|
После више од тридесет пет лета, чудном игром судбине, Драган Марић сазнао је за три полусестре и полубрата. Шведска, где је пронашао оца, могла би му постати друга домовина За Стојаном Марићем, када су им се крајем шесдесетих заувек у селу Липару разишли животни путеви, Милеви Милаш остало је јединче с којим се, никад више удавана, као смаохрана мајка бакћала и патила све до судњег дана, 16. новембра 2006. Омалени стан у Кули - једину тековину свог тегобног рада - сирота школска спремачица оставила је сину у наслеђе, заједно са презименом оца којег није упамтио, па се овај саживео са помишљу да, осим ујчевине, више никог свог нема на овом свету. Све до оставинске расправе дубоко у себи је потискивао и скривао, још у најранијем детињству изграђен пркосан, одбрамбени став да му недостатак тог другог родитеља ништа не значи, а поготово сад кад је закорачио на праг четврте деценије, тако да је ненадани помен незнанца примио готово са нескривеним огорчењем. Шта је-ту је, помислио је гутајући незадовољство и дао се у потрагу за ишчезлим Стојаном, који се, према судским списима, одлазећи у превеликој журби није ни развенчао од Милеве! - После много натезања некако сам «ископао» последњу адресу на којој је становао, али пре две деценије – описује мукотрпан почетак своје одисеје потомак из једног од толиких неуспелих бракова којих је и данас све више, како у Војводини тако и у Србији. Лепосава, жена са адресе где је његов отац живео пре две деценије, лепо га је примила и одмах, с врата свог дома у Кикинди препознала по упадљивој сличности са својим очухом који се, пошто су јој се родитељи развели, док је радио у Ливници жељеза и темпера, оженио њеном мајком Стојанком Цревар. Али, ново и још веће изненађење чекало га је кад га је, иако се тај дан славио свети Стеван, одвела у посету код Биљане. - Ово ти је полубрат за којег уопште ниси знала да постоји – представила га је забезекнутој жени која му се, као у срцепарајућој серији «Све за љубав», обесила о врат, а онда сва обливена сузама радосницама загрлила мужа и дванаестогодишњу ћеркицу Нину, која је са неповерењем одмеравала овако напречац добијеног блиског сродника. Ганута домаћица саопштила му је да је отац, пре него се по трећи пут оженио, био у браку и са Илонком Хонкино из којег потиче и старија сестра Снежана, која је још као врло млада одселила у Рожаје, а да је - због њене кћери Јасне – заправо дупли ујак!  Драган Марић са сестром по оцу Саветом у Шведској Мада још увек незнанцима, објаснио им је која га је мука натерала да се дао у потрагу за оцем и тако сазнао да овај живи у Шведској. - Чуо сам да је заплакао кад смо му се, онако сви окупљени, мало потом, јавили, а ја му саопштио једини разлог зашто га после толико година тражим - препричава тренутак када је први пут чуо глас незнаног мушкарца на другој страни жице, а и сам сасвим пометен незнајући како да се представи, веома хладно обавио први разговор са оцем.
Ускоро је, са у суду недостајућим документима, Драгану стигао и позив да дође у Худинге, градић недалеко од Стокхолма.
- Крај гарантног писма, повод путовања, био је довољан да убрзо добијем визу – истиче Драган љубазност службенице у амбасади искрено обрадоване овако срећним расплетом, а која је очигледно имала много искуства са радом на повезивању одавде у рату расељених и растављених породица. Јер, његова помајка се почетком деведесетих са близанцима Мирком и Сандром иселила у Шведску да би им се Стојан придружио тек кад је овде увелико замирисао барут.
Тако су, 18. маја, у загрљају приликом свог првог виђења у шведској престоници отац и син спознали истинитост старе изреке да крв није вода. - Готово да оком нисам ни тренуо током триесетосмочасовног пута пребирајући у глави како да се поставим у свему овоме што ме је задесило – вели Драган признајући да је још успут, измирен сам са собом, све опростио оцу, а да га је овај под старе дане, у туђини окућен и збринут пензијом, примио не као странца него као своје давно изгубљено јагње и повратника у многољудо породично стадо.
Три недеље после пословично хладни северњаци учинили су му се далеко пријазнији што га је довело у искушење да би могао прихватити предлог да, са несталним послом добављача и молера, остави оно мало овде стеченог и нови живот отпочне уз очеву помоћ.
А, можда и ожени и подари му унуке, јер деца су, ипак, највеће богатство.
_______________ Дијаспора, број 58, страна 12-13 |
