 Светислав Андрић
Радио четири пуне деценије Ни километар далеко од Жељезничке станице и хотела ”Васа” данас разговарамо ја и Светислав Андрић. Оживљава Светислав, кроз моја питања, те дане и године. Деценије и деценије. Пуне четири деценије рада. Има и кусур, од «два месеца и осам дана». - A, кад сам пензионисан отишао сам доле и био пет месеци у Младеновцу, где сам кућу подигао. Било је то 1979. године. Увек мислим да се вратим. И синови воле да иду тамо. Имају друштво и пријатеље у завичају. Звездан се оженио из Београда. Само ми који живимо у туђини можемо знати праву вредност завичаја, каже Светислав и додаје како му је жеља ”да летује тамо а зимује овде”. Његов ужи завичај је село Обудовац код Брчког. У сталној је вези са родним крајем. Потом смо разговарали о мишљењу њемачког слависте које смо забиљежили прије десет година, на које подсјећамо у овом броју, према којем ми Срби нисмо препознатљиви као странци. Интересује ме да ли је Јохан Реке у праву и каква је везa Срба са културом којој припадају, наравно, гледано корз наша шведска искуства? - Апсулутно је у праву. Код нас економских миграната, видим бледи та веза, што није лепо. Ми смо дошли што смо хтели и нашли смо што смо тражили. А ови емигранти што су дошли деведесетих минулог века они су дошли што су морали и држе чвршћу везу са културом из које потичу. И то је лепо. Како је изгледао животни и радни пут Светиславa Свете Андрића? - Ујутро 24. новембра 1965. године кад смо се пробудили у белом Стокхолму oтишли смо у Биро за запошљавање. Била су нас тројица; ја, Лазар Андрић и Никола Илић. Ја и Лазар били смо заједно и у војсци, заједно смо дошли у Шведску. Били смо другари, не само што се oно каже, него баш другови, искрени пријатељи. Умро је пре годину дана, тачно на овај дан када ја и ти разговарамо. Покој му души. Овде је сахрањен, овде му је фамилија. Са Бироа упутили су нас у једно место на језеру Ветен, Грена се зове. Мало, лепо место. Ту смо били до 2. јануара, а већ сутрадан дошао је један службеник са Бироа за запошљавање и каже; Спремите се за пут, путујете у Катринехолм где вас чека посао у фабрици СКФ, нас тројицу Лазара, Николу и мене. После седам дана почели смо радити на норму. Добили смо посао као металостргари. Тај посао сам радио четири године и у Београду, у фирми ”Метеор”. Отишао сам у пензију као возач аутобуса. А, мој добри другар Лазо радни век је завршио као власник пицерије. Сатница је била у Катринехолм 6 круна и 39 ора. Плату смо примали недељно. Тамо сам остао 11 година и девет месеци. Језик се учио на послу и уз посао. Није било тумача. Брат шаље штампу из Београда - Брат Милан редовно ми је слао штампу из Београда: ”Нин”, ”Илустровану Политику” и ”Спорт”. (Данас преко сателита добивам информације из Отаџбине). Није било у почетку пуно наших људи у Шведској. Е, после кад су почели наши радници долазити било је мало лакше борити се с носталгијом. Негде на размеђу 1969 и 1970. године формиран је клуб у Kартинехолму. Уследила је, потом, женидба и долазак деце, прво Звездан (1973) а потом Владан (1977) и везање живота за Шведску. Из Kартинехолма селим се у Стокхолм (Ханинге) и постајем возач аутобуса. Бејаше то 2. јануара 1978. године. Као возач аутобуса отишао сам у пензију. Љубав према фамилији, Отаџбини и књигама Док у једном од ресторана уз Кунгсхолмен испијамо своје шољице кафе тече прича Светиславова. О животу између Tамо и Oвамо. Кад спомиње завичај, Отаџбину, фамилију и књиге, своје велике љубави, лице се озари, испуни осмјехом. - На првом мјесту је фамилија. Мило ми је што синови воле отићи у Отаџбину. Обојица су запослена. Млађи је фризер а старији економиста. Студирао је овде и у Америци, где је уз студије живео и радио седам година. Комунизам нисам волео само због једномишљења. Свако има право да мисли шта жели а не што мора. Због једноумља земља је прошла све што је прошла. Љубав према писаној ријечи и читању носи Светислав из младих дана. Знао је то јако добро и његов брат Милан који је за Светислава куповао новине у Београду и слао их једном седмично за Шведску. - Као возач аутобуса имао сам времена за читање и много сам читао што и данас чиним. Коју књигу тренутно читате? Да ли читате на српском или шведском?
Дијаспора/Diaspora, број 56, година 2007, страна 6-7
|
На главну Жељезничку станицу у Стокхолм стигао је, вели, 23. новембра 1965. године. Било је 18 часова и 50 минута. И то памти. Било је много хладно, 26 испод нуле. Снијег висок пола метра. Коначио је у хотелу ”Васа”, у близини Жељезничке станице. Спавање коштало 8 круна и 90 ора. Ујутро Биро радa а ускоро и први посао. И онда рад, рад и само рад, «40 година, два месеца и 8 дана, увек у две смене». Радило се и живјело за оно вријеме када ће се кренути на годишњи одмор («Хеј бре, само једном нисам био у Завичају за одмор. Живадина се породила, Звездан био мали, беба»).
