|
Васколик живот посветио је својим политичким идеалима- српству и социјалдемократском покрету и социјалистичкој интернационали. Још далеке 1959. године Марко Милуновић је утемељио лист «Југословен» који је израстао у орган Удружења социјалдемократа из Југославије у Шведској и Заједнице југословенских социјалдемократа у егзилу. Изашло је 212 бројева, посљедњи 1988 (ISSN 0448-0252. Архива националне библиотеке у Стокхолму (Kugligabiblioteket) не располаже само бројем 47). Од почетка лист је био гласило слободних Југословена у Шведској. Био је трн у оку комунистичким властима из Београда које је ”Југословен” присиљавао својим садржајем да са њим полемишу водећи идеолози КПЈ (СКЈ). Посебно је интересантно писање ”Југословена” о Вуковарском конгресу из 1920. На том конгресу један од подносилаца реферата био се социјалдемократа Живко Топаловић (Ужице, 21. март 1886 - Беч, 9. фебруара 1972.). Живко Топаловић завршио је правни факултет у Београду гдје је докторирао а студирао је и у Берлину и Паризу. Топаловић је припадао Социјалдемократској партији Србије формираној 2. авагуста 1903. године. Послије Другог свјетског рата осуђен je, у одсуству, од стране комунистичких власти на 20 година робије и одузимањем имовине и држављанства. Рефераст Живка Топаловића, који је послије Другог свјетског рата живио и у Шведској, према писању ”Југословена” у касније објављеним документима је фалсификован, због тога што је на Вуковарском конгресу преовладала социјалдемократска опиција приликом гласања али су комунисти написали другачију историју. Због тога се, и не само због тога, полемисало са ”Југословеном” уредника Марка Милуновића.«Ринго је био у Југославији на одслужењу војног рока. Добио сам од њега писмо у коме је стајало да покушам да успоставим везу са стрицем. У нашој шифри стриц је био Марко Милуновић из Шведске а Владу Дапчевића смо увек називали Чико. Писао сам Марку и послао му неку плочу са старим српским песмама. Милуновић ми се најсрдачније захвалио писмом. Није ни слутио да ћу убрзо бити приморан да му скинем главу. Од Грковића сам добио наређење да га намамим у Упсалу. Чудило ме је зашто да идем у Упсалу, кад сам могао лако да га средим у Вестеросу! Милуновићу сам писао из Упсале као Рајко Ковачевић. Такав ми је пасош послао мој шеф Грковић из Југославије. Милуновић ми је одговорио на писмо, али као стари опрезан емигрант вешто је одбио да дође у Упсалу. Моји шефови у Југославији су ово сматрали за мој неуспех и најстрожије ме укорили, и наредили су ми да уништим сав материјал који имам код себе и да се одмах вратим у Југославију». Марко Милуновић је био близак сарадник и пријатељ Живка Топаловића и његове супруге Милице рођене Ђурић (Београд, 1. август 1893 – Беч, 10. априла 1972.) као и читаве плејаде српских емиграната. У свијету признати научни радници који су свој живот скончали у Бечу, иза себе су оставили Фондацију Топаловић а за извршитеља њихове посљедње воље одређен је Марко Милуновић. Потуцајући се и сам од ”немила до недрага” Марко Милуновић је учинио све да се посљедња воља Топаловића оствари. Тек године 2003. након промјена у Србији а на основу шведских и српских закона око 800 000 хиљада СЕК пребачено је у Ужице, родни град Топаловића. Претходно Милуновић је успио да власник дијела имовине Топаловића постане, према њиховој жељи, Српска књижевна задруга. Из фонда Топаловић, издвојено је 2000. године 100 000 ДМ од којих је финансирано капитално издање Историја Срба (ријеч је шест књига у 10 томова које су написали познати историчари и научи радници).
Аутонекролог Пипера из Пипера Марко Милуновић написао је писмо 2. децембра 2008. године које је насловио Кратко обавештење пријатељима и знатижељнима….Извод из Аутоекролога и послао га на нашу адресу
 Марко Милуновић- Пипер за вријеме задње посјете Србији боравио је у Врњачкој бањи и посјетио један бор, за који га вежу, само њему знане успомене. Откинуо је једну гранчицу бора и донио је собом у Шведску. У Ужицу, гдје мало ко данас зна за Топаловиће, Живка и Милицу, њихова кућа је срушена а имовина национализована. Све то као и дјела Живка Топаловића требало је да постане власништво тамошње гимазије у којој се школовао Топаловић. За остварење посљедње воље Топаловића немјерљив је доппринос Марка Милоновића који је низ година био административни секретар Фондације Топаловић. Марко Милуновић поред тога што је био новинар, објављивао је у свом ”Југословену” aли и српским медијима који су излазили у егзилу полемичке текстове. Писао је прозне и поeтеске радове. Његово најзначајније дјело је књига документарне прозе ”Од немила до недрага”. Био је члан Удружења књижевника Србије. Пут Марка Милуновића био је дуг и трновит, од Пипера у Црној Гори, на коју се поносио једнако као и на своје српско приријекло, 1918. године до Вестероса у Шведској 2009. године гдје је умро 12. jануара у 12 часова и 10. минута. Иза њега је остала супруга Симка Милуновић (82) рођена Живановић која је била Маркова животна сапутница од 1944. године. Маркo Милуновић- Пипер сахрањен је у понедјељак 26. jануара 2009. године на градском гробљу у Вестеросу (Шведска). |
.JPG)
У Вестеросу (Шведска), гдје је живjео добар дио свог живота, умро је Марко Милуновић – Пипер. Милуновић је умро непуна два мјесеца прије него ће прославити 91-и рођендан. Био је богослов, официр краљевске војске у Отаџбини, социјалдемократа, политички емигрант, новинар и писац. Био је члан Удружења књижевника Србије. Године 2006. постао је носилац награда ''Драгиша Кашиковић'' коју му је доделила Матицa исељеника Србијe, ''за животне активности и постигнућа која се одвијају у распону од слободе јавне речи, преко слободе од страха, па све до слободе акције''. Новчани део награде Марко Милуновић поклонио је народу Косова.
