 Јиржи Бузек, предсједник Европског парламента. |
Ништа БиХ не представља боље од њених мостова. Није случајност то што су два UNESCO-ова споменика свјетског насљеђа у БиХ управо мостови - лијепа лагана грађевина над ријеком Неретвом у Мостару и дуги чврсти мост Мехмед-паше Соколовића који премошћује Дрину у Вишеграду. Да могу говорити, рекли би нам много о историји и политици БиХ.
Пише: Јиржи БУЗЕК
Aли својим нам је пером послужио Иво Aндрић који врло рјечито каже: "Од свега што човек подиже и гради ништа није боље и вредније од мостова. Они су свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно и зло."
Сматрам да је прилично парадоксално да БиХ, земљи која обилује стварним мостовима, толико недостају они друштвени. Досад ништа није спречавало дубоке подјеле између њених двају ентитета, њених народа и политичких партија. Овај застој још више отежава обнављање унутрашњих веза и наставак градње моста који ће грађане водити према Европској унији. Пошто је без владе од прошлог октобра, земља је нажалост, пропустила још једну годину у којој је имала прилику да напредује у кључним реформама потребним за приступање Европској унији.
Као прво, могло би се пасти у искушење да се за проблеме БиХ окриве спољашњи фактори. Могли бисмо да почнемо упирући прстом и у саму Европску унију. Грађани БиХ би могли помислити да је Европска унија преслаба, превише подијељена и превише концентрисана на своје унутрашње проблеме или на "арапско прољеће" да би се заиста бавила БиХ.
Европска унија жели да у БиХ види истински напредак једнако онолико колико то желе и њени грађани. Проширење је заправо и даље једна од најуспјешнијих политика Европске уније. Често се може чути израз "балканска слагалица" који се односи на чињеницу да су политичке елите Европске уније увијек тешко схватале балканску загонетку. Политичари у Бриселу и главним градовима држава Европске уније истински желе да сложе ту слагалицу. БиХ је њен врло важан елеменат.
Друго, такође би се могло пасти у искушење да се окриви Дејтонски споразум или Канцеларија високог представника као систем провјере и успостављања равнотеже који је истовремено превише сложен и наметљив. И у том случају окривљавање је усмјерено на погрешну страну. Дејтонски споразум није савршен и разумљиво је да грађани БиХ нису срећни што њихову земљу надзире личност из иностранства. Ипак, управо би високи представник више од свих желио да види БиХ која је у стању да управља сама собом потпуно независно, стабилно и сложно. Aли то још нисмо постигли, а окривљавање Канцеларије високог представника за међусобне сукобе бх. политичара је ускогрудно, контрапродуктивно и погрешно.
И треће, могло би се пасти у искушење да се окриве сусједне земље за покушаје подјеле БиХ. Могло би да се тврди да Хрватска и Србија на неки начин појачавају напетост стварајући прејаке везе с народима који чине БиХ. Стагнацију која прожима политичке структуре земље грађани БиХ би могли да образложе мултиполарношћу унутар региона. Иако БиХ мора да се прилагоди геополитичком положају западног Балкана и да га узме у обзир, сматрам да земља може да крене напријед само ако своју будућност узме у сопствене руке и не буде збир националних интереса својих сусједа.
Другим ријечима, сматрам да политичка елита БиХ треба да одустане од контрапродуктивне игре окривљавања и да се ангажује у сложеној, али плодоносној преговарачкој игри избора нове централне власти, оживљавања заустављеног процеса реформе и постизања договора о неопходним уставним амандманима.
Европска унија је више него икад предана идеји проширења на БиХ. Она жели да доврши свој дио моста, али право је питање: жели ли то и БиХ?
Јиржи БУЗЕК је предсједник Европског парламента. Овај текст је изворно објављен у дневном листу Глас Српске из Бања Луке у петак 4. oктобра 2011. године
Текст на шведском
©Diaspora/Дијаспора Stockholm, nr 83-84 /'11
|
