Poslednjih dana se čuje mnogo toga povodom protivpravnog otcepljenja srpske pokrajine Kosovo i Metohije. To se, pre svega, odnosi na tvrdnje za koje zaista nema osnova u stvarnosti, ili ga ima u istoj meri u kojoj su ga imale tvrdnje da Irak raspolaže nuklearnim naoružanjem. Takve pojave nisu retke u politici, one mogu da nas iritiraju , ali nisu neočekivane.
Međutim, postoji i nešto što iritira , ali se ne očekuje, a to je učestala patetična servilnost i naivna neukost s kojom reporteri Švedske televizije izveštavaju o događanjima u području zahvaćenom mnogostrukom tragedijom. Kod mene to izaziva osećaj da u švedskom narodu postoji zjapeća potreba za iznijansiranijom slikom zbivanja na jugu Evrope.
Ja nisam političar niti sam politički analitičar, ali u stanju sam da zbivanja na Balkanu pratim na jedanaest jezika. Kao lingvista i kao književnik osećam da mi je dužnost da pokušam da otklonim bar jedan nesporazum, naime tvrdnju da se Kosovo na albanskom zove Kosova.
Činjenica je da albanski jezik nema sopstvenu reč za Kosovo. To bi bilo kao kad bismo rekli da se Švedska (=Sverige) na albanskom zove Sveriga, ili da se švedski grad Orebro na albanskom zove Orebra. U 19. veku su i Johan Volfgang Gete i švedski književnik Johan Ludvig Runeberg znali da reč Kosovo dolazi od srpske reči kos. Reporteri Švedske televizije, međutim, u 21. veku veruju da je to albanski.
Bez obzira na to šta tv-reporteri misle, bez obzira na odluke švedske vlade, ili na to kakvu će međunarodno-pravnu osnovu ona da iskonstruiše radi priznavanja kosovske državnosti, srpsko ime Kosova će dok je veka podsećati da je taj prostor mnogo vekova pripadao drugom vlasniku
Zvonimir Popović
