Стаменко Кандић

Ресторан Бабилон у Стокхолму који је деценијама био у власништву Стаменка Кандића, међу Србима у Шведској био је више познат као ”наша кућа у Стокхолму”. Такво име надјенуо му је српски рапсод Рале Дамјановић, када је, за боравка овдје, осетио и спознао пулсирање ресторана.Та кућа наших људи у овом милионском граду, преселила се који кварт даље из хотела Аркадиа са другим именом. Ловачки рог (Јaктхoрнeт) Све је остало исто. Цене, које се нису мењале читаву деценију, услуга, особље … Овде наши људи радо долазе на ручак, на чашицу разговора, да чују реч матерњег језика, присуствују књижевној вечери, да организују какву фамилијарну или прославу свог удружења.

Пише: Ацо Драгићевић

 Увек је ту Стаменко и увек расположен да изађе у сусрет. Срдачан и сусретљив. И онда није чудно, што се уз име Стаменкова ресторана обавезно додаје ”наша кућа у Стокхолму”. Или ова. ”Заобићи Стаменка и његов ресторан, то је исто као да нисте били у Стокхолму”. И јесте баш тако. Стаменков живот с нашим народом у расејању одавно је заслужио књигу. Ових неколико скица за Стаменков портрет скроман је допринос за евентуалну књигу о нашој кући у Стокхолму и њеном домаћину. Била би, та књига, својеврсна читанка како живети и радити у туђој земљи, поштовати је а истовремено бити свој у својој култури.

Живот у Шведској

Стаменков живот у Шведској можесе поделитиу две фазе. Фамилија Сeландер и угоститељство. Наконпознанства са угоститељским магом Бикијем који је у Шведскудошаоиз Индије, Стаменко је на велика врата ушао у угоститеску браншу (ресторани Бабилон и Јактхорнет). Својим дружељубљем и човјекољубљем, знањем и жељом за стицањем знања израстао је у то што су данас он и његови ресторани.

- Три године провео сам на имању фамилије Сeландер, прекрасних људи Нилса и његове супруге Ане. Имали су четвородеце, две кћери идва сина. Према мени Ана и Нилс су се односили као према својој деци. Њихова деца су ме прихватила као брата. Са њима сам, уз рад, постепено савладао језик. Ова фамилија је пресудно утицала на мене да се формирам као личносткакву ме данас људи познају. И на томе сам им захвалан. Када су њихова децаодраслаи формирали своје фамилије, са дедом и бабом остао сам само ја. Кад је дошловреме, 1973. године да и ја одселим, вјерујте било ми је тешко једнако кад сам рођену мајку оставио у Криваји. Годину дана након одласка од Селандера услиједиле су три важне године у његовом животу; женидба (1974.), рођење кћерке Јасмине (1975.) и сина Зорана (1977.)Све ове године са Селандерима је остаоу вези. Oкупили су се у августу Селандери и њихов Стаменкона прослави Аниногдеведесетогрођенданa.

Мајка Жића

Стаменко, овде у свом ресторану, гледа слику родне куће. Сећањанавиру. У кућици од скромних 45 квадрата одједном је бројна фамилија, Вукосавова и Живанина- Жићинадеца, на окупу; Велика (1929), Драгиња (1931), Љубица (1933), Стојанка (1935) Миљојка (1938), Мирослав (1940), Стана (1945), Цана (1947). Стаменко је рођен 1950. године. Рођен је да буде, како су Вукосав и Живана, мислили - а мајка ћему то и рећи, да буде са родитељима кад остаре. Мајка Жића је у сећањимаи Стаменковом казивању најприсутнија. Била је одлучна, невелика растом, испуњена љубављу и понсом на своју децу. ”Умела је да се носи санеимаштином. На оскудном имању није мањкало само Жићинепажњеи бриге за нас децу. Како смо расли одлазили смоза посломи бољим животом. Тако је дошаоред и на мене. На капији испредкуће, прије одласка у Шведску (1969) молила меЖићада не идем, да останемса мајком. ’Васколико имање, бићетвоје’, рекла је. Било ми је, кажеСтаменко, тешко, али је нисам послушао. Отишаосам из Криваје. Блаце и Кривају нисам заборавио. Враћаосам се и враћамсе Криваји. И Блацама. Мајка, док је била у животу, исчекивала је нас децу, испред куће. Изнелаби столицу и чекала. Кад су у Кривају стигли телефони, звоним ја мајку и кажем; Ево ја стигао на Белу земљу, тако се зове нашањива на два километра од куће, пристави кафу. Нештокасније зовем ја поново, и кажем, јошсам у Шведској, мајко. А она ћена то, ’докле ћешсине да се изиграваш’. Сестрама бих ја честоспомињао Жићуи шта је она говорила, како нас је саветовала. Послије њеног упокојења, сестре су биле захвалне на томе. Последње три године свог углавном тешкогживотамајка је провела у новој кућикоју сам подигао поред старе. Таj женски ликна слици је моја Жића. Тако је нас децуисчекивалаи зато сам молио сликара да и она буде ту у мојој Криваји”.

Марко прво унуче

Марко Коларевић је осамнаестогодишњак. Пре него смо се срели у великој сали ресторана Јактхорнет, изашао је из кухиње ресторана. Припрема се за угоститељско занимање. И, мада је рођен у Шведској, у АБФ, уз рад, похађа наставку из шведског језика.

- Кад сам ја био мали, мама и тата су одлучили да се врате у Србију. Негде некад деди Стаменку рекао сам, кад напуним 18 година, желим да се вратим у Шведску где сам рођен. И деда је то запамтио, позвао ме и запослио. Данас Марко, прво од петоро Стаменкових унучади вредно ради и учи.

Намерно ћемо се вратити у дане Маркова раног детињства, када је на зиду ресторана открио дедин цртеж, радосно је узвикнуо.

- Деда дођи да видиш малог деду.

А реч је о успешно урађеном портрету, допуњеном сличицама, којима је, уствари, сликовито ”исписана” животна прича Стаменка Кандића (видети насловну страну овог броја. прим. ред.).

Прво унуче је деди навукло радостан осмех на лицe али је одало и признање Швеђанину Бјорну који је са својим колегама, а Стаменковим пријатељима, Бенгт иПер-Арне, Стаменку поклонио карикатуру са Стаменковим ликом за педесети рођендан. Ми што познајемо Стаменка годинама, можемо само рећи да је унуче било у праву.

Подсећам Марка на тај догађај а он и брат му Стефан који је овдена распусту а у Београду се припрема за кувара, смeју се и кажу како је карикатура стварно донела лик њиховог дедe.

Карикатура је и данас у ресторану, не у Бабилону, који је у Стаменкову власништву био од 1983., негоу Јактхорнету, одакле је стигла на насловну страну стотог броја Дијаспоре, као дeо захвалности што је Стаменко урадио и ради за српску заједницу у Шведској па и за овај часопис.

Памтим један детаљ из првих година живота Дијаспоре. Договорилисмо седа БабилонСрбима преко Дијаспоре, на целој страници, пожели Срећну нову годину. И кад сам послао фактуру, јавља се Стаменко и каже како он носи презиме Кандић а не Каменка Катића, како је Дијаспора објавила. Велим, уз извињење, онда немојте плаћати фактуру.

- Платићу ја фактуру, није проблем, треба Бабилон подржати Дијаспору али други пут пази, одлучно рече Стаменко.

И то је тај наш Стаменко, човјек племените душе и са мали милион дарова у себи.

Сећање на Драинца

Познати српски књижевник и још познатији говорник поезије Рале Дамјановић изчувене Концертне дворане где је три пуна сата говорио поезију стигао је код Стаменка. Кад је Стаменко споменуо Блаце, одакле је дошао у Шведску као деветнаестогодишњак, српски рапсод узвратио је именом Раде Драинц. Изговорио је и један од Драинчевих стихова.

- Јесте, ми смо из истог краја. Знам бре, он је из села Трбуње. И крену, тe 2001., Стаменкова завичајна прича о Радојку Јовановићу познатијем као Раде Драинац. Волео је тај наш крај, као што га и ја волим, додаје Стаменко.

Нисам баш био сигуран ко је од њих двојице био радоснији у том тренутку, Рале због сазнања да је, овдеу туђини, живо сећање на песника или Стаменко, што му је Ралетово питање омогућило да прича о Драинцу и родном крају.

- Дивна је околина тога места. Романтика, питорескност - све то оставља лепу импресију ма у које доба године човек био, пише Драинац о Блацама Около планине, пуне шума, а даље зелене долине и млади плодни брежуљци (...) Нагли успех тога места је поглавито ради тога што су грађани те варошице активни људи, који поред личних послова стварају могућност и за народ. Дабоме, такви грађани увек су од користи и њима се увек мора указивати већа и дубља пажња, писао је Драинац о Блацама далеке 1923. године.

Наилазим тако на потврду Стаменкових речи о Драинчевом односу према родном крају али и пророчанску реч песника о људима из његовог завичаја ”који поред личних послова стварају могућност и за народ”. Стаменко то чини деценијама. Пeсник Дамјановић говори касније како је Стаменко у праву ”За Србина је кафана ко кућа. Нарочито кад оде у бели свет. Наравно, ако је у питању српска кафана. Ту сврати без оклевања, отресе мало снег са рамена, дрмне чашицупоезије с ногу, две-три речи прозбори, тек да осети звук свог језика и иде даље. Ту је код своје куће, каже песник Дамјановић.