|
Град крај великих језера. Језера која се простиру као мора. На северу-хладно море. А овде-ноћи, бескрајне и светле. И воде обасјане. Хладно и светло. И све је пространо и далеко. Успавано строго. Шуме. И шуме. Стабла, белокора. И студено зеленило четинара. И опет та светлост, прејака. И хладноћа. И та строгост. И те катедрале дрвећа. И те црвквице од сјаја. У том простору који подсећа на растанке, на трагове случајних сретања, на нечија неутешна бдења, учини се: нема чаролије, нико не мозе помоћи људима. Да отопле, да се зближе. Ни дух не може да превали толике просторе: од човека до човека. Ни да стигне с краја на крај земље. Хладно и неутешно. И опет та светлост. До пустоши. Као после великих кајања. Тада се појавио човек. Једне ноћи, светлије него икад. Из часа час све беље. бела ноћ. Светла ноћ. Бела у поноћ. Још беља после поноћи. Ноћ која није ни мркнула. Ни згаснула никад није. Подсећала је на бескрајна свањивања. Никад до сунца. Као да нема сунца. Он принесе три мале слике. Три мале, три најмање слике. У том огромном простору. На длану- три медаљона. Три ужарене капи. Три златна сунчева трнца. Плаво и бело. Плаво и наранџасто. Тако јарко. Три мајушне слике у огромном простору. Три мала света. Топла. Присна. Три живота. Девојке. Три девојке. три огромна загрљаја. Некад лебде. Однекуд нам долазе. И смештају се у овај огроман простор. Испуњавају простор. И одмах га отопљавају. Прегрејавају у радују. Силазе са длана. Као из облака. Закорачују на земљу. И предео се мења. Никоме више није хладно. Нило није строг. Помирене су даљине. И људи се осмехују. тако упознах Страја, изђикалу и олујасту људину. Сликара, песника, путника. Упаде у прохладну земљу Шведску. У лепу и строгу земљу. Пределе хладне, утопљава гуњцима свога духа. Сужава просторе. Омеђава пригрејке. Чинило се: иде све даље ка северу. У вејавице. У вечите зиме. Толико му је топло у срцу. Па ипак, једнога дана, ако се врати уморан и презебао, осећам никоме неће рећи: како је хладно, како је узасно хладно, сопственом крвљу отопљавати људски лед. Записао: Бранко В. Радичевић Реч је о сликару и песнику Страхињи Страји Нововићу који данас живи у Халмстаду. За време 30-годишњег боравка у шведској Нововић је постао познат и цењен са графикама на којима доминирају мотиви белих ноћи скандинавских испреплетени са мотивима које је понео у сећању са завичајне планине Голије. |
