|
Много их је у Босни и Херцеговини који би се морали запитати а потом и пронаћи одговор на питање; како тодјеца у овој земљи знају, илустрације ради, више о култури САД-а него о култури земље у којој су рођена.
 Сарајево |
Много времена, папира и ријечи је потрошено анализирајући прошлост, садашњост и будућност Босне и Херцеговине као мултикултурног друштва. При томе, никада није дотакнута стварна суштину проблема. Страна и домаћа штампа, интелектуалци, професори, политичари – годинама су упућивали на различитости, односно сличности народа који живи на просторима БиХ, стављајући ствари у себи разумљив контекст. Реалност живота данас је у БиХ далеко другачија.
Пише: Свјетлана Топалић
Културне разлике су оно што Босну и Херцеговину чини неизмјерно богатом земљом, иако њени становници, изгледа, нису дубоко свјесни те чињенице. Мало је градова на свијету који у свом центру, у распону од 300 метара, имају вјерске богомоље четири различита народа, као што то има Сарајево. Према попису становништва из 1991.године, главни град БиХ имао је 259.470 Бошњака, 157.143 Србина, 34.873 Хрвата, 56.470 Југословена и 19.093 оних који су се изјашњавали као остали. Од 1991. године у БиХ попис није проведен и, осим Сомалије, то је једина земља у свијету која није урадила тај јако важан посао. Према грубим процјенама, које се могу чути у овдашњој јавности, структура становништва у земљи данас изгледа овако: Бошњаци 50 %, Срби 36 %, Хрвати 12,5 % и остали 1,5 %. Велики је број оних који су земљу напустили у ратном страдању и никад се нису у њу вратили.
Упркос томе што стоји на климавим ногама и што се покушава на све начине угушити, мултикултуралност се у овој земљи још увијек осјети. Мада се још није одмакло далеко од 1992. године још увијек мјештани истичу припадност својој нацији – а да немају уважавања (чак понекад ни основног поштовања!) за ону другу.
Мултикултурализам у БиХ је дефинисан и прокламован у новембру 1990. године, као врста суживота међусобно раздвојених заједница. Насилно раздвајање ових трију заједница (започето и највећим дијелом извршено током рата) није још окончано. Током свих ових година је настављено; само је, умјесто ватреним оружјем, настављено немаром и небригом за будуће нараштаје, који не памте вријеме братства и јединства и који одрастају претежно у једнонационалним срединама. То се најбоље показује кроз образовни програм.
- Ја имам пуно пријатеља из БиХ који су студирали са мном у Америци и који су се вратили у БиХ. Недавно сам сазнао да њихове дипломе, са најпризнатијих универзитета у Америци, нису признате у Босни, и да морају да аплицирају некој БиХ институцији и да се надају да ће након неколико мјесеци и неколико стотина еура њихове дипломе бити признате. Овај примјер показује како политичаре у БиХ уопште не занима будућност земље и младих људи у њој. Умјесто да чине све да врате те младе људе и да на њима заснивају будућност, они их тјерају да заувијек напусте земљу. Жалосна је будућност са таквим политичарима.
Саво Хелета поријеклом из Горажда у разговору за наш часопис, Дијаспора, двоброј 65-66, децембар 2008. године, страна 8
Просвјетни радници оба ентитета говоре да већина бх- ученика још није имала наставу по новом државном наставном програму, који је уведен 2003. године и који треба да гарантује мултикултурално образовање сваком дјетету у БиХ. Обећање мултикултурализма у новом наставном програму је донијело само нове уџбенике, који укључују историје све три босанскохерцеговачке етничке групе. Али, како рече нам рече један просвјетни радник који је желио остати анониман: ”Учење о култури једне државе помало личи на разговор о окусу воћа којег нисте пробали. Дјеца треба да упознају и доживе своју културу. Међутим, упознавање културе је (као и многе друге ствари у Босни и Херцеговини) још увијек под утицајем политичких програма, наслијеђених из ратног периода”.
- Дјеца рођена прије деценију или више, најбољи су показатељ стања у култури ове државе, каже Иван Ловреновић, познати књижевник и друштвени коментатор. Њихова сјећања не обухватају рат и скорију политичку историју, тако да су њихови хероји добар показатељ културног насљеђа које им се пружа, сматра Ловреновић. А то наслиједје подразумијева једнонационалну историју, ликове из скоре прошлости и потенцирање различитости измедју народа – без нагласавања сличности које их вежу.
Заједнички наставни програм који су дефинисали ентитетска министарства образовања и Организација за европску безбједност и сарадњу имао је за циљ да дјецу из оба ентитета научи оном што им је заједничко као грађанима Босне и Херцеговине. Заједнички наставни програм замијенио је посебне ентитетске наставне програме почетком 2003. школске године. Гарантовао је да ће “сва дјеца имати могућност да добију квалитетно образовање у интегрисаним и мултикултуралним школама, без политичких, вјерских, културних и других предрасуда”.
Дјеца из Федерације БиХ не иду на екскурзије у Републику Српску. И обратно. Дјеца из Мостара, примјера ради, никад нису била у Бањалуци. Правог и одредјеног разлога нема. Кад упитате наставнике зашто; добија се одговор типа „ми не идемо тамо”. Дјеца су хендикепирана за комплетну слику културолоског наслиједја своје земље које је врло богато. Дјеца из РС (великим дијелом) нису видјела Стари мост у Мостару или Музеј у Сарајеву. Дјеца из ФБиХ (такодје великим дијелом) никад нису била у Вишеграду или у парку Петра Кочића.
Чак ни дјеца држављана страних земаља који промовишу мултикултурално друштво у Босни и Херцеговини не осјећају ту разноликост. Једна од ученица Међународне школе у Сарајеву описала је народ своје земље као „Босанце”. Она каже да би посјетиоцу њене земље могла показати Башчаршију, Мостар и ријеку Уну у Бихаћу. Међутим, не би му могла показати Вишеград или Бањалуку, јер каже да не зна ништа о тим градовима. Њен школски друг био је на екскурзијама у Хрватској и Турској, али никад није посјетио олимпијску планину Јахорину – која је надомак Сарајева.
Основна школа “Скендер Куленовић” у Сарајеву себе назива мултикултуралном институцијом. Директорица те школе каже да не сматра Бањалуку и Вишеград дијеловима Републике Српске, већ БиХ. Њена три ученика из Федерације су већ била у Рудом, у Републици Српској, у склопу часа новинарства. Умјесто повезивања са школама у Италији или Шведској, школа “Скендер Куленовић” је повезана са школом „Свети Сава” из Лукавице у Источном Сарајеву. И ученици обје школе редовно посјећују једни друге.
Наставници и директори из оба ентитета могу изабрати гдје желе одвести ученике. Али ниједан ентитет не жели да њихова дјеца посјећују онај други. Резултат културне изолације у школама ће бити дјеца која одрастају отуђена на исти начин као и њихови родитељи. Без обзира на државни наставни програм који гарантује културну различитост, културно образовање, изгледа, иде у другом смјеру. Свака етничка група се окренула сопственом народу, сопственој култури и сопственим обичајима. Још се у овој земљи није достигао тај ниво да се може сачувати сопствена традиција и поштовати традиција других.
Они чија дјеца имају могућност да се школују ван БиХ и да се „уклопе” у друге културе, кад говоре о културном насљеђу БиХ – говоре о читавој земљи; не само о једном ентитету. Кад их посјете пријатељи из иностранства, прво их воде да виде Сарајево.
ОЕБС процјењује да је скоро 92.000 младих људи напустило БиХ од 1996. до 2001.године. Према истој процјени, једна четвртина младих људи би и данас жељела заувијек отићи из БиХ. Родитељи у Босни и Херцеговини би се требали запитати зашто њихова дјеца знају више о култури САД-а него о историјској традицији сопствене земље.
Да би данашња дјеца упознала стварну културну традицију своје земље, потребно је велико залагање свих. На жалост, то залагање већином изостаје, утопљено у море политичких игара и пропаганду која још увијек игра главну улогу у овој ратом подијељеној земљи. Кога је брига што дјеца одрастају „хендикепирана”, јер им није чак ни пружена могућност да увиде да, у њиховој сопственој земљи, постоје и они који су различити од њих и који, заједно са њима, носе у својим различитостима неизмјерно богатство.
Свјетлана Топалић, рођена је 18. августа 1979. године у Варешу. Дипломирала је Српски језик и српску књижевност на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Од априла 2002. ради на Телевизији Босне и Херцеговине, прво као новинар/репортер, а данас као уредник/продуцент у информативном програму. Објавила је аутобиографску књигу Поново рођена.
|
