|
Одвајкада је свако аутентично инсистирање на вредностима било осуђено на осаму, једну врсту солипсисизма "душе благородне", како би то рекао Његош. И тој се судбини, изгледа, не да умаћи. Али постоји поље за које се раније није водила борба између благородних и пробисвета, поље које су ови потоњи лако препустали онима што нису хтели у њихово коло: идеализам - морални, религијски или од неке треће врсте - могао се, углавном, исповедати, под условом да није конкретно критички усмерен према носиоцима моћи. Пише: Драшко Вуксановић Данас се "Моћ" озбиљно труди да ствар изврне наглавце. Упркос могућности да именујете било кога, противници глобализације обележени су етикетама којима се сугерише њихова интелектуална, морална и идеацијска инфериорност, што ће рећи да се настоје убити у појам. То је, бар у Србији, веома изражено. А како и не би кад су на том послу (и дословно се може рећи : послу) ангажовани угледни професори, писци, новинари, културњаци опште праксе - суб воће, интелектуална јавност са институционалним педигреом. То што уважени доктор Трифковић назива новим Агитпропом, то је хидра опаког бесчашћа која, за разлику од старе комунистичке пропагандне машинерије, не дели људе на "наше" и "њихове", на верне и неверне, него- издајући се за заступника слободе, људских права и прогреса, екскомуницира противнике из сфере људскости и цивилизације. За поједине ми се чини да би, кад би им на располагању стајала ломача, били исти као Игнацио Лојола и његови адепти. С тим што је у случају инквизиције постојала јасна демаркациона линија између институционалне моћи и појединца, док нове Лојоле деле са човеком друштвени контекст. Текст Срдје Трифковића израз је одважности и бриљантног аналитичког духа. Када се на практичном плану ништа не би постигло, то што пише господин Трифковић има вредност на пољу које би заставници и официри глобализације хтели да освоје, али им намера неће поћи од руке док год има људи којима интелектуално поштење налаже да увек гледају истини у очи.
|
