|
Оштар сјеверац поигравао се опалим лишћем. Млади брачни пар ћутке је стајао на перону и посматрао дјевојчицу Весну како трчи за лишћем које је вјетар витлао у круг. На лицима им је била видљива забринутост. Нијемо су посматрали једно друго. Влажни сјај из очију навирао је све јаче и јаче.  Михајло и Мира Чича у данима младости - Не мораш да идеш, није време за то - рече жена једва чујним гласом. Није све тако црно! Ваљда се и овдје може наши кора леба за нас. Заустила је још нешто да каже... Јецај је био јачи. - Знаш да сам одлучио и тако има да буде! – рече Михајло. Испред очију му се надвијао црни облак дима од цигарета које је немилице палио једну за другом. - Чувај ово дете и мисли на то друго што је у стомаку! Немој да се бринеш. Све ће ово добро проћи, само да се ја снађем у туђем свету. Писак локомотиве прекиде даљи разговор. Путници су већ ужурбано почели да се укрцавају у воз, а са њима и Михајло Чича. Други писак је означио полазак воза, а уједно и Михаилов одлазак у печалбу. Те давне 1965. године, Мира и њена кћеркица Весна нетремице су гледали према прозору са којег је махала чврсто згрчена рука. Одласком воза са жељезничке станице у Београду почела je животна прича Михајла и Мире Чича o тугама и радостима туђине. - Сви растанци боле, али чини ми се ничији као мој - казује Мира сад већ времешна старица од седамдесет три љета. Живот у туђини никад и ником није лак, али доћи тих година у туђину где немаш никог свог и почети градити неки бољи живот за мене је било јако болно. И тешко, необично тешко. Ма колико био укључен у друштво увијек си странац који је разапает између тамо и овде. Огњиште у мислима, а неизвијесност у јави. Пише: Александар Саша Драгићевић О Михајловој првој години проведеној у Шведској мало се зна. Сигурно да није било лако. Посао није бирао, већ је радио шта је стигао. Неријетко су то били најтежи физички послови. Сама помисао на породицу која је тамо далеко тјерала га је на рад од јутра до сутра, увијек тежак и напоран, а све у циљу не би ли сачувао неку круна више. Ипак, за ту годину је успио да дође до стана и заради нешто мало пара да би могао довести и породицу. - Мало месташце надомак Нибра улевало му је сигурност у коју је довео мене и сада већ двоје деце. Друга кћерка Ана је имала само шест месеци кад смо стигли овде. Кад данас Aну питају кад је дошла у Шведску, она у шали говори да није дошла, него да је мама донела у наручју. Ипак, нови живот, процес адаптације и привикавања на нову средину, неке непознате људе и њихове навике у мене су улeвали неповерење. Имала сам осећај као да сам на некој другој планети. Нисам знала шведски- нити да говорим, нити да пишем. Тај осећај ми је јако тешко падао. Бити слеп код очију никако нисам могла да поднесем. Одласци у продавницу за мене су били права мора. Шта год тражим продавачица само слеже раменима. Више сам комуницирала са њима мимиком и телом него језиком. После првог, долазили су све чешће и други проблеми. Хладна шведска зима представљала је велики проблем, пошто није било парног грејања, морали смо се сами сналазити за огрев, па смо дрва неретко сакупљали по оближњим шумама. Деца мала, само ишту, а ја их гледам и од туге плачем. У то време није било социјалне нити било какве друге помоћи. Морао си да се сналазиш сам како знаш и умеш. Михиајло је за сво то време напорно радио, чак и по два посла, али то није било довољно. Почео је да ме нагриза црв сумње. Па зар је то обећана земља у којој ће моја породица боље живети. Ееее Србијо далеко ли си... Стално ми се вртeлa у мислима, већ безброј пута одгледана сцена Михајловог одласка. Зашто га не зауставих на време, да не иде овамо, да не гледам ову муку и патњу. Овакав живот више није могао да се истрпи, а за бољи нисмо знали. Србија нам је била стално у памети и увек смо јој се радо враћали макер само у причи. Нису се могле заобићи ни сталне расправе да ли би нам било боље да нисмо ни долазили у ову студен и лед. Али сада, шта је - ту је. Двадесет година мислили смо и причали о повратку у Србију.  Надгробни споменик Михајлу Чичи на месном гробљу у граду Нибро (Nybro) Снимио: Зоран Ристић У договору са Михајлом преселили смо се у Нибро. Са тим преселењем дошли су бољи дани. Ту је било више нашег народа. Добила сам посао у фабрици у којој је радио и Михајло. Социјална и материјална страна постајале су све чвршће. Почело је боље да се живи. Тих година бољитак су осећали сви наши печалбари. Михајло као и многи други, није заборављао ко је и одакле је па је са још неколицином земљака основао наш клуб. Са материјалне прешло се на јачање духовне снаге, како нас тако и осталих усељеника из Србије. У клуб су долазила многа позната позоришта из Београда, фолклорне групе, имали смо и учитеља српског језика из Новог Сада. Долазили су многи певачи. И ми смо редовно одлазили на одмор у Србију. Најтеже су нам падали одласци за Шведску у време годишњег одмора. Чини ми се нисмо прешли ни Мађарску а Михајло би већ почео рачунати колико месеци, дана и сати треба да прође до поновног доласка у Србију. Деца су почела да стасавају, стварала се друга генерација наших исељеника. Требало је и њима обезбедити школовање, али и да не забораве, или бар донекле науче српски језик. По завршетку школа деца су отишла својим путем, али како то бива у тој борби за њихов бољи живот и што боље школовање, нама живот прође. Чини ми се нисмо се ни окренули, а већ су нам године стигле. С њима и болести. Михајло се напрасно разболи. Хитно је пребачен у болницу у Лунд, где је оперисан. Седам година после операције умре. Кћерке питају шта ћемо написати на споменику. Нисам се двоумила. Наиме, читајући новине, још поодавно, сазнала сам о великом српском пријатељу из Првог светског рата Арчибалду Рајсу. Његова последња жеља била је, кад умре, да се његово срце, однесе на Кајмакцалан и ту сахрани са осталим српским јунацима погинулим за слободу Србије. Како је Михајло волео Србију изнад свега, није ми било тешко да ту његову љубав према Србији преточим у епитаф: Душа Богу, срце Србији, тело Шведској.
Дијаспора/Diaspora, број 77-78 , година XIII , 2010, страна 6-7 |
