Недавно донесен документ-извештај „Живети заједно – усклађивање различитости и слобода у Европи 21. века”, групе експерата, иза које стоји генерални секретар Савета Европе, Торбјорн Јагланд, наметнуо је европској политичкој јавности многобројна питања везана за правац у коме се креће Европа 21. века. Суштина документа се ослања на закључак да би одступање од прокламованих европских вредности могло имати далекосежне и свеобухватне последице по читаву Европу. Повод за такав став аутори документа су имали у недавним забрињавајућим изјавама неких од највећих званичника водећих држава Европске уније. Криза економије пренела се на сферу друштвених и грађанских односа, па је концепт мултикултурализма на коме почива Европа, Европска унија, слободно се може рећи, савремен цивилизован свет, доведен у питање.

 Пише: Марко Шуица

Тим Савета Европе састојао се од 10 угледних личности из света политике, академског и грађанског сектора. Изабрани стручњаци потичу из различитих европских држава, укључујући и Србију, а међу њима су се нашли: Јошка Фишер, председавајући (Немачка), Ема Бонино (Италија), Тимоти Гартон Еш (Велика Британија), Мартин Хирш (Француска), Данута Хибнер (Пољска), Ајше Кадиоглу (Турска), Соња Лихт (Србија), Владимир Лукин (Русија), Хавијер Солана (Шпанија) и као известилац Едвард Мортимер (Велика Британија). Извештај представља својеврсни апел, добронамерно упозорење дезоријентисаној политичкој елити појединих европских држава. Он указује на далекосежну опасност од непромишљених, или хировитих одлука које воде ка релативизовању основних постулата демократије, поштовања људских права и модела мултикултуралности.

«Срби нису препознатљиви као странци. Они после врло кратког времена проведеног у иностранству, врло лако и брзо преузимају навике и стил живота, макар према споља, и културу земље у којој се налазе. Ово објашњавам тиме да су Срби увек живели између двеју култура, или у двема културама, па им нова култура не представља никакву тешкоћу. Срби су, захваљујући том положају њихоиве земље, на размежу двеју за њих у својој основи једнакоправних култура, навикли да препознају и спознају да су различите културе принципијелно равноправне и једнако вредне.
Значи, пошто већ у својој земљи живе у двема културама, Србима не пада тешко да исто тако живе и у некој другој култури у иностранству, зато што је то једноставно наставак таквог живота. Отуд и та српска отвореност према другим културама, што неким другим народима који нису навикли на ту двострукост није својствено, те им прилагођавање у иностранству доста тешко пада.
Друго је питање расцепљеног односа Срба према њиховој Отаџбини. Ја га, опет, објашњавам тим да Срби не воле да се опредељују. А зашто? Пођимо од тога шта је то определење у свом бићу? Определење је ситуација постојања две једнакоправне могућности уз неопходност одабира само једне од њих. То значи да је одлуком за једно увек повезан губитак оног другог. Важно је да је дата та једнаковредност, јер, ако то није случај, онда се ту и не ради о определењу. Конкретно речено промена домовине значи истовремено и доношење одлуке о бољем животу изван Србије, а и одрицање од живота у Србији. О животу у Србији се у иностранству с једне стране сања с друге стране постоји сигурност да би са дефинитивним повратком у Србију био повезан и губитак новостечене домовине. Како су Срби током своје историје, међутим, искусили да одлуком за једну од ве могућности, она друга једноставно не ишчезава и не нестаје, већ постоји и даље и то као могућност да се они могу, ако се покаже неопходним, одлучити за њу. Срби се, за разлику од много Немаца, ретко или малтене никада не ”опраштају” заувек од Отаџбине, већ целог живота пате или за Србијом, када су у иностранству, или за новом домовином, када су у Србији. A, корене свему томе, да још једнопм поновим, видим у поменутој културној отвортености Срба, која је плод историјског и геополитичкогм, геокултурног положаја, ”на међи”.

Проф. Др Јохен Реке, шеф Катедре за славистику на Универзитету у Тибенгену (Немачка).»
Дијаспора, година I, број 4, 1998. године, страна 2

Међу најкрупнијим проблемима савремене Европе препознати су: пораст нетолеранције према имигрантима; све већа подршка ксенофобичним и популистички настројеним политичким странкама; свеприсутна разноврсна дискриминација; појава обесправљене популације; постојање паралелних друштвених „енклава” унутар држава; исламски екстремизам; ерозија демократских слобода; латентни сукоб између слободе вероисповести и слободе изражавања.
Изношење проблема пред јавност Европе само је један, може се рећи, лакши део задатка са којим су се суочили аутори извештаја. Други део извештаја је усмерен ка политичким, друштвеним институцијама и елити, са циљем преузимања конкретне одговорности за очување европских вредности, пре свега, мултикултуралности. Остварење постављених циљева могуће је постићи очувањем и неговањем културолошких разноврсности, укључујући и уважавање различитих комплексних идентитета. Стратегија „поправљања стања” требало би да почива на различитим друштвеним групама, институцијама и појединцима, при чему би свако од њих требало да преузме део одговорности за одређену област друштвеног живота.
Списак активних учесника у рехабилитовању основних вредности демократског друштва, презентован је у документу следећим редом: едукатори, масмедији, послодавци и синдикати, грађанско друштво (невладин сектор), цркве и верске заједнице, личности из јавног живота, градске општине и локалне заједнице, државе-чланице Савета Европе, као и друге међународне институције. Дефинисано је 59 препорука које би требало да обухвате интегрисан друштвено-политички систем европских држава. Успостављање хијерархије одговорности један је од важних елемената препознавања проблема у држави и општем друштвеном амбијенту, а потом и њиховог решавања. Енглески историчар Ерик Хобсбаум је закључио да се за деловање не може чекати да прођу генерације. „Морамо се одупрети формирању националних, етничких и других митова, док се они још формирају.” Закључак је да нас таква улога неће учинити популарним, али ће нас зато учинити друштвено и историјски одговорним. Нагомилана нерешена друштвено-политичка питања могу да угрозе егзистенцију основних хуманистичких вредности у једном друштву.
Европским манифестом за различиту културну припадност (European Manifesto for Multiple Cultural Affiliation), још једним документом у низу Савета Европе, донесеним пре неколико година, потенцирана је мултикултурна димензија Европе. Ипак, фундаментални акт на коме се базира овај извештај и из кога произлазе све друге препоруке јесте Европска конвенција о људским правима.
Србија као пуноправна чланица Савета Европе требало би да има у виду суштину ових докумената када поставља пред себе политички циљ придруживања Европској унији, а она се заправо своди на формирање стабилног и праведног друштва унутар сопствених граница. Ту се поново намеће једно прагматично питање. Како да се Србија укључи у учвршћивање онога што су аутори платформе формулисали као заједнички живот? Србија не спада у развијене земље Европске уније које посрћу под теретом самопрокламованих политичких, заправо, економских имиграната. Она не трпи велики ризик од терористичких исламистичких организација, нити њена економска стабилност (!) зависи од увезене јефтине радне снаге. На први поглед, у наведеном списку има мало проблема које би Србија могла да препозна као своје. Недавни прилив лажних политичких азиланата из Србије у поједине земље Европске уније, представља само један од идентификованих заједничких проблема. Други, лако уочљив је инклузија и побољшање друштвеног положаја Рома. Иако постоје помаци на овом пољу, проблеми везани за егзистенцију ромске популације, или азиланте из Србије, свакако, не смеју бити решавани принудом државе, већ постепеним мењањем услова живота у Србији. Због тога треба усмерити пажњу на промену друштвене перцепције проблема са којима живимо. Ментална изолованост и национална самодовољност воде ка егзистенцијалној и политичкој изолацији.
Србија може у пуној мери да допринесе остваривању ове платформе инсистирањем на заштити универзалних вредности грађанског друштва, односно, људских права и права на слободу кретања, мишљења и делања. Аутистично самообмањивање понављањем политичке мантре о непогрешивости и етно-конфесионалном ексклузивитету води у даљу изолацију, пре свега од суштине демократских вредности заснованих на неприкосновености интегритета људских права и културној шароликости.  У оквиру документа о коме је реч, посебна целина међу препорукама насловљена је Образовање, омладина и међукултурни дијалог која је препозната као стратешки расадник грађанских и демократских начела, заправо, систем који треба да има кључну улогу у формирању одговорних грађана у 21. веку. Управо кроз реформисано и перманентно образовање, српско друштво би требало да подстакне свој удео у изградњи и очувању европских вредности, нарочито у области развијања „интеркултуралних компетенција”, као саставног дела основног образовања. За испуњење стратешких циљева у реформи школства неопходно је ограничити дејство политичке хијерархијске интервенције и злоупотребе. Тренутни политички утицај присутан у структури система образовања у Србији ограничава домете самог образовања.
Поред сектора образовања, за случај Србије битно је издвојити и посебне препоруке из извештаја које се тичу улоге медија, социјалне инклузије Рома, локалних и регионалних пројеката, борбе против разноврсних екстремизама, расизма и ксенофобије, као и сарадње са суседима. На крају, остаје отворено питање у чему лежи одговорност српског друштва и њених разноврсних „елита” за прихватање европских, односно вредности савременог, цивилизованог друштва. Да би се створили предуслови за спровођење, бар, најважнијих препорука из овог извештаја, неопходно је суочити се са одговорношћу државних институција и медија према недовољно јасним порукама које се шаљу јавности. Оне се тичу релативизовања одговорности, како у претходним дезинтеграционим процесима (ратовима), тако и у актуелним транзиционим. Давање предности образовању, као стратешком темељу једне државе и њене будућности, требало би да постане приоритет, а развијање свести о поштовању основних људских и права мањина саставни део и образовне политике, али и свакодневног живота грађана Србије. Само перманентним образовањем и доследним реаговањем на опасне тенденције у друштву може да се мења грађанска свест и гради хуманије окружење. Због тога, будућа имплементација препорука из извештаја представља важан корак у даљем очувању и изграђивању основних вредности грађанског друштва у Европи, самим тим и у Републици Србији.

Аутор Марко Шуица, (1967.) je доцент на катедри за Историју српског народа у средњем веку на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду и Бања Луци. Од 2001. године активно учествује у изради школских програма, уџбеника и стручној обуци наставника историје. Аутор је и коаутор више уџбеника и приручника за предмет историја. Од 2003. до 2010. учествовао је на више међународних пројеката, семинара и радионица везаних за наставу историје, као експерт Министарства просвете Републике Србије, Савета Европе и мисије ОЕБС у Србији. Аутор је монографије „Немирно доба српског средњег века“ и више научних радова из области историје средњег века, историјске методологије и наставе историје. Докторирао је на тему последица Косовске битке (1389-1402). Први пут јавља се на страницама Дијаспора

Текст на шведском

©Diaspora/Дијаспора Stockholm, nr 83-84 /'11