 Цртеж: Уле Монтелиус (Шведска) |
Кад говоримо о гуслама, недјељиве су двије ријечи – Вук и Гусле.
Ми Срби смо били вучји народ и у вучје божанство вјеровали. Од ријечи вук изведена су многа имена: Вук, Вукоје, Вукадин, Вукоман, Вукосава...
Пише:Славко В. Алексић
Нека већа сила је удесила и српском роду подарила хрома Вука и слијепа Филипа.
Вук за себе каже: “Да сам имао обе здраве ноге, негде би погинуо у боју са Турцима.“
А, Филип да је имао здраве очи, на неко би га зло наводиле, као Старог Вујадина у епској пјесми.
Но, кад је ријеч о гуслама; кад су настале, гдје су настале, код кога су настале, историјско запиње спознање, али се зна да су “пале“ на парче српске земље, неком “тајном руком смелога случаја “ и њихова јека и пјесма издигле се на Свештену Гору са које нам очи на оба свијета гледају.
Чувени пјесник Радован Бећировић Требјешки деведесетих година је претурао књиге староставне како би сазнао ријеч више о гуслама и на крају метафорично испојао :
“Неђе Србин сакривен у гори
Страшно чудо измисли и створи;
Научи га сила са небеса,
Јаворово дрво да отеса….
То су гусле с јаворова пања,
Пуне славе, истине и знања.“
Данас, приликом уношења гусала у свјетску баштину, чујем да се јавља више претендената и прихватају гусле за своје, а некад су бјежале од њих.
Нико није издржао толико гњева колико свијећа воштаница. Сав мрак се устремио на њу, она одољева.
Тако и српске гусле вијековима одољевају многим силама. А, гусле, што дуже трају све су моћније и ето данас уђоше на врата светске културне баштине. Пјеснички речено :
“Вечно горе, никад не догоре,
Вечно мртве, а довека зборе“
Ми смо усмен народ а усменост је старија од писмености...Одавно се прича, а одскора пише; писменост неће никада надокнадити усменост.
Кад се више није могло памтити, ко је имао оловку и хартију писао је. Тако је настала наша Пјесмарица која је обилазила српска села све док не би ”добила уши”.
Корице су јој биле уши слушалаца и усне гуслара. Нико није јаче и снажније истакао значај и моћ наше епске поезије и гусала као велики Милош Црњански рекавши: “Кад сам чио јеку гусала, као да се на мене излила цела наша прошлост“.
Посебно су ме гануле ријечи једног старог гуслара који почиње своју пјесму речима:
“Ја не пјевам што пјеват умијем,
Већ ја пјевам терет да растјерам“.
Све је тачно у нашим епским пјесмама, иако историја не зна за многе јунаке. Поезија памти како су изгледали, како су се борили, како су изгинули, у којој су се цркви причестили... Ако нису постојали, постоји народ који их је створио, а кад је народу нешто од потребе, тад и постоји, из памћења се не да помјерити. Да су постојали можда не би били толико свети.
Данас, кад је ријеч о гуслама и језику, није чудо што се поставља то питање, веће је чудо ко га поставља. Постављају га они чије стријеле долазе и данас на српски народ, иако не увијек са исте стране али гађају исти циљ.
У Библији и Светом писму записане су ријечи о гуслама. Ниједан народ се не може похвалити својом поезијом која се пјева уз овај древни инструмент као што то може српски народ.
Пред лицем истине сви би морали знати: Гусле су српске а уз гусле пјевају и други народи
Аутор је пофесор гусала у Музичкој школи “Мокрањац “ из Београда. Члан је жирија на обновљеним Фестивалима гусала. Иначе, фестивали гусала познати су само код Срба. Историјски стоји чињеница да је првви гусларски фестивал одржан 1925, други 1929. трећи 1931. (тада је предсједник жирија био краљ Александар Карађорђевић). Послије Другог свјетског рата обновљен је фестивал гусала 1971. године. Славко Алексић освојио је прво мјесто на десетом, обновљеном, фестивалу 1986. године. Снимио је више плоча, касета и ЦД као и Његошеву Лучу Микрокозму.
Тема: Гусле моје...
Значај гусала у формирању српске културе
Новостворене државе на Балкану попуњавајупразнину историје туђим тековинама
Повезани текстови
Ненад Благојевић
(У свеколиком српству, колико је познато, ретко се жене прихватају гусала. Тако је било све до пре коју годину док једна четрнаестогодишња девојчица није узела гусле у руке и отпутовала из родног Краљева у Београд, да у емисији „Јa имам таленaт“ покаже раскошан таленат гуслара и певача уз гусле. После првог круга придружио јој се брат и… Победили су! Зову се Бојана и Никола Пековић. Ово је прича о њима и њиховој музичкој фамилији.)
