danas, u ovoj kući, mom starom ocu, svi morate odavati dužne počasti. On je star i ne treba da radi. Ali, on je iskusan i mudar, on je zavrijedio da ga svi poštujemo i postupamo po njegovim savjetima."

* Legenda "Otac u vreći" u Hercegovini se pripovjeda u viševerzija, kao što je otac u sepetu i sl. Danilo Marić, pisac poznate knjige "Ni bos ni obuven"- knjige priča na bazi legendi, evo jošjednom nas približava zavičajnoj daljini, krševitoj Hercegovini. Sve legende, u osnovi, njedre barem zrnce istine, pa i ova, koja se u naučnoj literaturi spominje pod terminom "bacanje staraca" u Hercegovini. U Popovom Polju pronađenisu materijalni dokazi za ovo. Legendu sličnu ovoj imali smo prilike čuti i ovde u Švedskoj.

(Kratka priča Danila Marića,
Dijaspora, Stokholm,
Godina VII, broj 40, strana 14)