 Илустрација потиче из књиге на шведском језику ”Vita murar svarta berg” Уно Миган Ериксон, Bonniers, 1970. године. Илустрације урадио Уле Монтелиус. |
Живећи деценијама између Тамо и Овамо, хтио не хтио враћао сам се, а како старим све чешће се враћам, ономе Тамо. Mожда чак учесталије него други. Ево већ пуне двије деценије чиним то и на страницама Дијаспоре/ Diaspore, двојезичног шведско-српског часописа за културу.
Нико странствовање тако лијепо, тачно и истинито не описује као пјесници. Љубиша Симић из Њемачке пјева; Плачемо овамо/ за оним тамо,/ ал’ сузе су ’вамо/ крупније но тамо./ Ми смо сада ’вамо/ нада оним тамо./ Свако ко је ’вамо/ има неког тамо,/ па час је овамо,/ па одлази тамо/. Један други пјесник Урош Степанов Рош, чије су пјесме ушле и у једну антологију шведског пјесништва, пјева; На привременом раду,/ привремени људи/ привремено живе./ Само су дугови и бол/ који отплаћују/ стални./
Тек што сам, колико јуче, одложио читање књиге на шведском језику ”Vita murar svarta berg” (слободан превод Бјели зидови Црна планина), на сијело је стигао комшија и тамо и овамо Милан Шакота са супугом Дисом.
И почело је те вечери, умјесто прича о странствовању и свакодневном животу, враћање Херцеговини, сијелима и прелима, приредбама и дернецима. Стигосмо и до најранијег дјетињства које смо заједно проводили у Речицама.
Херцеговини нас је вратила књига шведског писца Ериксона богато илиустрована цртежима Уле Монтелиуса. Тамо сам открио више цртежa из Црне Горе које доносимо као илустрацију теми посвећеној гуслама.
Jедноставни цртеж гусала Монтелијусa, биће повод да се присјетим како сам са мојом покојном бабом Јованком Зеленкушом (била је родом од Зеленковића) на мргињу између њиве ујака Славка Ждралића и Милановог оца Симата Шакоте напасао краву.
Питао сам бабу зна ли какву лијепу причу?
И баба поче декламовати пјесму Марко Краљевић и Муса Кесеџија. Потрајало је то. Ја се загледао у бабу која је више пјевушила него причала. Испустим поводац краве и она се заобада. Опсује мени баба ”облак ћаћин”, јер је крава поломила дуван кроз који је отишла. Кад смо се вратили с кравом на мргињ и када је бабу напустила љутња, ја је питам; како то баба, да ти знаш тако велику пјесму а не умијеш читати ни писати?
- Ех, мој сине у онај вакат кад се било млађе, и кад су се људи слазили ишло се с вечери, након напорног рада и вечере, на сијело. Некад код Зеленковића на Кокорину, па код Мркића, Шакота, овдје код Карадеглића или код наших Ждралића. У нека доба, током сијела обавезно би мушки узимали гусле. Твој покојни ђед Лазар знао је загуслати, исто као и мој Славко. Ми други, а било нас је пуна кућа, слушали би пјесму. Послије неколико сијела и слушања пјесама запамтила би их од ријечи до ријечи. Научим тако пјесму напамет.
Тако ће мени моја добра баба Јованка, готово на почетку живота објаснити оно што ћу касније кроз школовање чути о усменој књижевности, српским народним пјесмама и гуслама и преношењу пјесама с кољена на кољено.
Никад гусле код великог броја Срба нису одбачене у запећак.
Гусле се могу пронаћи и овдје у туђинштини. Јанко Ђорђић из Брадине код Коњица донио их је у завичајном пртљагу. Знају се гласнути гусле и овдје на сјеверу Европе. А кад стигну гуслари Ђорђије Копривица и Миљан Миљанић, просторије српских удружења и клубова знале су бити испуњене до посљедњег мјеста.
О гуслама и пјевање уз гусле, које се накon приједлогa државе Србије, у међувремену, нашло на репрезентативној УНЕСКО листи нематеријалног културног наслеђа човјечанства, пишу за Дијаспору врсни познаваоци гусала и усмене књижевности код Срба; професор у пензији Вук Церовић из Подгорице и професеор гусала у Музичкој школи Мокрањац, Славко В. Алексић из Београда (Уредник Дијаспоре, јануар 2019. године)
Тема: Гусле моје
Значај гусала у формирању српске културе
Новостворене државе на Балкану попуњавају празнину историје туђим тековинама
Гусле су српске а уз гусле пјевају и други народи
Повезани текстови
(У свеколиком српству, колико је познато, ретко се жене прихватају гусала. Тако је било све до пре коју годину док једна четрнаестогодишња девојчица није узела гусле у руке и отпутовала из родног Краљева у Београд, да у емисији „Јa имам таленaт“ покаже раскошан таленат гуслара и певача уз гусле. После првог круга придружио јој се брат и… Победили су! Зову се Бојана и Никола Пековић. Ово је прича о њима и њиховој музичкој фамилији.)
