|
"Моја је Србија црни мајдан из кога само Коментар "Програмских начела" Др Хумског започео сам цитатом Обреновића, а ова начела сматрам добрим делом филозовском расправом, али са позиција аутора. Моје виђење је да проблеми које имају људи у расејању, а са њима и Матица, нису настали због Милошевићевог или Титовог режима. Ти режими су само помогли да се економска емиграција и квази политичка покрију једним великим ћебетом и да тако наступају у једном фронту. Пише: Миле Ђурић, Београд Ако бисмо посматрали штету који су нанели ови режими, она је много већа нанета нама који смо остали у Матици, него што је дотицала емиграцију. Због тога и сматрам да без обзира на јединствено српско биће, како кажу неки учени Срби из дијаспоре, треба отворено рећи да у Расејању постоји једна велика разлика и ја их делим на; економска емигрантска популација и политичка емигрантска популација Економска миграција Најбројнија је економска емиграција (стара, нова). По мени су то људи који су искористили своје основно право да раде и живе где желе, и нико их не може кривити ни по једном основу. Не прихватам да они имају право некога прогласити кривцем - то је њихов избор. Већина њих је у борби за голи живот прихватала све што им је шкрта земља домаћин нудила. Међутим, нико им није могао забранити, нисам чуо за тако нешто, да у својој новој кући говоре српски, да иду у православне храмове ако су за тим имали потребе или да своју децу уче српском језику и историји. Чини ми се да је ово највећи део популације у расејању. Чине је часни и поштени људи, који тешко живе и негде дубоко у свом срцу чувају своју патњу и наду да ће се једног дана вратити у србију, али су искрени и знају да то никада неће бити. Из ове популације битно се издваја један слој успешних у економском смислу, или интелектуалном - бар по звањима и титулама, али који без обзира на изузетну материјалну обезбеђеност, има неке амбиције које се код појединаца граниче са болешћу.Они су најгласнији родољуби, долазе повремено у Србију, просипају своју памет и покушавају да се додворе и старим и новим властодржцима у Београду или Подгорици. Нихова "жеља" да помогну Србију, свака част малом броју изузетака, је углавном мотивисана ратним профитерством у миру, али и са друге стране су и највећа сметња да Србија крене макар корак напред. (конкретан пример је да месецима немамо свог амбасадора у САД, јер појединци из дијаспоре не прихватају и траже од нејаког Коштунице да они буду ти који одлучују.) То је једна гомила белосветских протува која по личном избору подржава и подгрејава неке политичке опције у Србији које само подржавају зло у овој земљи. Србија је у перманентном унутрашњем рату између четника и партизана, социјалиста, комуниста, демократа, демохришћана, радикала и осталих умишљених политичара и политиканата. Уважени Др Срђа Трифковић каже: "Кроз векове тај народ оличава оно шта је Добро, Лепо и Истинито, себи самоме и у европској, хришћанској цивилизацији уопште. Тај народ мора да добије битку за свој физички и духовни опстанак." Овај романтичарски приступ можда одговара неким интелектуалцима који су се улебили по белом свету, али реалност је нешто другачија, ако гледамо кроз историју, али и садашњост Србије, мало се тога може наћи што је Добро, Лепо и Истинито. Србија је са овим преосталим народом (Србијанцима како нас неки деле, Србима из Хрватске, Србима из Српске, Србима са Косова, са својим мањинама којих има 27 и чине око 25% становништва) нема више времена, а чини ми се ни жеље да се замајава са филозовским расправама уважених интелектуалаца који фантазирају о "враћању српског народа исконским коренима" а притом седе удобно уваљени у фотеље страних факултета или у некаквим душебрижничким јаловим организацијама по белом свету, а финансира их тај црни запад. Политичка емигрантска популација О овој категорији не треба много трошити речи. Изгубили су рат са комунистима, побегли што даље, а онда сем малог броја часних официра краљеве војске, наставили да лају и пљују по свему што је остало иза њих. До неба су издизали своје херојство и бригу за Србијом, али највећи део те популације је, хвала Богу, изумро, остављајући иза себе фрустриране наследнике који одавно не знају ни српски језик, а још мање оно што чини културно наслеђе овог народа. Појавила се и нека нова политичка емиграција, бар на речима, као резултат Титовог прогона, а у новије време Милошевићевог. Али искрено говорећи међу њима је најмањи број правих политичких противника тада владајућим режимима, већи број је којекаквих ситних или крупних лопова, али и разних убица и криминалаца, који су изабрали да носе ореол политичких противника, јер нити су шта вредели овде нити вреде тамо где су побегли, а нису могли да се прикључе оним вредним људима које сам назвао економском емиграцијом. Па и у Србији, а нарочито у Београду је сада у моди да се огроман број дојучерашњих миљеника режима. али и тоталних анонимуса нападно и агрсеивно представља као вечити опозиционари, или још боље као потомци чувених српских породица из прошлости, мада им је родослов краћи од педигреа које има мој кер. По мом искуству у Београду задњих година нисам срео ни једног који ће признати да је био комуниста или социјалиста, очигледно да су им та убеђења толико мало вредела да су испарила за мање од две године. Има повремено у јавности неких вампира из ближе прошлости, али и они ко и сви вампири се појављују само када у Србији због лудости нових властодржаца завлада мрак. Нешто као закључак На крају бих рекао да ми није жао што не знам да пишем филозовско - фантазерским језиком неких "мислећих Срба", али сам уверен да је за Матицу и Расејање нужно да се усвоји нешто као што су "ПРОГРАМСКА НАЧЕЛА" . То је један од модела који ће нам пружити могућност да сазнамо ко смо, шта смо, колико нас има и где смо. Са друге стране Србија или власт у Србији мора створити услове, да сви они који желе, могу да се врате, да бирају и буду бирани, да свој тешком муком зарађен новац улажу у Србију, али не из неких филозовски оправданих разлога као што су љубав према домовини, већ засновано на могућности да зараде, профитирају и још боље живе ма где били. Уверен сам да на овом степену односа Матице и Расејања економске везе су прави начин да се успостави раскинут однос, и да се из тог економског односа јаве виши облици сарадње кроз културу која би обухватала књижевност, историјју, фолклор итд. Матица и сви ми у њој водимо тренутно битку да се преживи у најбаналнијем смислу речи, јер Србијом влада немаштина, болест и незапосленост. Једини помак се може направити ако би се Србија покренула у економском смислу помогнута и својом дијаспором, не чекајући да ће Србију покренути стране банке и мултинационалне компаније, које сада вршљају по Србији и убирају огромне камате и профите и односећи и ово мало сиротиње што нам је остало, уз пуну подршку тренутно владајуће олигархије. Лепо каже уважени Др Срђа Трифковић којег ћу поново цитирати: "У тој бици мислећи Срби не смеју да остану пасивни посматрачи. Без обзира на страначка опредељења, на генерацијске, завичајне, образовне и ма какве друге разлике, они треба да се ангажују сада, када смо напокон на изласку из досадашњег суноврата. Борба истинских људи за опстанак је природна и неижбезна, премда је исход неизвестан, баш као што свест сваког од нас о сопстсвеној смртности не значи да одустајемо од живота и од афирмације доброг у њему. Срби су у првој линији те борбе, хтели то или не." На крају овог мог писања слободан сам да вас подсетим на речи нашег Патријарха Павла, изречених 2000. године, а које се могу чути сваког дана на радио станици Б-92. "Будимо људи, /као што неко рече/, иако смо Срби." Београд, 2.маја 2002. године |
