Концепт мултикултуралности тежња је свих европских друштава. Међутим, неријетко се јављају проблеми у комуникацији између домицилног становништва и странаца. То je допринјело да њемачка канцеларка Ангела Меркел изјав како је ”концепт мултикултуралности у Њемачкој доживио потпуни крах”! Пише: Ацо Драгићевић Да ли се мултикултурални коцепт друштва у коме ће сви ”живјети срећно једни поред других” показао неостварив сан? Сумњамо, мада добар број странаца није успjeo да се интегрише. Проблем јесте ту и није присутан само у Њемачкој. Многи су склони одговорност тражити искључиво код странцa који нису уложили више напора да се интегришу. Међутим, за (не)интеграцију није и не може бити крива само једна страна (странци). Кривца треба тражити и у држави домаћину, њеном систему вредновања и односа према странцима, као и у већинском народу који мање више има неповјерење према странцима или има веома мало додира са њима. Припадање различитим културама, нацијама, народима, обчајима, навикама, моралним нормама, односу према околини ствара велике културолошке разлике које неминовно доводе до несхватањa. То и неразумијевање доводи до удаљавања једних од других и ствара јаз. Седертеље као примјер свијету Седертеље, према посљедњем попису становништва има 85.270 становника од чега је 42,7% страног поријекла. У граду живи осамдесет различитих националности и говори се двадесет различитих језика. Међу досељеницима најбројнији су Ирачани, Сиријанци, усељеници из бивше Југославиије- дакле Срби, Бошњаци и Хрвати, Финци, Турци, Пољаци… Вишенационалнe заједницe и различитости у овом граду темељ су спајања међу народима и различитим културама а не никако раздвајања. Седертеље је, слободно се може рећи, превазишло добар дио проблема са којима се сучељава, илустрације ради Њемачка па и другe европске земље. Отвореност према странцима се огледа и у томе што је овај град за вријеме рата у Ираку примио више прогнаника него цијела САД. Овдје дјелују два фудбалска клуба која носе националне предзнаке (Сиријанска и Асириска), али су отворени за све вјере и нације. Управо у тој отворености лежи одговор на питање како то да су се Асириска а потом и Сиријанска пласирали у елитну серију и да утакмице играју пред својом публиком на стадиону који им је обезбједио град. Ово је, зар не, добар знак и путоказ другим срединама који имају ”проблема” са интеграцијом становништва. Стварање једног мултиетничког, толерантног и отвореног друштва је дуг и тежак процес који је неминован и који се мора спровести до краја. У том пројекту морају бити заступљени сви а понајвише обични грађани, који јесу и који ће бити носиоци свијести о што бољој будућности и суживоту како у мјесту у којем живе тако и у држави. Шведски писац Бјорн Рунеберг који живи и ради у Седертељу, још прије скоро двије деценије у само једној реченици изњедреној на основама стила и животне филозофије Кафке, чији став како Рунеберг каже ”није био ни песимизам и оптимизам, већ нешто треће, једно исконско да – посљедица ограничености на више начина”, упозорио је да Седертеље треба, изаћи као узор свету, без сумње не безгрешан, али ипак узор. « - Иако људи који припадају различитим културама, а живе овдје једва се међусобно познавајући, што не зависи само од тога што живе у различитим дјеловима града и раде на различитим мјестима, већ такође и од тога што уопште или у ограниченим размјерама знају говорити језике једни других, имају друге навике, обичаје, другачији начин одјевања, породични живот, припадају другачијој религији, што све ствара осјећај несигурности и бојажљивости, и мада контакти који ионако постоје више су професионалног карактера и самим тим више ритуални него лични, Седертеље ипак мора, с обзиром на кључне дилеме о могућностима заједничког живота, допуштања живљења и са спознајама о томе како се лако све ово може окренути у своју супротност, изаћи као узор свету, без сумње не безгрешан али ипак узор. » Мултикултуралност Сетертеља је отпочела доласком радне снаге претежно из Европе и Азије. Шведска je због мањка радне снаге била принуђена да позове странце да дођу и раде у њиховој земљи, а за узврат им је обезбједила стални радни однос, смјештај и курс из језика. У почетку се мислило да ће се радници у једном временском периоду сами од себе интегрисати у друштво или вратити тамо одакле су дошли. Ипак, до тога није дошло. Само мањи дио од новопридошлих радника се у потпуности интегрисао. У међувремену, стварала се друга генерације усељеника, затим и трећа без намјере да се враћа у земљу поријекла својих родитеља. Увиђајући такву насталу ситуацију држава је обезбиједила школовање, слободан приступ тржишту рада, испољавање слободе говора, изградњу сакралних објеката, слободно истицање националне припадности, формирање националних организација које су имале и које имају за циљ очување културе којој припадају. Док је шведска држава инвестирала у бољи живот својих нових становника и доприносила њиховом како економском тако и културном просперитету и узајамном повјерењу, странци су у свему томе видјели асимилацију то јест губитак идентитета и опасност од потпуног стапања с тим народом. Генерално гледано има неповијерење и предрасуде према усељеницима. И једно и друго произилази, поред осталог, из недовољног познавања њихове културе. |
