listovi5433cirN
svN
 
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Milovan Danojlić

Marko

Marko Milunović – Piper (1918 – 2009), crnogorski Srbin, bio je jedan od onih nacionalnih aktivista kakve je samo dramatični XX vek mogao roditi i u borbi očeličiti. Zakletnik tradicionalnog shvatanja čojstva i junaštva, Milunović je s jednakim žarom u Otadžbini i Rasejanju ispunjavao svetu dužnost pojedinca prema Rodu i njegovoj istorijskoj sudbini. Nije mu bilo teško da prepozna kontinuitet te sudbine u modernim, na prvi pogled promenjenim uslovima.

Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na vlast, on se, sa suprugom Simkom, sredinom 1945. prebacuje u Austriju, odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge poslove i zanate – radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme posvetio je političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo tri decenije je uređivao bilten Jugosloven, a posle Topalovićeve smrti dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke.

Njegov publicistički i književni rad, pored stotina napisa u periodici, obeležen je knjigama Iz života i rada dr Živka Topalovića, Sa kapetanom Nešom u Beogradu, U spomen Živana Kneževića“, Od nemila do nedraga, Naša Mina, Nova svedočanstva o Jugoslaviji... Sve te knjige su pisane zdravim i krepkim, pomalo starinskim jezikom, i stoje kao dragocena svedočenja o jednoj eposi i njenim ljudima, a izveštaj o druženju sa engleskim obaveštajcem Nešom za vreme nemačke okupacije čita se kao napet i dobro komponovan kriminalni roman.

Sa odlaskom u penziju Milunović udvostručuje spisateljsku delatnost, dodajući joj razgranatu humanitarnu aktivnost. Kome sve ovaj rodoljubivi čovekoljubac nije pomogao! Među korisnicima njegove darežljivosti nalaze se mali izdavači u zemlji i u svetu, siromašni đaci, novopokrenute političke partije levog usmerenja, naša deca na Kosovu, umetnička udruženja, crkve i manastiri... Davao je šakom i kapom, a nije bio toliko bogat u novcu, koliko u srcu. Boreći se od malih nogu za preživljavanje, znao je šta je muka, i hitao da je, gde god može, ublaži. Penzionerski prihodi štedljivog bračnog para nisu se dugo zadržavali na bankovnim računima. Ono što bi preostalo posle podmirivanja kućnih troškova išlo je onima koji su u nevolji, a takvima ne oskudeva naša zemlja.

Sa Markom sam stupio u vezu sredinom devedesetih godina, kad sam se iz Pariza preselio u Poatje. Tada mi je poverio brigu o zaostavštini Živka Topalovića, tačnije, o onome što je, uprkos nesavesnim pojedincima, od nje uspeo da sačuva. Kako je Topalović u testamentu pomenuo „srpsko književno društvo“, tj. Srpsku književnu Zadrugu, koja se krajem prošlog veka našla u ozbiljnoj materijalnoj krizi, odlučili smo da glavninu ostavštine, u iznosu od 100.000 ondašnjih nemačkih maraka, ustupimo najstarijoj izdavačkoj ustanovi u nas, čime su pokriveni izdaci za štampanje trećeg izdanja Istorije srpskog naroda. Od ostatka sredstava smo, tokom desetak godina, davali nagrade istaknutim javnim radnicima koji su digli glas protiv dijabolizacije Srbije i njenog naroda. Među dobitnicima priznanja Živko i Milica Topalović nalaze se Aleksandar Solženjicin, Harold Pinter, Peter Handke, Luj Dalmas, Emil Vlajki, Vojislav Koštunica, Zvonilir Vučković, Kosta Čavoski, Đorđe Radovanović, Vladimir Dimitrijević i Emir Kusturica. Iz Fonda je dodeljena i jednokratna pomoć kragujevačkim Pogledima, pariskom mesečniku Balkan Enfo i beogradskom Književnom listu, koji su sarađivali u negovanju uspomene na Topalovićev život i rad.

Neumorni ratnik, Marko je vojevao na više frontova: kao socijalista, borio se protiv društvene nepravde; kao učesnik Pokreta otpora, ratovao protiv nacističkih okupatora; nastavio je da se bori protiv komunističke diktature u posleratnoj Jugoslaviji; ustao je, najzad, protiv belosvetskih ala i vrana koje su, krajem 20. veka, navalile na srpstvo. Celokupno duhovno i materijalno bogatstvo ovaj vojnikdobrovoljac prineo je na oltar Otadžbine, i ona mu duguje mnogo više nego što je u ovom času spremna da dadne.

Marko Milunović, oličenje crnogorskog srpstva i časti našeg izbeglištva, podseća nas da se idealna otadžbina čuva u srcu.

 

                                                Дијаспора/ Diaspora, godina XV, 2012., broj 85 
Стокхолм - Stockholm                  
Dvojezični švedsko-srpski časopis za kulturu