EU i SAD problemu Kosova prišli su sramotno, kratkoročno i neodgovorno. Umesto toga mogli su privoliti Albance da učestvuju u demokratskom prosecu Srbije
Još jednom smo svedoci visokopolitičke izopačenosti orkestrirane od strane USA i nekih zemalja EZ sa globalnim političkim ambicijama. Kao da nije bilo dovoljno brutalno gaženje ljudskih prava nelegalnim bombardovanjem Jugoslavije 1999 godine kada je stradalo više hiljada nedužnih Srba, planira se danas priznavanje etnički očišćenog Kosova. Velikoalbanski san je dostigao dakle dosad nedostižni cilj – da dobije međunarodnu podršku u stvaranju još jedne albanske države na Balkanu. Tom cilju se težilo, istorijski gledano, u okviru Otomanskog carstva pa zatim u Hitlerovom Rajhu, ali tek pod okriljem EZ taj cilj izgleda na dohvat ruke.
Bojan Brstina
Jeremija Isaković
Više problema je međutim izašlo u prvi plan. Kosovo ne može, prema Principu suvereniteta, koji je jedan od osnovnih stubova Međunarodnog prava, da bude legitimno nezavisno. Prema Članu 2 (1) Statuta UN svaka država ima pravo odlučivanja na svojoj međunarodno priznatoj teritoriji a istovremeno se zabranjuje bilo kome osim UN mešanje u unutrašnje stvari neke države. Kosovo je etnički očišćeno od strane albanske terorističke organizacije UCK koja po vlastitom priznanju počiva na islamsko-fundamentalističkim temeljima.
Nadalje je Kosovo prema više stručnih izveštaja država ne može da funkcioniše. Nezaposlenost je ogromna, kriminalitet je svakodnevnica a infrastruktura nerešena. Razlog ovim problemima nije nedostatak samostalnosti. Problem je nedostatak demokratije, društvena struktura i postojeća tradicija koji su oduvek obeležavali albansko plemensko društvo.
Da li se radi o pitanju samostalnosti ako albanska većina od 90 % demokratski izrazi svoju volju? Nikako. Pre nego što se i pomene reč demokratija trebalo bi srpskim izbeglicama osigurati bezbedan povratak na Kosovo i mogućnost da glasaju. Uostalom Kosovo je danas jedno od etnički najhomogenijih područja u svetu. Proteranim Srbima je de facto onemogućen povratak svojim kućama, jer im niko ne garantuje sigurnost ako se vrate.
Neki pričaju o pritiscima u vreme komunističke Jugoslavije ali niko ne iznosi baš nikakve dokaze o posebnom tretmanu Albanaca. U toj diktaturi su svi narodi trpeli podjednako.
Nadalje argumentuju zagovornici nezavisnosti kako je preminuli Milošević kršio ljudska prava Albanaca. Čudno je to da petogodišnji sudski proces nije donio ni jedan jedini dokaz protiv njega. Nijedan Albanac ne želi da se seti istine o srpskoj demokratiji: dvojezičnost u javnoj upotrebi, procentualna etnička zastupljenost na radnim mestima, zastupljenost svih etničkih grupa u upravljanju zemljom, dobra zdrastvena zaštita, obrazovni sistem i pravosuđe. To su neke od stvari koje Albanci izvan Srbije nisu nikad imali.
Podsticaj nezavisnosti Kosova je izgleda jedan konstantno rastući patološki nacionalizam, koji doduše nije specifičan samo za Albance već i za neke druge narode u regionu. Već od malih nogu odgajaju se albanska deca da mrze sve što je srpsko i hrišćansko. Dokaz tome je ono što je bilo stalno i neizostavno prisutno u albanskoj ”borbi za slobodu”: nasilje i pretnja svim drugim etničkim grupama na Kosovu. Predsednik Kosova Hashim Thaci, sa primerenim ratnim imenom ”Zmija”, je obećao široku zaštitu za nealbanske manjine na Kosovu. Primer toga imamo iz marta 2004 godine kada su horde albanskih fundamentalista uništile i spalile stotine srpskih kuća i crkava i ubile desetine Srba. Napali su čak i Kfor koji je štitio srpsku manjinu od sigurne smrti. Hvala ti, Zmijo, na takvoj zaštiti. Pod njom bi Srbi sigurno nestali sa Kosova.
Taj nasilni albanski ekstremizam i nije neko iznenađenje. Ali način na koji je EU delovala je zabrinjavajući. Kakav motiv ima recimo Velika Britanija ili Francuska da prizna Kosovo? To još uvek ne znamo ali bi bilo lepo da su taj model primenili i na svoje vlastite separatističke pokrete. Finac Ahtisaari je mišljenja da Kosovo nije nikakav pravni primer drugima već jedan poseban slučaj. Njemu očigledno nedostaje potvrda teze u stvarnosti. ”Prejudikat Kosovo” se naime pokazao kao recept moćnim državama da postignu svoje globalne političke ciljeve pomoću nasilja i lokalnih suprotnosti. Recept će se i dalje koristiti jer pored USA i EU postoje i drugi moćnici sa sličnim ambicijama.
Na kraju bismo ustvrdili da je autonomno Kosovo u granicama Srbije jedino dugoročno rešenje sukoba. Strah međunarodne zajednice od albanskih pretnji o neprekidnom izazivanju nereda i nasilja, ako im se ne prizna nezavisnost je razumljiva imajući u vidu istorijski razvoj situacije. Ali srpski demokratski pristup problemu nije i jedini moguć, jer i strpljenje ima svoje granice. Samostalno Kosovo je jedna katastrofa koja se očekuje. USA i EU su trebale privoliti Albance da uzmu učešće u demokratskim procesima u samoj Srbiji. Umesto toga oni su obećali Albancima samostalnost u sred političkih pregovora dviju strana. Sramota, kratkoročno i izuzetno neodgovorno.
------
Bojan Brstina je predsednik Srpske omladinske organizacije u Švedskoj a Jeremija Isaković je sekretar u istoj organizaciji. Ovaj članak objavljen je u tiražnom večernjem listu «Exspressen» 18. februara 2008. godine. Čitaoci koji razumeju švedski, članak mogu pročitati na sajtu ovog lista 
