Mitar Šarić

Nikoljdan u Prebilovcima

Lep jesenji, mediteranski dan. Devetnaesti decembar, godina 1941. Sveti Nikola. Narod u našem kraju kaže Nikoljdan. To je krsna slava Prebilovaca, koju ne slave samo četiri porodice u ovom selu. Stojim pred kućom Milana Medića u Prebilovcima, u kojoj živi naša novonastala zajednica od pet „jedinaca“. Razmišljam o tome kako se slavio Nikoljdan prošle, 1940. godine, ali i onih ranijih. Ljudi, rodbina i prijatelji, koji dolaze na slavu zovu sepićari. Oni iz udaljenijih mesta dolaze na konak uoči Nikoljdana, a odlaze sutradan po Nikoljdanu. Neki pićari dolaze na konjima, uparađeni u narodnu nošnju. Poneko je obučen u crnogorsku narodnu nošnju, koja zbog svoje lepote i divnih boja izaziva divljenje svih, posebno dece. Selo je puno pićara iz mnogih mesta Hercegovine. Pri prolazu kroz selo, pićari se glasno pozdravljaju sa domaćinima i ophode se jedni prema drugima blagonaklono i srdačno. Milina je videti osetiti takvu srdačnost i čuti toliko lepih i toplih reči. Na Nikoljdan uveče održavala se tradicionalna nikoljdanska zabava u Osnovnoj školi „Kralj Milutin“, koju su posećivali, pored pićara, i domaći i najugledniji ljudi Hercegovine. Posle zabave, nastavlja se do zore narodno veselje. *** Ove 1941. godine niko nam neće doći. Nema pićara. Nema zabave. Kako obeležiti Nikoljdan bez porodica i pićara?! Na dnevnim sedeljkama pred Medića kućom, ljudi su se dogovorili da se Nikoljdan proslavi na isti način kao i do sada, uz jedan izuzetak. Sveća, koja se pali za slavu, neće se paliti, kao do sada, na dubovoj (hrastovoj) oblici, već na puški, puščanoj cevi – preciznije na šupljiku puške. Na Nikoljdan u našoj zajednici gorelo je pet sveća, jer mi činimo ostatke pet porodica. Četiri su gorele na puškama, a jedna na hrastovoj oblici, jer ja do tog dana nisam imao pušku. Isto su postupile i ostale novonastale porodične zajednice. Nas petorica, ustali smo, kako je i običaj, u 12 sati i krenuli na molitvu, a potom smo ručali. Dan je bio sunčan i mi smo posle ručka izašli iz kuće. Neočekivano, u jednom trenutku čuli smo pesmu u Bulutovoj mahali. Pogledasmo se nemo, začudismo se i upitasmo se: ko peva posle ubistva naroda? U Prebilovcima se nije čula pesma punih osam meseci, tačnije od aprila, kada je naša država okupirana, pa do Nikoljdana. Nakon pesme, videsmo da iz Bulutove mahale izlazi grupa zagrljenih ljudi. Korača ta grupa, peva i zastajkuje. Skupljaju se ispod škole, na prostoru koji je omeđen potpornim zidom školskog dvorišta, Ždrakanovića kućama i Bulutovom mahalom – u najstrožem centru sela. Ispred Medeća kuća prepoznajem dvojicu visokih ljudi: Gojka Buluta i Milana Medana iz sela Ortiješa kod Mostara, čoveka gorostasne građe, sa šajkačom na glavi i, čini mi se, krupnim brkovima na licu. On i Gojko su zagrljeni i u sredini lanca zagrljenih. Došao Milan u isti dan na slavu kao i lane sestri Stani i muža joj, njegova zeta Dušana Lole Buluta, ali  ne nađe sestru Stanu niti kćerke joj Joku od četiri godine  i Mirjanu od dve godine. Usnile su 6. avgusta 1941. godine večiti san, bačene ustaškom zločinačkom rukom u ponor Šurmanačke jame. Milan, mučen željom da iskaže bol, podstrekao je Bulute da kroz pesmu zajednički iskažu bol. Jedini čovek, onaj sa strane među Bulutima, zapevao je gromoglasno, a Buluti prihvatili pesmu sa takvim uzbuđenjem koje ih je svekolike namah diglo na noge. Kao kad žiška padne u benzin, razbuktala su u ljudima najdublja osećanja tuge, bola i žalosti, pomešana s radošću, gordošću, prkosom... Istog trenutka sinula im je ideja da onako zagrljeni izađu na naše saborište kod škole. Njihova pesma i pojava na otvorenom  i u sredini sela, delovala je kao zov trube na zbor. Kao po komandi, žurno i ustreptalo pođosmo u susret njima i pesmi. Trči ispred nas Novica Novo Šarić. Navire sve živo: Dragići (Dragićevići), Šarići, Ćirići, Tripkovići, Brnjaši (Brnjašići), Ždrakanovići, Suhići, Mirkovići i oni iz Ćuk porodice. Sve se slilo, zbilo u jedan okrugli, veliki muški hor pod školom – licem u lice i prihvatilo pesmu. Ušao sam u školsko dvorište, da sa platoa posmatram ovaj nezaboravni prizor. Peva se snažno, muški i iz duboke svesti o teškoj nesreći koja ih je zadesila, ali i iz osećanja i misli, potrebe da se pesmom javi dušmanima da smo ovde, da smo živi, da smo  pretrajali i da nismo nestali. Ječi pesma kao grmljavina i odjekuje okolnim brdima, a onda ta prkosna pesma postepeno jenjava. U dušama nesrećnika rasla je tuga kroz pesmu. I već su se iskrile suze u očima mnogih i one su nezaustavljivo potekle. I poneki glasovi postajali su sve mukli, menjali i remetili prkosni ton pesme, kojim su još pevali neki. U toj aritmiji glasova mešala se tuga i prkos, jedni su već plakali, a dugi su suze gušili u zapevnim povisilicama pesme. Bio sam uzbuđen i ganut do suza. Sve se u meni uskomešalo, tako da nisam uspevao da upamtim nijednu jedinu reč te čudne i teške pesme. Pamtim jedino sliku tog skupa, uzrujanog, ustreptalog, pevajućeg i tugujućeg. Kad sam već odrastao i kada sam se u pozorištu upoznao sa određenim potresnim prizorima u pozorišnim predstavama i sa dramom kao vrstom književnog dela, ozbiljnog i potresnog sadržaja – shvatio sam da još uvek u pozorištu nisam video originalnije i potresnije dramsko delo od onog koje sam upoznao i doživeo 1941. godine na otvorenoj sceni za vreme proslavljanja Nikoljdana u Prebilovcima. Bio sam tako opčinjem tim proslavljanjem da ne pamtim kako se i kada razišao skup ispod škole, niti znam šta je sa mnom bilo. Zaista, ne pamtim, verovatno su me odveli u nečiju kuću... Ispade kao da sam sve to sanjao, a ne da sam prisustvovao tom realno nadrealnom događaju.

* * Priča Nikoljdan u Prebilovcima predstavlja odlomak iz neobjavljene knjige Mitra Šarića. Knjiga nosi jednostavan naslov – Prebilovci, ime sela o kojem se slovi u njoj. U vremenu o kome se ovdje svjedoči, autor je, kako je sam precizno zapisao, imao 12 godina, 9 mjeseci i 24 dana. Bio je jedini preživjeli član porodice. Porodična zajednica u kojoj je živio sastojala se od pet članova – i to pet „jedinaca“, svaki od njih bio je jedini preživjeli član porodice. Bili su to Novica i Mitar Šarić, Boro i Milan (Ćeber) Bulut i Milenko Medić. Mitar Šarić je ovu priču iz svoje knjige poslao na adresu časopisa Dijaspora. I dok je priča čekala da na stranicama Dijaspore ugleda svjetlost dana i najavi da je ona, u stvari, dio iz rukopisa obimnije storije o Prebilovcima, Mitar Šarić je iznenada umro u Beogradu, gdje je živio poslije Drugog svetskog rata. Ljudi dolaze i odlaze, njihove priče i priče o njima ostaju. Ovo je jedna takva priča o selu koje je protiv svoje volje i volje njegovih žitelja, izraslo u simbol mučeništva i stradanja srpskog naroda. Selo Prebilovci nalazi se u donjoj Hercegovini, na granici sa Dalmacijom. Od oko hiljadu stanovnika ovog sela, Drugi svjetski rat su preživela 172 stanovnika. Zauvijek je ugašeno 36 ognjišta, a nestale su 52 familije, od kojih su neke imale više od deset članova. Šarićevu

Nakon što je zavičajni portal Prebilovci-selo na internetu http://www.prebilovci.net/ prenio

Dijasporinu priču Nikoljdan u Prebilovcima(rubrika Štampa o Prebilovcima), odatle je prenjelo više internet stranica.