|
Чланак у вашем листу "Зашто Гвозден плаче", веома ме дирнуо и као човека а посебно као некога ко живи у дијаспори. Утешио ме је чланак објављен у потоњем броју где је господин Миле Ђурић изнео сјајан пројекат дома за старе у стилу "средњевековног манастира". Искрено се надам да неће остати само на папиру.
Пише: Зорана Дурковић
Гвозденову сузу заувек само љубав може обрисати.
Она се изражава речју, додиром, погледом а плод јој је блискост и спокој. Љубав лечи и неизлечиво. То сви знамо, само понекад заборавимо.
Ми који смо "овамо" веома често кажемо "Ја овде своје кости нећу остављати”. Та жеља не ниче из мисли, из рационалног бића, она извире право из нашег уморног срца. Уморног од чега? Уморног од "једне ноге тамо а друге овамо". Уморног од борбе и претварања, од чежње и носталгије. Уморног од самолагања "ма добро ми је", "ма тамо је страшно", "ма баш ме брига што сам у тудјини", "ја сам космополита"...и тако годинама, а почесто и деценијама.
Зашто сами себе лажемо кад нисмо деца?
Да би смо се убедили да смо "срећни".
Најкраће - да би смо преживели!
Уморни смо и од лажних осмеха, лицемерја, фраза без икаквог значења. Уморни смо од "једно ти каже", "друго ти мисли", ”треће ти ради". Ми нисмо Латини, ми нисмо "западњаци". Ми смо Срби! Нама се на лицу чита и "волим те" и "не волим те". Ми кажемо и покажемо шта мислимо, па "грмело - пуцало"!
Ми славимо Крсну Славу и крстимо се са три прста. Ми овде немамо ни то наше "добар дан" коме да кажемо.
Ми смо свакакви и почесто и сами на себе љути "бунтовници без разлога", инаџије и кавгаџије али то смо ми. Наше је, наши смо, волели не волели...то нам је што нам је. Ми нисмо Пепељуге, нас "бечка ципела" довека жуља. Можемо и читав живот бежати од опанка, он нас ипак стрпљиво сачека кад му се најмање надамо, на излазним вратима, понекад и после многих деценија. Опанак деде или чак прадеде. Свеједно.
Обори нас неки звук родног краја, неко сећање или мирис. Обори нас и схватимо да нам се и не устаје да смо се уморили, да тамјан не мирише нигде као медју својима, да нема лепшег звука од српске речи...
И где ћемо онда?
Ја бих се одмах пресрећна спаковала и право у овај ваш "средњевековни манастир". Да ме српска реч довека милује и лечи, да слушам наше песме, гледам своје људе, да почнем реченицу а они заврше, да се лепо посвадјам к'о човек и још лепше помиримо. Да причам о нашој историји, уметности од народне до савремене, да навијам за своје кад играју са "странцима", да се загрлимо и запевамо "они нашу", да једем кајмак и ајвар, да чврацима пркосим холестелору, да се смејем и плачем - на српском, медју својима! Да ме притом нико чудно и "празно" никада више не погледа.
Хоћу да кажем "Помоз' Бог" и "Боље те наш'о". То овде не могу. Није обичај.
Још хоћу да се не браним и правдам: "нису Срби зликовци". Хоћу да се излечим од њихових неконтролисаних мрштења кад одговорим на питање "Одакле сте". Боли, брате, боли иако у себи вичем: "Ма шта ме брига шта они мисле." Вичем, глава чује, али срце глуво на ту вику. Плаче усамљено ево већ годинама. Не плаче - цвили к'о рањено куче!
Хоћу да причам непреводљиве вицеве које само ми можемо да разумемо и да се онда сви заједно смејемо "к'о луд на брашно".
Два су бића у нама - једно које говори страним језиком а друго које говори матерњим, моје "прво ја". Та два бића почесто нису ни свесна постојања оног другог, све док се не надју "медју својима" и онда оно друго нестане као да га никада није било. Падну све маске и кулисе, и останем - ја! Српкиња! Србин! Усправна!
Матерњим језиком. Дакле, језиком којим су нас мајке задојиле баш као и млеком. Једном кад се добровољно или присилно одрекнемо мајчиног непороцењивог дара, ми нисмо више они који смо некад били.
Ја бих да бар "на изласку" будем коначно ја!
Осећам да ми припада макар толико, да имам права на то, да сам своје одужила и "одслужила" баш као остарели неопевани ратник.
Зар не?
Ја се искрено надам да овај предивни пројекат неће остати само на папиру и да ће уморни емигранти имати где "своје кости да остављају". Да ће нас кад "подетињимо" и заборавимо страни језик, а вратимо се свом матерњем неко разумети кад кажемо: "Жедна сам" или, "Седи пријатлеју да ти испричам како је то било..." или "Може једна љута? Има деда у стеку, ма пусти шта је доктор рек'о ко га ..."
Знам да ћемо тако дуже остати овде ... неће нам се журити "Богу на истину".
И од чежње се умире пре времена...
Дијаспора, број 57, мај - јуни 2007.
|
