|
УВОД Срби су један од ријетких народа, са великим расејањем, који по свијету немају своје мисионаре. Званичне институције не знају колико је Срба у свијету који се изјашњавају као Срби, али је број свакако знатно испод онога који се појављује у српским јавним комуникацијама. Срби немају општеприхваћен национални програм, а поготово немају програм који укључује и Србе из расејања. Пише: Др Максим Хумски У историји Другог миленијума код Српског племена су наглашена расипања и губљења саплеменика, знатно више него код околних народа. Она се могу подијелити на осипања помоћу исламизације и католичења, масовне погибије у наметаним ратовима, геноциду и бјежанијама, те у задње вријеме асимилације српске дијаспоре. Иако смо на самом почетку Трећег милемијума, већ се виде резултати катастрофалног осипања путем утапања у друге културе, религије и национе, процеса који ће потрајати и већ на самом почетку Трећег миленијума знатно ослабити српско тијело. Невоља је што су Срби затечени на најнижем степену морала у својој историји, посрћу под теретима међународног изопштавања, ратних пораза, материјалног и духовног сиромаштва, која у информатичкој ери, само по себи, намећу масовна исељавања и расељавања најспособнијијег дијела српског бића. Не постоје ефикасне организације ни програми који се могу носити са, данас веома опасним непријатељем, процесом расрбљавања кроз српску дијаспору, које је у замаху. Српски народ је данас подјељен на три дијела, са веома неувјерљивим додирним линијама. ПРВИ је Србијански, (услован назив), који је у задњем вијеку Другог миленијума, (иза Првог рата), стално доживљавао духовна срозавања, да би из миленијума изишао потпуно неспособан да организује себе, а претходном политиком погубио је претходне добре везе са српском дијаспором, на њих не може више да утиче, нема програма па нема шта ни да им понуди. Овај дио Срба је, у оквиру данас нејасно дефинисане Југославије, формирао тијело чији је задатак да окупља људе у расејању и повезује са матицом. У том тијелу су 22 члана, од тога 11 из матице. То је, заправо, опција којој је врло слична духу аустроугарског антисрпства, (иако знамо да јој то није жеља и циљ). Ова опција је могла настати само из недовољног познавања српског расејања. Заговорници ове опције не могу да се ослободе туторства над несрбијанским Србима, они не знају да је то туторство потпуно блиједо људима којима је упућено, а који су далеко од такве потребе, они не знају да српској дијаспори нарочито треба јака српска држава, топлина матице, мајчино крило у којем ће и они да свијају своја гнијезда. Србијанских Срба је, изнад свега, да се боре за добро организовану матичну државу, која ће бити снажан ослонац и Србима из расејања, али која ће бити прихваћена и у међународној заједници, и посебно уважавана код околних народа. ДРУГИ дио Срба су Европски Срби, који у себи снажно носе било српства и светосавског православља. Они очекују од србијанског дијела Срба више духовне помоћи него је тамо и има. Историју и традицију Србије, Црне Горе и Српске доживљавају као своју. У ово тијело се, јаче и мање снажно, забадао србијански елеменат, код којега је осјећај српства на нижем нивоу и близи је привржености држави него племену, слабије је потке и лакше се разводњава. Европски Срби су физички близу матичним државама, редовно прате тамошња збивања, а она су већ дуго без великих искорака, како у пракси и више у визијама, па овај дио дијаспоре не умије да се одлијепи од приземља визионарства, да Српство сагледа из европског и свјетског исходиста, па практицно бауља у магли матичне интелектуалне стихије. Они са тешком срчаношћу доживљавају српске поразе, а тих пораза је, и за најсрчаније саплеменике, у задњих 60 година премного, па су и сами убогаљених визија, несрећни су и из те потке за српско биће гласно намећу недоречене или превазиђене програмске моделе. Па ипак код европских Срба има највише добрих српских идеја, морала и воље да се ојача своја нација. Овај српски дио опстаје и опстајаће још дуго, захваљујући и практичној политици западне Европе, која у ово вријеме не води снажну политику асимилације. ТРЕЋА група су Срби и њихови потомци у Сјеверној Америци (и Аустралији). Код њих је асимилација извршена у великом постотку, код друге генерације вец око 95%, а код треће и до 99%. На овом континенту (САД и КАНАДА) је нарочито бројна најновија миграција, знатно већа него легалне српске институције и имају сазнања о томе, то су досељеници који су углавном образовани и служе се енглеским језиком, они се много брже од претходних досељеника уклапају у америчко друштво, и тим чином издвајају и губе из српских заједница. За њих се не може борити старим методама, они се могу придобијати само високоинтелектуалним српским програмима, базираним на савременим информатичким алатима. Амерички Срби се расрбљују брзином коју Србијанци и европски Срби не могу чак ни претпоставити, можда ни повјеровати. Американци су без традиције, сви Американци су "странци" и то видно погодује овој појави. У души америчких Срба, већ у првој генерацији, снажан осјећај српства траје десет до двадесет година, преко четрдесете практично нестаје. Дјеца Срба рођена у УСА осјећај српства не посједују, чак га се и кане, а српски језик једва ако може да користи њих 5 посто. УСА је огромна и веома економски сурова земља, у њој Срби досељеници с муком преживљавају (мјерено америчким мјерилима), и они имају комплекс нижег слоја друштва. Начелно, америчке Србе са солидним економским позицијама српство не занима, (част изузецима), на то неће да "губе" вријеме, јер "Србија није и неће бити њихова држава". Код њих влада став, "Нека се Србијом баве они што тамо живе". Како их заинтересовати да бар на најнижем нивоу стекну интерес за Србе и српске проблеме, то је фундаментално питање о којем нико организовано и не говори, а камо ли да нешто чини. Дјеловање Српске православне цркве се претпоставља овим програмским начелима, али се не улази у њену организацију и учинке, који нису на вишем нивоу од општег нивоа учинака српског народа овога доба. Деценијска негативна селекција кадрова, прије свега подмлатка, резултирала је и кадровима Српске православне цркве по свијету, који нису оспособљени да успјешно обављају задатке. Посебна слабост је што већина црквених веледостојника не могу да се уклопе у средине у којима обављају послове, јер не познају културу народа у који су дошли, а већина их не зна ни језик домаћина, који је предуслов и за најпростије послове. Невоља је што је ово израженије код више хијерархије. ПРОГРАМСКА НАЧЕЛА 1. Српски народ чине двије скупине људи, Матица Срба и Расејање Срба, или краће МАТИЦА и РАСЕЈАЊЕ. Матица су Срби који живе у заједницама са српским државотворним статусом (данас су то Србија, Црна Гора, Српска и Косово). Расејање су сви људи који живе ван Матице, а у памћењу имају српско поријекло, или су усвојили српску нацију као своје опредљељење. 2. Држављани матичних српских држава су сви Срби који су стекли то држављанство и нису га се одрекли, без обзира да ли живе у Матици или Расејању. 3. Држављани матичних држава су одговорни за друштвено, културно, религијско, политичко и друга организовања грађана у својим државним границама. 4. Срби из Расејана су дужни да извршавају грађанске дужности и права држава у којима живе. 5. Сви Срби, појединачно и кроз сва окупљања, једнако из Матице и Расејања, имају права и обавезе да његују и обогаћују основне српске вриједности: Историју, традицију, узајамност, науку, културу (фолклор, језик и писмо). 6. Срба у Матици језик је српски, екавске и ијекавске варијанте, а писмо ћирилица и латиница. Срби у Расејању имају дужност да се служе српским језиком и да своје потомство уче да говоре српски. 7. Дипломатска српска политика је јединствена политика Матице и Расејања. За оперативно организовање дипломатије носилац одговорности је Матица. Колико је више могуће, у дипломатске службе треба бирати најбоље српске кадрове, једнако из Матице и Расејања, по критеријуму способности и афирмисаности у земљи домаћина, познавању прилика у земљи домаћина, и нарочито експертно познавање језика и културе земље домаћина, са предусловом познавања српског и енглеског језика. 8. Српски спољни послови имају замјенике министара спољних послова (за почетак) са сједиштима у Њујорку, Берлину и Паризу. Ови кадрови су из земаља домаћина, не плаћају се из матице, а главнина послова им је Расејање, и представљање свих српских вриједности, као доприноса општим вриједностима човјечанства. 9. Попис Срба у Расејању вршиће се перманентно, а први и базни попис, као акцију од историјског националног значаја, обавиће се између 2005 и 2010 године. У међувремену мора бити прихваћен свесрпски програм, који ће привући Србе у Расејању да се изјасне као Срби. Срби у расејању имају два матична броја, матични број српске државе и матични број земље у којој живе. 10. Срби у Расејању имају јединствен информациони систем, са областима: Друштвено-политичке прилике, Срби у Свијету, Светосавље, Култура и Спорт. Остали информациони послови су у складу са најбољим традицијама изражавања и окупљања слободних људи. (Јако је важно у један информативни систем окупити све оно што Срби објављују по свијету.) 11. Центар српског окупљања и носилац српске мисли је "Матица српска", која је сада са сједиштем у Новом Саду. Матица и Матица српска су дужне да се брину о Србима у Расејању, и да им помажу у борби против асимилације и одсрбљавања. Матица српска ће формирати своја одјељења по потреби, а за почетак само у Бечу и Чикагу. (Матица српска је овдје експонирана као једина стогодишња српска институција, која је остала вјерна свом базном циљу. Сљедећа би била Академија наука из Београда, али постоје и друге српске академије наука. Дакле, Матица српска је овдје предложена само као алтернатива за расправу о носиоцу ових задатака, а никако као једино рјешење.) 12. Матица српска (или институција до које дођемо расправом) ће преузети обавезу мисионарских послова у циљу духовног и моралног препорода српског народа. Она ће окупити све српске интелектуалне потенцијале који ће у наредних десетак година припремити и свом народу понудити СРПСКИ ПРОГРАМ ЗА ТРЕЋИ МИЛЕНИЈУМ, или СРПСКИ МАНИФЕСТ. Др Максим Хумски |
