Marko Milunović
ŠKRIPIĆI I DRUGI KUMOVI
Prvi put sam kumovao kada mi je bilo 18 godina. Bila su to dva kumstva u obližnjem cetinjskom selu i jedno u samom gradu. Zatim sam kumovao i druge, i treće i nekoliko sledećih godina. Onda je počeo rat i on ne donosi radosti, ali se ipak rađaju deca i žene se, i ja sam u dva, tri, maha kumovao pri krštenju ili venčanju... A onda sam postao „raseljeno lice“, strugnuo iz otadžbine u tuđinu i u njoj se našao sa dosta sunarodnika čiji se broj stalno povećavao, jer se bežalo iz „raja“. Mahom je to bio mlađi svet, pretežno muškarci, ali je bilo i devojaka. Velika im je cena, ako ne uvek i vrednost. Naši se mladići žene i sa devijkama drugih narodnosti. Bili su im potrebni svedoci, ili kumovi, a to se cenilo podjednako. Ne znam iz kojih pobuda, ali sam češće bio počastvovan da budem kum. Zbog toga su me proglasili „opštinskim kumom“.
Počelo je sa vančanim kumstvima-crkvenim i civilnim, pa ubrzo počeše krštena kumovanja. Negde ranije, negde kasnije. Kod nekih zakasnelo, ali kod većine „uranilo“, a samo je kod kuma Spasoja i Malče otkazalo. Tu je bio „ćorak“ kako mi reče kum Saša. Pomenuo sam ih kao prve, ali oni to nisu bili, već to činim iz poštovanja. Bili su oboje lepi, do ušiju zaljubljeni i ugledni. On je bio „udovac“, a ona se iz kreveta svoga muža, zakonitog muža, digla na venčanje sa Spasojem. E to me venčanje umalo nije oteralo u zatvor. Zakačili su me posle ratni zakoni, kao i onu decu koja se rađaju: „Ova deca posle rata i ne znaju ko je tata ...“ , a ja sam verovao onom što mi se reklo.
Od svih kumstava: Iliji, Dušanu, Stanku, Branku, Nikoli, Bori. Mići, Radoju, Bou, Radošu, Slavku, Voji i nekima drugima, najradije se sećam kumovanja Iliji, Voji i kumu „Škripiću“, čije ime neću da navodim. I njemu će tako biti smešnije. Kum Voja nije samo mili kum, neko mi postaje brat i nezaboravni prijatelj. I to je kumstvo po svemu ličilo onim starim srpskim kumstvima. To je bilo svetinja i preče od svega. Kumstvo je iznad svega i čovek ne sme „da se na kumovski plot nasloni“, da mu ne bi štete naneo, a kamili što drugo da uradi. Kumstvo sa Vojom je večno kumstvo.
Ali i kum Ilija je ostao nezaboravan. Oženio se Švabicom, koja mu je u miraz donela dvoje muške dece. Na sam dan venčanja „prekrstili smo sinove”. Stariji je postao Aleksandar, mlađi, mutavko, Petar. Za druga imena Ilija nije hteo da čuje: „ ako se tako ne zovu, kao oni naši kraljevi, da im je slava i milost, onda, kume, nema od venčanja ništa“. I ja krštavam bez popa-onako „ u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ , a 40 prisutnih Srba kažu „amin“, samo Nijazim, Srbin-Muslimanin „neka je berićetno“ .
Kum Ilija i mi živeli smo u istoj baraci-vizavi, kako bi on rekao. Švabica je bila lepa, a Ilija ljubomoran. Baraka je bila puna Srba „gađalibi zmiju u oko“ tvrdi kum Ilija, „ a kamili zgodnu babu“. I dok ona priprema knedle, on sedi na pragu barake, da mu je „ stan pod okom“ , pazi sinove i sa njima razgovara.
-E, Petre, valaj si mi nikakav, bolan bio. Pa si i mutav te i ne ličiš na brata Aleksandra. Bože, ko li vam je otac? Bolje da pitam: ko su vam očevi? Boljeg od mene niste mogli dobiti. A jebaću vam babu ako me ne slušate... Bar da ste odrasliji i da čuvate majku, jer vidim da je kurva... Ti , mutavko Petre, si crnomanjast, a Aco žut kao slama...-
Svakodnevno izbijaju nesuglasice između Ilije i Švabice. Onda bi kum Ilija u besu dotrčao kod mene, bez obzira na to gde sam i s kime sam: „Kume, pobogu, razvenčavaj i raskrsti sinove“...I kada mu obećam i pred kumom „previjem tabak“, da pišem „protokol i razvenčanicu“, odlazi u svoj „ stan“. A onda, ne bude dugo vremena, eto ga opet i sada moli da poništim „protokolizaciju“ , jer su se izmirili. Te su prepirke mahom počinjale oko podne. Kum „hoće“, kuma „neće“ . Ali noć je uticala blagotvorno na oboje. Izjutra su bili mirni i „brinuli su brigu oko sinčića“ . Tako je to trajalo, dok logorske vlasti nisu i mene i kumove isterale iz logora. Ja ranije, on kasnije, „svak ošo na svoju bandu – kako se žalio, kada je „ razvenčavanje i razkrštavanje“ bilo u pitanju. Samo smo nas dvojica, iz te grupe Srba, ostali u Evropi. Ja pošao u Švedsku, a on tamnovao u zatvoru u blizini Salzburga. Ubio švalera svoje Švabice nožem, „od njega napravio rešeto“, kako je pripovedao isledniku i tražio od njega da me „ nađu i na zapisnik uzmu, jer da znam da je od početka švrljala...“ Ali me niko nije tražio, pa smo izgubili vezu. I neznam šta je bilo od kume, Aleksandra i Petra. Ali ih ja ne mogu da zaboravim.
Kuma „Škripića“ stekao sam pre dosta godina. Obojica smo dinarci i, ako je njemu verovati, „njegovi stari došli su, gde su, iz mojih traktova“. Pronađosmo da imamo mnogo zajedničkih prijatelja i šta je najvažnije „on misli kao i ja“. A kada je našao „suđenicu“pozvao me za kuma telegrafski. Kumstvo se ne odbija. I to je bilo venčano kumstvo u „matičnom uredu“ jer kum Škripić „ne daje ni lulu ćuzine“ za crkveno venčanje. Ali ono i nije potrebno u Zapadnoj Nemačkoj. Obavezan je „civilni brak“ , a mlada je Švabica, „a zakon je zakon“. Potpisao sam kao svedok i prevodio kumu „civilni govor matičara“. Moj kum skoro ništa nije znao nemački, kojeg on naziva „švapski“. Ali ljubav ima nemušti jezik. Mladoj se svideo kršni, crnomanjasti momak i jedne noći su se u štali „dogovorili“ i iz ljubavi sklopili brak. Posle venčanja doselio se kod tašte.
Kum radi u fabrici osam sati i podosta sati na omanjem imanju oko kuće u kojoj živi sa „Muti“ i suprugom. „Fati“ je poginuo u Rusiji, „pa će sve da ostane njemu, kazati njima“, kada „babetina istegne papke“. I doista , nije dugo potrajalo Muti je umrla i ja sam telegramom izjavio saučešće. Međutim, doživela je i bila presrećna, kada joj se rodila unuka. Tu unuku je nazvala Lisa. Ja sam joj prilikom krštenja narekao ime Persida, švapski pop je upisao Henelore, a pri narečenju u bolnici upisali su Veronika-Marija. Tako je to u novim modernim vremenima i u švapskoj „kartofel kulturi“.
Kum je od početka nazvao svoju suprugu „moje srce“ a kuma njega zove „Libling“. Ja njih zovem „kumovi“- kum i kuma, a oni mene kume. Ćerčicu sam uvek zvao „drago kumče“, a ona mene „kium Marko“. I u tome nije bilo brkanja, a odnosi su uvek bili korektni, čestitke o rođendanu, novoj godini i Božiću. Oni su mi čestitali na nemačkom i na srpskom, latinicom, jer Kum je „teško nabadao ćirilicu“ i zbig toga sam ga grdio. On bi se onda branio „Kume, učitelji su mi bili Rvati“...
Prilikom krštenja Lise , odnosno Perside, to jest Hanelore, saznao sam, pri upisivanju u “Registar krštenih“ da je njena majka – moja Kuma, vanbračno dete. Kao „otac s priznanjem“ upisan je, H. J. „generalštabni oficir, ondašnje DP-lice“. To saznanje bilo mi je milo, jer „Moje srce“ je polusrpske krvi po ocu. To je i Kuma mnogo obradovalo pa smo morali zbog toga „da popijemo“ pre onog zvaničnog gošćenja. Muti mi je ispričala, da njen „richtiger Mann” pao za Vaterland” negde oko Staljingrada. Ona je bila mlada, dobila je medalju i „penziju“, tugovala za Otom, koji je bio „unteroficir“. A kada se rat završio upoznala se sa lepim srpskim majorom, koji je shvatio njene prilike...i rodilo im se žensko dete, major priznao očinstvo i izgubio se negde u belom svetu. . .Muti ga je prebolela, jer se tešila sa Poljakom, ali je i on izčezao u vidu lastinog repa . . .Odonda je bilo samo uzgred. Muti tvrdi da su „Poljaci gori od svih, a Srbi štarke buršen“. Radila je, ćerku je podizala i dočekala je da je uda za domazeta, mojega zemljaka, i da postane ”Gross-muter” a od toga nema veće sreće. I ponosna je sa zetom . . .
Godine su prolazile . . . razmenjivali smo čestitke i često su me po telefonu pozivali. O kumčetovom rođendanu uvak sam slao paketić i buket cveća preko „Interflora“ i to je bila ustaljena obaveza. Kumče je bilo lepo, bistro, vredno je učilo i mnogo razmažena bila. Savijala je roditelje „oko prsta“ i oni su za nju bili u stanju da urade sve. Ona je i pored razmaženosti bila dobra i simpatična gospođica. Jednog dana mi je stiglo preporučeno, vrednosno pismo. U njemu je bila avionska karta „tamo i natrag“ i opširno pismo od Kuma i Kume s kojim mi javljaju da se „tada i tada“ venčava Lisa i da zovu da dođem i budem venčani kum. Da se ne ljutim što plaćaju kartu, da javim kada avion stiže i da sam dobrodošao i dan ranije.
Na aerodromu su me sačekali Kum i budući zat.
Zet, tj. budući kumić, verenik „Kumčeta“, nekako je mrkije boje i od samog Kuma. Svojom visinom, kovrčavom kosom i lepotom i mene je na prvi pogled osvojio. Kum me upita „kako mi se sviđa?“ Rekoh mu da je lepši od njega i da sam uveren da je polu-Srpkinju podsetio na vreme kada se ona zacopala, a Muti nije bila protivna, jer je po nečemu podsećao na Majora . . .
Budući zet, kome ću da budem „kum-svedok“ u matičnom uredu, veoma je lep mladić, visok, crne kovrčave kose i crnih kao čivit očiju. Ocenjujem da ima preko 25 godina. Pri predstavljanju reče mi da se zove Ali i da je iz Maroka. A kum mi ukratko ispriča da je iz „begovske kuće“ i da su njegovi posednici velikog imanja, kuća i bogatstava. Ali da iz „nekih razloga“ radi u istoj fabrici sa njim i da se upoznao sa Lisom prilikom nekog susreta i „znaš, kume, deca su deca, ljubav je ljubav, i neka im je sa srećom. . .“
Dok mi je to pričao „naški“ Ali je išao napred a ja sam posmatrao kako divno hoda. Moj Kum se malo pogurio, ali se još uvek mladalački drži. Idemo, a ono obojica imaju crne cipele u skladu sa tamnim odelima, a stalno i jednom i drugom pri hodanju škripe. . . Pitam se dali je to neka nova moda, jer moje su „nove kao i odelo“, od prilike kupljene pre deset godina. Oboje nosim prilikom svečanosti. Neću da pitam . . . ali me to nervira i milo mi je da ulazimo u veliki i dugački auto. Ali i ja sedimo na zadnjem sedištu, a Kum šofira i pored njega na praznom sedištu sanduk minhenskog piva. Mrdnem li se ja, ili Ali, sedišta pod nama prave „škripic, škric . . .“ i pri najmanjem pokretu. Iako nemam svog auta znam da to nije „moda“. . .
Od aerodroma do Kumove kuće ima dva sata vožnje, ali mi smo stigli posle tri ipo sata. Zaustavljali smo se kod svake usputne kafane da bi se „osvežili“. Ručali smo u jednoj i sve je plaćao Ali. Ne daju mi da potrošim ni groša. Kum i Kuma opremili su Lisu „kako treba, uštedeli su za sve, da se kum ne troši“, usputno mi ponavlja Kum.
Znaš, Kume, prodao sam dorata, samo sam trošio oko njega. . . Dobro sam ga prodao i čisto mi ga je žao.
Ne raspitujem se za cenu i čekam da on nastavi sa pričom.
- Vidiš , kume, ja sam mogao da oženim i neku našu golaćku. I Šćepan mi je, preko strine Krstinje, naćukao njegovu ćerku Olgu, ali nisam šćeo. A kada sam bio sa „Merdžom“ u Jugi, pa vozim da se i ne čuje, nateram uz sami plot Šćepanov, a njegova krava na urivku, umalo da poludi od „merdže“. A za inat sam pokazivao Olgi sliku, od „mojeg srca“ i gledaše je dugo, a sve guta knedle . . . Pa će mi „fino je zgodna, ali je Švabica“ pa me savetuje da ženim neku našu . . . Nisam je poslušao nego sam obezbedio vamiliju, a biće valaj i za Aliju, Lisu i djecu, kada mi pomremo . . . I nikada se ne kajem što nisam oženio „našu“.
I zaista, okućnica od nekoliko jutara zemlje i voćnjaka, besprekorno je obrađena. Ograda je divna, da staneš i gledaš. Kuća je sveže okrečena pa izgleda kao novogradnja. Nedaleko od kuće je omanja štala i druge ekonomske zgrade. Sve je počišćeno i svaka stvar na svome mestu.. Kum me vodi da mi pokaže šta je i magacinu i u štali.
- Vidiš, Kume, i pored posla u fabrici, Moje srce i ja sačuvali smo posle smrti Muti krave i od njih dobijamo više mleka nego moje selo u Jugi, koje ima oko 30 krava. Pogledaj ih kako su mirne i nahranjene i kako divno izgledaju, nebilo im uroka. I kada god ovdi uđem, one muknu, a ja se s njima razgovaram. I veruj mi da znaju naški, a i švapski kad sa njima Moje srce divani. . . Naš komšija Franc ima, isto, dve krave, ali ni za pola mu ne daju mleka koliko moje daju. On, „arme tojfel“, radi, a njegova frau , samo čita „libe romane“i krave potpuno „fergesen“ . . .
Krave su stvarno divne. Kada smo ušli one nas pozdraviše sa „mu-u“ . Ja hvalim krave, jer su za hvaljenje, i pričam da su one zahvalne što ih dobro drži, pa daju dosta mleka. Kažem mu kako u mom kraju ljudi kažu: ako hoćeš da znaš kakva su čeljad te kuće, samo pogledaj kako drže i postupaju sa svojim životinjama i kako one izgledaju.
- Svako od nas ima po neku životinju, priča mi Kum. Ja imam psa, dao bih mu i poslednji zalogaj. Lisa ima nekakvog miša, ali ga ovde zovu hamster, a Moje srce ima mačku, koju ne volimo ni ja, ni pas, ni miš . . .Ali je od koristi i lovi po imanju i oko štala, pa da vidiš šta radi kada uhvati miša ili guštera. Njoj je do igre, a mišu do plača, što bi rekla strina Krstinja.
U tome se začu zov Kume. Pođosmo u kuću u kojoj sam bio dva puta ranije. Kada Kuma otvori velika ulazna vrata, zaškripaše da mi se koža naježi. Neki piskavi zvuk, koji se, verovatno, čuje podaleko. Tu se izgrlismo. Kuma izgleda dobro i vidno je da se dobro hrani. Gledam je, od glave do zelene trave, i taman da zamerim da je nakupila nekoliko kilograma više, a Kum će: „To ja hranim, moj kume“. Sa time me spasio, da mi se koja nepoželjna reč ne omakne. Ubrzo je reč preuzela Kuma i Kum se više ne razmeće. „Izvolte u Tagesraum“, koju Kum naziva „salon“. Vrata zaškripaše, jedan ton niže od ulaznih. Dnevna soba je povelika prostorija. Patos je od dasaka, koje se žute kao vosak. Besprekorna čistoća, zastrt je velikim ćilimom i sa nekoliko “krpara „ po delovima kuda se ide. Na sredini je poveliki sto, masivan i oko njega osam stolica, takođe masivne i sa visokim naslonom, koji je ukrašen rezbarijom. Sve se to žuti od čistoće. U jednom uglu je kaljeva peć obložena belim, keramičkim pločicama na kojima je ucrtano raznoliko cveće. Tu je omanji kanabe sa dve stolice klasične izrade, a podalje „stolica-ljuljaška“ u kojoj je najrađe sedela Muti u krilu sa Lisom i pevala joj uspavanke. . .“ Po zidu su brojne slike i vezovi i nekoliko zidnih kalendara. I Mutin venčani portret na kojemu je Oto u SS-uniformi. Na donjoj strani je ormar sa staklenim vratima i u njemu svega i svačega, pa i nekoliko flaša sa šljivovicom, okruglih i dugačkih, i sve su pune. Ali i jedna čutura u kožu obložena i na njoj piše „Sarajevo“. Na komodi su gusle javorove a iznad njih slika kralja Petra drugog i pored nje slika žene u narodnoj nošnji. To je Kumova majka. U crnom ramu je slika Josipa Broza – Tita i pored nje, sa strane jugoslovenske zastavice, sa petokrakom na sredini. Sve to posmatram pažljivo, a njima je milo, jer za sve imam “dobru reč“, osim za Broza. Njega gledam popreko, ali bez primedbe. U tuđoj sam, Kumovoj, kući. I kako idemo po salonu, pri svakom koraku, patos zaškripi i sve u nekim disonancama. Na poziv Kume, nas dvojica sedosmo, a Kuma donese da posluži „slatkim“, zatim rakijom, mezom i kolačima. Kao da sam u Srbiji. Kum naliva „brlje“ i pijemo za dobrodošlicu, za Lisu i Ali, za zdravlje, za dugi život, pa kada nestanu razlozi, a mi ponovo da je sigurnije. . .
Sedim u čelu trpeze i gledam „maršala“, pa mi i šljivovica kisela ali mi ona daje hrabrost, pa ću: Kume dali ćeš se uvrediti ako nešto uredim u salonu?
Jok , valaj kume, kao da si u svojoj kući.
Ustanem i pođem put „maršalove „slike. Pod škripi pri svakom koraku. Ja okrenem sliku k zidu. . . Kum se smeje i zove: „Moje srce, dođi da vidiš kako je kum okrenuo maršala“. To joj govori „naški“ i ona dođe i puca od smeha. . .
- Mili, moj kum, mi ne volim bandit Tito, ali majn Libling, taj Mist drži radi brlje. Jer od konzul kupi on šljivovica, a ja kajne volim šljivovica . . . I konzul dođe, jede i mitnemen, pa ne plati...Konzul i Tito sind švajne, kazao je njemu ...
Bravo, Kumo, povičem, ti si dobro naučila „naški“.Ona se smeje i milo joj je. Pa će mi: „Više dobro , nego Libling dojč...“
I u znak toga popijemo još po jednu „brlju“. Smejemo se, ali prestadosmo na znak škripe. Silaze sa sprata, stepenicama Lisa i Ali. Nju, Persidu, kako sam joj ime dao pri krštenju u katoličkoj crkvi, a „frater“je to preveo sa Henelore u svoje ćitabe, nisam video 15 godina. Napunila je 18. Visoka, vitka, lepa-dobra mešavina crnomanjastog oca i smeđo-plave majke. Srdačno mi pristupi, zagrlismo se, a ona me iznenadno pljubi u ruku i tome se nisam protivio. Kum je naučio našim običajima. Ja je zatim poljubih u čelo i dadnem joj poklon koji sam joj doneo. Ona se obradovala i zagrlila me još jednom.
- Kako se „Kumu“ sviđa Ali? Pita me na srpskom jeziku.
- Ali je zgodan mladić, nadam se da je dobar i verujem bićete srećni. Primećujem da ne razume šta joj kažem, ali prve reči je shvatila i ozarena je. I ponovim joj, na nemačkom ono što sam rekao. Ona je divna. Vidi se da je razmažena, što je i pojmljivo, jer je jedinica. Sedoše i oni sa nama i popiše „po jednu“- oni sok a mi brlje. Kuma plače, a Kumu se trese vilica, a ja ih tešim da su sada dobili i sina i da će im biti svima lakše kada budu zajedno...
Lisa i Ali pođoše u obližnje mesto gde Ali živi, da bi sredili Alijevu sobu, koju će on da napusti, jer posle venčanja i svadbenog putovanja, prelaze kod roditelja. Ali tamo imaju i „druga posla“. Kum tvrdi, pa se na mene smeška...Kuma ga grdi i kaže „Libling samo misli na pogane stvari...“ a budući mladenci se smeju. Pođoše a mi ostadosmo i po onom švedskom „zakonu“: dok u flaši traje narod ne ustaje. Šljivovice sve niže, pa se dogovorismo da prestanemo.
Upoznao sam i njihove miljenike. Persidinog hamstera, Kuminu mačku i Kumovog psa. Sve su to divne životinje i pokazuju da se u ovoj kući krka koliko ko može. Kao „oštrom oku“ odmah sam primetio da se hamster plaši od mačke, a da ona ima strah od psa. Pas se plaši od Kuma ,,a Kum ima veliki respek pred Kumom, a ona se, ne zna iz kojih razloga, mnogo plaši miša- hamstera. Jedino Persida nema straha ni od koga, pa vidim da ni Alija mnogo ne zarezuje ... I tako je krug završen.
Došla je noć. Premoren sam od puta i priče. Rakija me govor otvorila. Još kada je Kum uzeo gusle i počeo da peva o Janković Stojanu i Todoru veziru, uskocima i hajducima, uhvati me neko zevanje. Ali on ne prestaje, Kuma me „teši“ da kada počne tera do kraja. Kada završi, ja mu čestitah za divnu pesmu i lepo pevanje, a on mi pruži gusle javorove da i ja jednu crnogorsku otpevam. Ali sam odbio i preko Kumove volje pođoh na spavanje... I škripe daske salona, škripe stepenice i kada se uvukoh pod pokrivač, krevet poče da škripi...i pri svakom najmanjem pokretu škripi li, škripi. A kad i oni pođoše na počinak čujem da i u njihovoj sobi škripi i to malo drugačije i glasnije nego moj krevet. Čini mi se da cela kuća škripi ...A kada sam ujutru ustao i pošao na doručak u salonu su bili svi okupljeni. Kada saopštih da sam im promenio prezime, i da od danas hoću da ih zovem „kumovi Škripići“ , mnogo su se smejali i po prvi put primetili da u njihovoj kući zaista sve škripi ... Škripići su mi dragi kumovi i s njima sam često u vezi.
Svadba je bila divna, mladenci još divniji. Gosti raznoliki. Nekoliko Nemaca sa komšijom Francom i njegovom suprugom. Tu je nekoliko Marokanaca, Alijevih drugova, nekoliko devojaka Lisinih koleginica i dve srpske porodice. U dvorištu se, na ražnju, peku jagnje i prase. Jagnje peku Marokanci a prase jedan Srbenda iz Niša, koji je oženjen Hrvaticom iz Splita. Pije se i priča, posle „registracije“, jer samo građanski brak važi u Nemačkoj ... Posle ručka i tanca, Lisa i Ali pošli su na svadbeni put u Maroko. Otuda se javiše jednom kartom. Nikada mi Lisa nije pisala o tom putu. Čujem od Kuma da ne misli više da poseti svekra i svekrve ... Kumu se mnogo sviđaju „marokanski zakoni“- zamisli „četiri žene i to mlađe jedna od druge...“ A ja u mojim godinama nisam za „taj zakon“.
Onamo gde blagosiljaju Hristos i Muhamed berićetan je svaki posao. Tako su Ali i Šacel-Persida posle šest meseci , od dana venčanja, dobili sina Avada, kojemu su dali drugo ime Milutin. Nije prošla ni godina dana od Avadovog rođenja, rodi se Fuad, koji se zove još i Miloš. Svi smo se složili sa dogovorom Ali i Lisa da decu „ne šišaju“ i „ne krste“. I ja sam pristao da svakome budem kum „po osećanjima“. Tako je bilo. Slao sam čestitke, male poklone i redovno dobijao telegrame, pisma i darove od dobrih kumova. Nisam dolazio tamo nekoliko godina. Ali prilokom štampanja jedne od mojih knjiga, rešim se da „skoknem“ do kumova Škripića.
Nikoga nije bilo kod kuće. Pa sam išao okolo da pogledam imanje i zavirim u štalu. Sve je u najboljem redu, a u štali su tri krave, jedna više nego šta je bilo pri poslednjem viđenju. Međutim, , u svinjcu nema ništa i ote mi se smeh misleći na Kuran i krmetinu.
Vide me Franc . To je onaj komšija o kome sam ranije pisao. Pozva me u kuću i ispriča mi da je Lisa u bolnici jer treba da se porodi. I da su oboje kumova tamo. Pa mi reče da mu je pričala Lisa moje kumče Persida „ ako se rodi treći sin daće mu ime Jusuf-Marko“ i smeje se šeretski. Nisam mogao da ih sačekam- otputovao sam, a kod kuće sam zatekao telegram u kome mi javljaju da se rodio Jusuf-Marko. Kao i obično, poslao sam uz čestitku i poklon. Kupio sam Jusuf-Marku fes rađen u Maroku ...
Zaista su mi dragi kumovi Škripići!
-----------
Simka i Marko Milunović u društvu sa sveštenikom Milomirom Atanaskovićem u Vrnjačkoj Banji 2006. godine |
Priču Škripići i drugi kumovi, kako je autor zabilježio u knjizi ”Od nemila do nedraga” (Beograd 1992) napisao je u Minhenu, avgusta 1988. godine u hotelu ”DreiLöwen”. Za vrijeme jednog od susreta sa Markom u Vesterosu, poslije čitanja te njegove knjige koja je somoizdata u tiražu od 1500 primjeraka, predložio sam da priču objavi štampana Dijaspora. Vrlo rado je pristao. Ali, kada sam predložio skraćivanje priče, zbog ograničenog prostora jer je štampana Dijaspora imala 28 strana, Marko nije pristao na skraćivanje ove veoma zanimljive istinite priče. Mnogo godina kasnije, na kafi sa Markovim posljednjin duhovnikom penzionisanim protojerejem-stavroforom Milomirom Atanaskovićem, u gradskoj biblioteci, sjećali smo se naših susreta sa Markom Milunovićem. Lako smo se dogovorili da otac Milomir prepiše priču o Škripićima a da je Dijaspora Online objavi u rubrici Istinite i druge priče, bez skraćivanja, kao naš zajednički dopinos sjećanju na lik Marka Milunovića čovjeka bogate biografije koji je pune 62 godine hodio od nemila do nedraga, puštajućDjei duboku, dugovjeku i čestitu životnu brazdu o stranstvovanju i životu Srba u tuđinštini. Priča o Škripićima pripremljena je za ponovno publikovanje pred Bogojavljenje 2019.godine
Umjesto nekrologa Marku Milunoviću - Piperu
Milunovića djela u švedskim bibliotekama
Ukoliko se čitaoci Marka Milunovića, koji žive u Švedskoj, žele upoznati i sa drugim njegovim djelima onda informacija da se u švedskim bibliotekama nalazi osam djela Marka Milunovića koji je, inače, za života, bio član udruženja srpskih pisaca u Otadžbini. Pritiskom na naslov Milunovićeva djela u švedskim bibilotekama dobićete pregled knjiga koje je napisao Milunović i koje su se našle u bibliotekama. Ukoliko u biblioteci u vašem gradu ne pronađete Milunovićevu knjigu, osoblje vaše biblioteke može vam pomoći da pronađete knjigu koju tražite. Tu vrstu usluge biblioteke u Švedskoj naplaćuju simboličnih 20 kruna.
