Бранислав Бранко Тешановић
|
Ово је још једна од прича о туђиновању.
Мање се у ову причу удјенула радост него што је то учинила туга туђине.
Живот Југословена у Шведској почео је исписиват приче још током Другог свјетског рата, када су у ову земљу стизали логораши који су успјели побјећи из њемачких логора у Норвешкој. Тако ће се 1943. године скрасити у Шведској Мирољуб Јовановић чији потомци данас живе у Упсали. Миливој Фуртула са Пала одабрао је Шведску након ослобођења из логора у Њемачкој - није се хтио вратити у комунистичку земљу. Преко Мађарске и Аустрије у Шведску ће стићи из Кладова ”војник југословенске војске у Отаџбини” Марко Милуновић који ће овдје утемељити гласило ”Југословен”. Овдје ће уточиште. након разлаза са комунистима, пронаћи амбасадрор Рајко Ђермановић. Иза себе је оставио ”Фонд Рајо и Мај Ђермановић” за специјалистичке студије у Шведској студената српског поријекла. Масовнији долазак Југословена, међутим, везан је за шездесете године минулог вијека. У то вријеме из Београда ће стићи у Шведску трагични јунак ове приче Бранислав Бранко Тешановић. Његове комшије Швеђани, у престижној градској четврти Седермалм (Södermalm), описују га као ”повученог али културног, елегантног и увијек лијепо обученог господина”. Није се претјерано упуштао у разговоре са њима. Земљаци који су га познавали, дијеле то мишљење. Бранковој комшиници било је чудно како га већ дуже времена не сусреће на степеништу приликом његових одлазака у шетњу. Провирила је кроз отвор за пошту на улазним вратима његовог стана и примјетила гомилу поште (сваки стан у Шведској има отвор за писма на вратима, димензија 23X4 cm).
Било је то довољно да алармира полицију.
Приликом уласка у стан, полиција је затекла Бранислава мртвог на кревету. Стан је био освјетљен. Радио је свирао. На основу приспјеле поште и хране у фрижидеру са датумом паковања или производње закључено је да је Бранислав уснио и ту остао више од 3,5 године. Истрагом коју je водиo Матс Кеми утврђено је да није било трагова насиља.
На привременом раду привремени људи!?
Средином шездесетих година прошлог вијека из Југославије је кренуо велики талас радника који су налазили запослење у западноевропским земљама. Било је то вријеме економске и политичке реформе. Анализе основих праваца тих реформи показивале су да привредни развој није могућ без ослобађања од постојећег вишка међу запосленима. У другим државама Источне Европе циљ пуне запослености је задржан. Било је незамисливо да радници одлазе у западноевропске земље. Због тога су ријетки добивали пасош. За разлику од њих Југославија, која се убрзано развијала управо захваљујући сарадњи и кредитима западних земаља, превазишла је проблем вишка запослених и незапослених радника- отварањем граница. И тако је незапосленима и онима што су били вишак међу запосленима омогућено да траже посао ”на трулом Западу”. Са првим таласом радника у Шведску ће стићи и Бранислав Бранко Тешановић из Београда. У том граду завршио је школу добио је прво запослење на одржавању лифтова у предузећу ”Давид Пајић Дака”. У потрази за послом и бољим животом, са прекобројним међу запосленим и другим незапосленим кренуо је 1965. у земљу социјалне правде. Његова смрт добрано ће заинтересовати шведску а са закашњењем и јавност на Балканском полуострву. Екипа шведске телевизије (SVT)коју предводи познати и награђивани документариста Ali Fegin снима документарни филм о Браниславу Бранку Тешановићу.
Вјеровао је да ће се, као и већина радника са којима је дошао, послије привременог рада у иностранству вратити у своју земљу.
Овдашњи пјесник Рош (Урош Степанов) који пјева на српском и шведском језику, међутим, јаукнуће над својом и судбином привремено одсутних из Отаџбине; ”На привременом раду/ привремени људи/ привремено живе/ само су дугови и бол/ који отплаћују/ стални”.
Три таласа усељеника са Балканског полуострва
Ех, то привремени отегло се и протегло у вјечност. И данас пола вијека касније већина ”привремених” странствују. Третирају се, и након пола вијека, као да су на привременом раду.
У Шведској се скрасило око 200 хиљада радника из Југославије. Са жељезничких и аутобуских станица одлазили су директно на посао у шведске фабрике; у Шевде, Седертеље, Гетеборг, Стокхолм, Катринехолм...
Људи у поодмаклој животној доби, данас се сјећају како је било примјера да су аутобуси стизали из Шведске по раднике, пред Бирое за запошљавање у земљу које више нема,.
Деведесетих година минулог вијека ратни вјетрови су ”развијали” са Балканског полустрва у Шведску 79 хиљада и 483 становника. Око 30 хиљада некадаших усељеника, из првог и другог таласа стекло је шведско држављанство. Према званичним подацима Шведске статистике (Statistiska Centralbyrån), која статистички прати усељенике по земљи поријекла а не по националној припадности, данас у Шведској живи 176.033 становника чије је поријекло из неке од земааља ”од Вардара до Триглава”. За разлику од Бранислава Тешановића из првог таласа економских миграната гдје су углавном били квалификовани или неквалификовани радници- у другом и трећем таласу значајније је учешће академских образованих младих људи.
Најсвјежији подаци о кретању становништва говоре да се у времену од 2015. закључно са 2018. годином, придружило, првом и другом таласу, 13. 909 у(и)сељеника из држава насталих на рушевинама Југославије; из Босне и Херцеговине 3454, Хрватске 3120, Србије 2571 и Црне Горе 2064.
Исељавање према Западној Европи, па према томе и Шведској, се наставља...
Бранислав на голу ”Плавог тима”
Плави тим, основан 1972. године. Човјек са лоптом је Бранислав Тешановић
|
Треба ли рећи да су већ одавно ”привремени радници” постали шведски пензионери? Стасала су и њихова дјеца до првог радног мјеста. Завршавају факултете. Крећу са бизнисом. Ријетки наслеђују очеве фирме. Друга а поготово трећа генерација прича једну необичну варијанту језика за који у шали знају рећи свесрпски (комбинација шведског и српског језика). Владају изванредно шведским језиком, говоре перфектно енглески који почињу усвајати још у вртићима. Рађе бирају Канарска острва, Кубу или Тајланд за годишњи одмор него Отаџбину ”баке и деке”.
У градској четврти Солна (Solna Centrum) у једној од кафитерија, свакодневно око 11 часова на кафу стижу пензионери српског поријекла који живе у овој градској четврти Стокхолма. Остају ту два- три сата, зависно од тема које се наметну тог дана. Углавном прича се о ономе што се догађа Тамо. Када је репортер Дијаспоре стигао на њихов састанак, на позив Сима Вучковића, водила се жива дискусија о обновљеном судском процесу сину једног од тајкуна из Београда. Вијест је узео један од присутних са паметног телефона.
Сима Вучковић био је први тренер ”Плавог тима” у којем су играли Југослевени. Клуб је основан 1972. године и такмичио се добрих 15 година у Трећој шведској лиги. Уз такмичење у шведском првенству ”Плави тим” учествовао је и у куп такмичењу југословенских клубова и удружења који су били бројни. Једаред су, сјећа се тренер Сима, били побједници куп такмичења на нивоу Шведске.
Некадашњи тренер Вучковић показује нам једну фотографију ”Плавог тима”.
- Овај на фотографији, са лоптом то је Бранко Тешановић. Био је голман, каже тренер.
И почело је опричавање живота човјека чија је смрт изазвала велику пажњу шведских али и медија у земљама које су настале након распада Југославије.
Бранислав Бранко Тешановић којег његове комшије и земљаци који су га познавали описују као ”повученог али културног, елегантног и увијек лијепо обученог господина” живио је свој живот.
Одмах се показало да Сима није једини у овом повеликом друштву који је познавао Бранка и који се дружио са њим. Сазнајемо да је Бранко радио у фабрици ”Сименс”.
- Овај десно до Бранка то је Јован Јовановић, он је сачувао фотографију. С лијеве стране Бранка је Бабић, не могу се сјетити имена а онда је Јованов брат Миша, до њега је мислим Жикица којем сам заборавио презиме, каже Сима.
Потом фотографија прелази из руке у руку.
Сјећање варљиво! Са годинама оно што се некад знало и с чим се живјело свакодневно неповратно је ишчилило.
Свакодневно на кафи састају се пензионери српског поријекла. У првом плану, лијево, је некадашњи тренер Плавог тима Сима Вуцковић |
Потврђују то четворица некадашњих Бранкових познаника али и податак да су од 12 људи са фотографији са сигурношћу препозната само тројицу.
Од Бранкова тренера, који се са њим познавао у Београду и заједно су дошли у Шведску, слушамо како је у Симину Кафитерију у Краљичиној улици (Drottninggatan) Бранко редовно долазио на кафу. Једног дана, сјећа се Сима Вучковић, испричао му је како је одлучио да иде у школу за пилота.
Велику жељу је имао да стекне цертификат и да се може винути у небо.
Цертификат пилота
И винуо се Бранислав 1972. године у небо изнад Стокхолма.
Сима се сјећа да му је Бранислав рекао како је издвојио читаво богатство - 50 хиљада шведских круна да би стекао цертификат. У то вријеме, сазнајемо од Светислава Андрића, зарада се исплаћивала седмично. Да би се уштедио толики новац требало је, тада, радити најмање пет година, каже Светслав.
Мухо Михаљевић, са којим се Бранко тих година интензивно дружио сјећа се једног Бранковог доживљаја са излета у небо. Улетио је авионом у зону гдје није било дозвољено надлијетање цивилним авионима. И одмах је из базе подигнут војни авион. Пилот је тражио од Бранка да се приземи. ”А, ја од страха не знам шта да му кажем и шта да урадим, да би га пратио,” испричао је касније Бранко Мухи и да је, ипак, некако успио да се приземи.
Сахрана на гробљу под заштитом УНЕСКО
Пут до једне од капела на градском гробљу у Стокхолму
|
Од исљедника шведске полиције Матса Камија, уз остале, добили смо информацију да ће се сахрана осамдесетогодишњака који је више од 3,5 године лежао мртав у свом стану организовати 13. јануара 2020. на централном градском гробљу у Стокхолму (Skogskyrkogården) у 10 часова.
Са Драгославом Драгом Аврамовићем и Светиславом Светом Андрићем појавили смо се на сахрани са закашњењем. Вријеме смо изгубили тражећи једну од бројних капела које су се ушушкале у боровој шуми огромног гробља. Ово гробље, које су пројектовали Гунар Апслунд и Сигурт Леверенц, од 1994. године налази се под заштитом УНЕСКО. Једна од бројних парцела припада православним Швеђанима... Грцима, Русима, Србима...
У капели само сандук са покојником. Двије свјеће горе. У полукругу са обе стране сандука празни редови столица. Свијеће догорјевају.
Тешановић у капели. На вјечни починак испратила су га службена лица и ријетки новинари |
Присутна су само службена лица. Сви се интересују јесмо ли, нас тројица, родбина покојника.
- Нисмо родбина, али јесмо земљаци, каже Драго.
Улазимо у капелу да се опростимо од покојника.
Посљедњи поздрав човјеку којег нисмо познавали.
Стојимо пред сандуком и човјеком чији је одлазак са овог свијета несвакидашњи.
Не може бити а да се не јавља питање како је то могуће? Јесмо ли се толико отуђили једни од других. Плаћамо ли то, и на овај болан начин, данак и као појединци и као друштво у којем живимо- брзом темпу живота?
Бранислав и Бранојка у Дому за сирочад
Након изласка из капеле новинари, а била су тројица из исто толико редакција, интересују се шта знамо о покојнику. Један од колега показује, у мобилном телефону, његову фотографију и пита да ли га познајем. Одговарам, да сам и ја овдје са истим задатком као и он. Додајем како сам у контакту са исљедником и да имам основне податке као и он. Већ сам пронашао, кажем колеги, захваљујући комшијама из завичаја др Божици Ждракановић и Жарку Мандрапи, родни лист Бранислава Тешановића и друге податке.
Размјењујемо податке и документе које имамо.
Панорамски снимак села Побудје. Десно су Човрци, у средини Плане а лијево Рамићи. Изнад ријетких кућа које су се ушушкале у зеленилу налази се дио који се зове Орнице или Липа |
Бранислав је рођен 1938. године у селу Побуђе код Братунца у краљевини Југославији, Дринска бановина, данас Република Српска у Босни и Херцеговини. Његов отац звао се Милутин (1912.) и мајка Цвијета (1913.) рођена Илић. У поруци од др Божице Ждракановић стиже и податак да је Бранислав имао сестру Бранојку која се родила 1940., двије године послије њега.
Дјеца су остала без мајке, одмах на почетку Другог свјетског рата, 1941. године. Одрасла су у домовима за сирочад. Послије рата наставили су одвојено живот у сиротиштима. Њихов отац Милутин оженио се други пут и имао је двоје дјеце, кћерку Ану и сина Јову.
Бранојка се удала 1958. године за Петра Стевановића из Власенице у источном дијелу Српске (БиХ). Има двије кћерке Милену (1960) и Татјану (1961). Након супругове смрти Бранојка, данас живи код млађе кћерке Татјане.
Шведско-српска теорија љубави
”На почетку подари Бог сваком народу једну купу, купу од иловаче, и из те купе народ је пио свој живот. (...) Сви су захватали воду, али су купе биле различите. Наша купа је сад разбијена. Више је нема.”
Рамон – један поглавица Индијанаца – Копача
”Теза наше књиге је да је шведска социјална држава на јединствен начин пружила грађанима максималну слободу од традиционалних веза у заједници а да тиме није угрозила фундаментални морални поредак у друштву. Напротив, шведски друштвени уговор схваћен је као израз солидарности и бриге између људи. Многи су сматрали Шведску социјалистичком у неком више или мање дифузном смислу. Ми сматрамо да се тиме потцењује понекад екстремни индивидуализам који карактерише модерно шведско друштво”, пишу Ларс Трегорд и Хенрик Бергрен у уводу своје студије ”Да ли су Швеђани људи?” (”Är svensken människa?”).
Додају и следеће: ”Што би се могло сматрати отуђењем, неодговорношћу, па чак асоцијалним и неморалним понашањем, у шведском систему социјалне државе компатибилно је са супериорним вредностима као што су солидарност, сигурност, једнакост. Независно да ли је реч о супружницима или родитељима и деци, шведска друштвена правила су анти-хијерархијска. Међусобна економска зависност замењена је принципом да друштвене везе треба да се заснивају на једнакости и фундаменталном поштовању аутономије других. То називамо шведском теоријом љубави.
***
У документарном филму ”Шведска теорија љубави” (”Swedish Theory of Love”) Ерик Гандини, режисер италијанско-шведског порекла, на различите начине радикално преиспитује Трегордову и Бергренову тезу и рекло би се да у ”шведској теорији љубави” види пре свега отуђење, самоћу, друштвену ампутираност, аномију...
Више је шокантних ”момената” у филму, али је вероватно најшокантнија прича о људима чији ”изостанак”, односно смрт, нико годинама не примећује. Пензија им стиже на рачун, одатле се аутоматски плаћају сви рачуни, и са становишта ”система”, покојници су живи и здрави. Још шокантније од тога јесте што људе годинама нико не тражи – ни блиски сродници, ни прве комшије.
Гандини показује да у Шведској, када после више месеци, или више година, мртав човек коначно буде откривен у стану или кући, неретко уопште није лако ући у траг ”најближима”. А таквих ”несрећних случајева” је толико – видимо то у филму – да је држава на крају основала службу чија је делатност – трагање за ”најближим” сродницима заборављених покојника.
***
После гледања ”Шведске теорије љубави” задуго остаје грч у стомаку. Али, филм је у Шведској добио доста пажње – био је на редовном биоскопском репертоару, приказан је на СВТ-у (шведском јавном сервису), о њему се доста писало и заиста је подстакао и на размишљање, и на бројне разговоре и полемике.
Поврх свега, СВТ је, после њега, покренуо документарну серију ”Наследник непознат” (Arvinge okänd) кроз коју истражује и скреће пажњу на судбине људи који су на ”онај свет” отишли толико сами самцијати да ни надлежна државна служба некад није била у стању да пронађе ”најближе” који би наследили оно што је за покојницима остало.
***
Крајем новембра прошле године једна ”локална вест”, објављена најпре у поподневим сатима на стокхолмском каналу Шведског радија, доћи ће следећег дана у све националне медије. Иницијална информација била је следећа: У стану на Содермалму (што је стокхолмски ”круг двојке”), пронађено је тело човека, који је очигледно лежао мртав око три године (а да то нико није приметио). Та прва претпоставка о времену смрти изречена је на основу поште која је у стану затечена.
Полиција се релативно често сусреће са сличним ситуацијама, изјавио је том приликом окружни полицајац, али је овај случај, по његовим речима, јединствен и за шведске прилике. Јер, полиција такве ”призоре” затиче када на терен изађе после пријаве о ”непријатном мирису” у згради, обично неколико дана или недеља после нечије смрти. У овом случају, рече, пријаве због непријатног мириса није било ”пошто је стан имао добру изолацију и добру вентилацију”...
***
После полицијске истраге и медицинске ”обраде” посмртних остатака, јавност је обавештена да човек није лежао мртав у свом стану ”само” три године, ”већ три године и осам месеци”.
***
Неколико дана тај случај беше велика тема у шведским медијима – како је могуће да се тако нешто деси, какво је то друштво, какви су то људи, какви су то односи… Разни су давали судове, укључујући Ларса Трегорда…
***
Онда је прича лагано отишла у ”фејд-аут” - кад се утврдило да је покојник осамдесетогодишњи дођош ”из бивше Југославије”, који је у Шведску стигао шездесетих… Као да је ”случај” одједном престао да буде ”шведски”. Идентитет ”Југословена” јавности није обзнањен.
***
Почетком децембра сретох се са уредником Дијаспоре, у кафеу књижаре (Akademibokhandel), која гледа на Концертну дворану (Koncerthuset). И обично кафу пијемо ту, међу књигама; тог дана беше и додатни разлог – кроз прозор смо могли да посматрамо како на церемонију пристижу добитници Нобелове награде и бројне званице.
Реч о овом, реч о оном, дођосмо у нашој причи и до случаја покојног ”Југословена”. Ацо се тек беше вратио из Херцеговине, па му је то било промакло.
”Сви ми ’Југословени’ смо буди Бог с нама и Боже ме саклони”, рекох. ”Показали смо се, и показујемо се... И поједичано, и заједно... Ипак, могао бих да се опкладим да је овај несрећник био Србин.”
”Провјерићу”, рече Ацо.
***
Родни лист Бранислава Бранка Тешановића
|
Провјерио је.
***
”Бранислав Тешановић. Рођен 1938. године у селу Побуђе код Брантунца.
Мајка му је била Цвијета, девојачко Илић, рођена 1913. Година њене смрти је 1941. Отац му се звао Милутин, рођен 1912. Бранислав је имао
једну сестру, Бранојку, рођену 20. марта 1940.
У Шведску је дошао 12. новембра 1965. године. Радио је у Сименсу. У пензију отишао 1990. Био је голман у фудбалском тиму Југовића…”
***
Бранислав је сахрањен 13. јануара на ”Шумском гробљу” (Skogskyrkogården) на јужном ободу Стокхолма.
Поред службених лица,сахрани су присуствовала и три новинара,из ”Дагенс Нyхетера”,”Афтонбладета” и СВТ-а.
Био је и Драгићевић. То јест ”Дијаспора”.
Пише ми да је разговарао са новинаром СВТ-а који ће о Браниславу и његовом ”случају”, по свој прилици, за СВТ да прави документарни филм.
”Чуо сам да је у Србији недавно био сличан случај. Можеш ли то испитати?”, пита ме.
***
Питам маму да ли зна за тај ”сличан случај”.
”Да, било је нешто, у Крагујевцу, чини ми се”, каже ми.
”Али, то у Србији није тема…”, додаде.
***
Није ме изненадило. Ништа ме више не изненађује.
”Наша купа је разбијена. Више је нема.”
Припремили: Ацо Драгићевић & Предраг Драгосавац
И друге приче из рубрике Радости и туге туђине