|
Шта рећи о нашим путевима и нашим странпутицама под капом небеском. Мислим да би их најбоље било назвати нашим лутањима, јер ми смо, уствари, народ који вјековима лута. При томе јако мало извлачимо поука из нашег лутања. Пише: Недељко Радановић Размишљао сам, као и сви ви, о тим нашим душевним и просторним лутањима по свијету. Приликом једног књижевног сусрета овдје у Штокхолму, прије годину и по дана, нашем великом мислиоцу и пјеснику Бећковићу, поставио сам питање о нашој судбини. Питао сам: има ли пемети и ума у нашем народу, која може да заустави наше раслојавање и пропадање? Добио сам одговор: "Боље би било да сам ја теби поставио то питање". Одговор је био поштен, јер док се лута не зна се ни циљ ни пут, ни гдје ће се стићи. Тако је у суштини са свима нама који смо се окупили овдје. Данас је много тежа ситуација са нашим националним раслојавањем и расулом. Хоризонт је много мрачнији и неизвјеснији него прије десет година. Матица догађаја носи нас брже и жешће. Дух посустаје, поготово код нас старијих, јер нас повратак у домовину је све неизвјеснији. Нас који смо у расејању - туђа ријеч дијаспора вријеђа, муче двије бриге. Како помоћи себи и како помоћи отаџбини. А отаџбина нема ни слуха ни снаге да се одазове на наше вапаје. Она сије и расејава своју дјецу по свијету. Изгледа узалуд се отимати одрођавању, што је трагично, поготово за трећу генерацију. Како њима објаснити да се та и таква Мајка треба вољети по дужности. Програм овог Округлог стола требао би бити искључиво по питањима културе. Са културом можемо сачувати свој идентитет и прењети га на младе генерације. Међу нама овдје у Шведској, као и шире у свијету, има много стручних и школованих људи који могу дати смјернице у нашем раду - једино треба добра организација. Кад би се сабрало све што се ствара на пољу културе имало би се шта понудити и отаџбини, да науци од нас. Желио бих подсјетити да има врло лијепих и великих примјера постојања наших културних центара од прије 2,5 вијека, у ондашњој Европи. То су Сант Андреја у Мађарској, Трст у Италији а да не спомињем Вука, Бранка и остале у Бечу, па онда Матицу српску у Будимпешти. Трагично је да на њих пада заборав у нашем народу. Зашто се не угледати на њих. Да ли ће се догодити иста ствар са нама. Данас има широм свијета на стотине таквих центара, али нажалост нису обједињени. Прије неколико година на сав глас говорило се о Свејетском српском центру у Швајцарској. Послије је то утихнуло. Бојим се да је то била опет само једна политичка ујдурма. Мишљења сам да би нам требао један такав координациони центар. Говорећи о нама у расејању могло би се поставити питање: да ли ми, заиста, припадамо нашем националном кругу и нашој култури(!?) или смо постали нешто посебно, специфично, након тридесет или четердесет година живота у туђини? Објективно гледано постали смо људи са два културна и национална идентитета. Жељели ми то или не, живот је учинио своје. Сабрале су се мисли и године у току нашег дугог боравка у туђини. Ствара се и на културном пољу и поред свих тешкоћа. То дуго и велико искуство требало би преко културних институција прењети на наше млађе генерације. Један скуп, као овај данас, требао би бити добар почетак и добар примјер уколико сагледамо чињенице и извучемо праве закључке о свим питањима са којима се суочавамо. Сви ми знамо да је култура важан сегмент у нашем животу, а поготово за нас који смо одвојени од родне груде. Питање је колико смо се као појединци ангажовали и помогли развој наше културе овдје међу нама у Шведској. Када је у питању култура у исељеништву, навешћу само један примјер за који сам недавно сазнао. У мојем Херцег Новом постоји Градска библиотека и у њој Завичајна збирка коју посјетим сваки пут кад се нађем у родном крају. Прије петнаест година послат је легат од 6. 000 књига једног мог Бокеља из Буенос Аиреса, као поклон Завичајној збирци. Међу тим књигама пронађена је књижица о "О српском карактеру Боке Которске". Преко те мале књижице дошло се до писца Лаза М. Костића аутора великог и обимног дјела од 10.000 страница које је настало у егзилу - у Швајцарској и које је нашој културној јавности било потпуно непознато до прије три године. Господин професор доктор Лазо М. Костић поријеклом из Боке Которске написао је у одбрану српства више него свеколико исељеништво заједно. Радио је то онда када се није смјело слободно писати, нити бранити. Дјела Костића објављена су прошле године у Београду. Не смијемо заборавити да сав овај наш национални лом и раслојавања произилазе из разлога што је наш народ у посљедњих 55 година био изложен једном нехуманом политичком експерименту - шта и колико се може урадити са једним народом. Изгледа да је то посљедњих десет година преузела такозвана међународна заједница. Вјероватно смо погодни као објект за експерименте. Кроз све муке кроз које је прошао и пролази наш народ, прошли смо и пропатили и ми овдје, иако далеко од домовине. Мало нам је помогла утјеха да одавде нијесмо учествовали у свему томе. Кад се дрво засјеца, потресају се све гране. Одузето је и нама десет година нормалног живота. Живјели смо, радили, рађали дјецу и умирали у исељеништву- све привремено. За наша грађанска права у матици нико ништа није питао, нити је ко помињао та права. Доживјели смо да видимо да су били привремени и они који су нам испирали мозак. Нови властодршци у нашој отаџбини много подсјећају на НАТО. Много приче о демократији и слободи, а тамо само хапшења и суђења, не желе дијалог са нама у расејању. Испада много су заузети влашћу као и нихови претходници. Мало новог. Прво демократско начело јесте право гласа, а нама је то право ускраћено. Како онда да успоставимо дијалог са матицом, како да сарађујемо, како да утичемо на суштинске одлуке које се тичу баш нас у исељеништву- а о култури да и не говоримо. Сматрам да је право гласа суштинско питање и да би га требало покренути у Скупштини Југославије. Исто тако, требало би покренути питање посједовања насљедне имовине у отаџбини за оне који имају страно држављанство. Све док се то не уради узалудни ће бити овакви и слични скупови. Иако смо страни држављани, овдје у Шведској, имамо право гласа на комуналним и среским изборима. Прије дванаест година прочитао сам један оглас уDagens Nyheteru, на пола странице, који је објавила амбасада Бразила у Шведској. Обавјештавали су своје грађане у Шведској да су у току комунални избори у Бразилу и да могу гласати у конзулату или амбасади. Колико се сјећам Бразил је тих година имао војну диктатуру. Мислим да је ово лијеп примјер о грађанским начелима, за које се ми, нажалост, тек требамо изборити. Само са признавањем права гласа можемо бити пуноважан и уважен партнер у једном дијалогу, неовисно о чему се радило, а поготово о питањима културе као најважнијем сегменту у очувању идентитета Срба у исељеништву па и краљевини Шведској. Недјељко Радановић прије 33 године преселио се из Херцег Новог у Шведску. Данас живи у Ескилстуни. Прије тога био је поморац. Почео је као кувар у једном хотелу, а касније се школовао и постао стручњак за компјутере. Пензионисан је као радник фирме "Алфа - Лавал". Посједује породичну библиотеку од 2.500 књига. Неке од њих су посебна драгоцјеност, као илустрације ради, "Горски вјенац" на шведском- издање из 1913. године, фототипско издање "Законоправила или номоканона Светог Саве"(са коментарима на савременом српском) из 1262. године или "Рат против Русије 1854-1855" на шведском из 1856. године. Дио ове књиге која говори о Кримском рату посвећен је Црној Гори. У преводу Недјељка Радановића прилог о Црној Гори објављен је у часопису Дијаспора и на сајту, Српска земља - Црна Гора(http://www.njegos.org/arhsrpski/bonnier.htm) |
