Kako je Sajam knjiga piscu Darku Nikoliću pokazao koliko divnih ljudi ima u Srbiji. To nije pokvarila čak ni jedna sramotna stvar
Odem do Sajma knjiga, neka žena sa štapom prinese kartu onom čitaču, a momak to iskoristi da pored nje šmugne, jer se otkočila ona rampa za prolaz. I, gospođu obezbeđenje nije htelo da pusti, jer, eto, ima kartu koja je već iskorišćena.
 Ključ je u knjigama bio je moto Sajma u Beogradu Foto: Dušan Milenković/ RAS Srbija
|
Naravno, brzo se to rešilo (hvala šefu obezbeđenja, koji je odmah shvatio kakva se sramotna stvar desila, što isprva niko nije primetio). Neznani "junak" je utekao s lica mesta, a iako smo ga pogledom tražili u masi, nismo uspeli da ga nađemo. Uputio sam se, minut, dva kasnije, kada sam došao na red, ka halama.
Piše: Darko Nikolić
U prvoj, "medijskoj", nisam bio nešto impresioniran, osim što je mnogo ljudi bilo na "Blicovom" štandu. Bilo besplatnih knjižica, pa i stari i mladi uzimali kuvare, malo hrvatske, malo mađarske, a i neke prijatne devojke radile, iako sam ih zatekao usred doručka. A starije gospođe, sve neke fine. Kažu devojkama: "Samo vi, deco, jedite, mi ćemo sami", pa se stvarno i posluže knjigama. I, tako su svi bili srećni.
Sreće je bilo i na Sajmu obrazovanja i nastavnih sredstava, koji se takođe održava na Beogradskom sajmu. Na primer, evo šta se desilo kada sam tragao za nekim didaktičkim materijalom. Moja majka je htela da obraduje jednu seosku školu, koja nema nijedan poster na neku obrazovnu temu. Znate one plakate, sa temama iz prirode i društva, matematike ili istorije? E, to. Prazni školski zidovi, nema smisla, pomislila žena. A divan učitelj, deca još neverovatnija. Kažem to ljudima na štandu izdavačke kuće Eduka (koju sam prvi put u životu spazio), pitam šta mi predlažu da kupim - a oni poklone 20 različitih plakata. Bog im svako dobro dao, što bi rekao naš narod. Jedna žena se i rasplakala kada je videla kako su divni.
Tu negde u blizini vidim nekog tatu i sina. On srednjoškolac, pita oca gde ima nešto iz naše istorije da se sazna, a ja ga iznenadim jednom mojom knjigom. Baš nisu očekivali poklon, ali... baš su i bili srećni. Kao i jedan mladi par, u kome je on nešto psovao i rekao "ovako nikad nije bilo, majku mu jebem, mora da se zna neki red". Izgubio dečko mir, pa smo to rešili jednim primerkom moje knjige. On postao nasmejan, a i zatečen. Devojka je bila zahvalna, isto, kaže da je njen tata baš rekao da ako negde nađe moju knjigu - da kupi. Ne mož' da kupi, može samo da dobije, jer se, eto, hvala Bogu a i narodu koji je prilagao da se knjiga o našim slavnim precima odštampa, ona uopšte ne prodaje već samo deli. Doduše, podelio sam prvi tiraž bibliotekama, da bi bila što dostupnija, sad prikupljam novac za novo izdanje, ali ono malo preostalih knjiga sam delio neznancima na Sajmu. Što da se neko ne oseti lepo? Ružnih iznenađenja ionako imamo na pretek u životu.
I, nedaleko odatle, vidim štand Ministarstva odbrane, medija centar tačnije, kad tamo - kadeti Vojne gimnazije i pitomci Vojne akademije. Koliko ih je bilo, toliko sam i knjiga razdelio. A oni srećni, kao da su prve činove dobili. Dobio i jedan divni njihov predavač, major. Divan čovek, toliko kulturno biće, da nemam reči. Predavao im i vojnu etiku. Pomislim "ako ovakvi ljudi usmeravaju mlade generacije na etičke principe, onda za mlade generacije još i ima nade". Njegovi pomoćnici na štandu pomogli baki koja se zadihala da se okrepi. Sela, dok se puls ne vrati u normalu. Vrućina, a gužva. Jedan od kadeta mi tom prilikom reče da će, Bože zdravlja, biti u artiljeriji, pa se baš obradovao knjizi. Ja mu samo rekoh da u knjizi može da vidi zašto je srpski seljak ljubio cevku topa, ali će više naučiti o tome kako se čuvalo čojstvo, nego o tome koliko je junaštvo važno. I to ga je obradovalo. A oni mene obradovali još nekim lepim materijalima za onu seosku školu. I njima hvala, divan neki svet. Vojska, šta ćete. Naši smo.
Poslednji primerak koji sam imao - dao sam jednom strancu. A i on naš čovek, zapravo, Arno Gijon. Iznenadio se, obradovao onoliko. Pitam ga da li će se snaći sa ćirilicom, a dobri Arno, koji brine toliko o našoj deci sa Kosova i Metohije, kaže "Ja se ćirilicom i potpisujem!".
Otprilike tada me pozove divni Jovan Simić. Znate tog čudesnog mladića, pokrenuo je toliko nestvarnih akcija da je film o njegovoj prvoj velikoj pomoći na Jutjubu već videlo 96.000 ljudi. Zove i kaže "Rešio sam da osnujem svoju humanitarnu organizaciju, druge koje pomažu oboleloj deci uglavnom to rade tako što roditeljima otvore SMS broj i to je to. A ja bih da organizujem pomoć na širem planu, da se usmeravaju i pomažu ti roditelji koji prolaze kroz muku, da slavne ličnosti budu i podrška i promoteri, da pravimo još divnih akcija, da se od početka do kraja, do izlečenja dece - sve smernice i sva pomoć nađe na jednom mestu, pa... ako bi hteo da budeš naš počasni član, naš počasni... vitez, kao ljudi koji su takođe pomagali, poput Raduljice i Bogdana Bogdanovića, bilo bi mi zadovoljstvo". I, tako postadoh vitez, ni kriv ni dužan, a srećan.
Na sve to, dok sam polako kretao ka kući, čitam intervju Miroslava Raduljice, pisan kao da je reportaža iz Kine, gde on trenutno igra. Kaže - "poneo sam ovde i knjigu Darka Nikolića, "Gvozdeni puk", nisam još počeo da je čitam, ali znam da je fenomenalna priča". Ej, u Kinu mi stigla knjiga. Divni Raduljica...
Kad sam već kod "vojnih tema", jako zanimljivo i na štandu Vojnog muzeja, gde mi je neka divna žena izašla u susret pa dala dva plakata za pomenutu seosku školu, a naročito je uživanje bilo na izlagačkom prostoru Instituta za zaštitu bilja i životnu sredinu, gde ne samo da rade fenomenalni ljudi, nego su im teme i materijali za divljenje. Ima u našim institucijama sjajnih, stručnih osoba, nemojte da mislite da nema. Ima ih - onoliko.
U hali 4, još divnih scena. Jedna divna žena na štandu Mladinske knjige ustala usred svog majušnog obroka - i to da gospođa sa štapom sedne, sva bila crvena, zajapurila se. "Nema dovoljno vazduha ovde", kaže. "U bundi treba doći do hale, a unutra biti u kratkim rukavima". Dobila ta baka i vodu, odmah. I zagrljaj kad je odlazila. Ma, milina.
Tu negde u blizini, s desne strane kad ulazite iz najveće, hale 1, u "četvorci" je i mali štand Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju. Ima divnih šolja za 250 dinara. I divnih osoba koje će vam sve o Centru reći, o deci i omladini takođe, a pritom je ponuda toliko jeftina i toliko divna, da ostavlja bez teksta. Dobijete osmeh, svakako, čak i da ne kupite šolju kao što sam ja. Šta tek da vam kažem za čudesne Čačane i "Pčelicu", gde vam sjajni radnici kažu "Ne morate da nosite ovo što hoćete da kupite, već ste se pretovarili, nego završite šta treba, pa kad se budete vraćali, čekaće vas ovo. I, ne, ne morate da platite. Čekaće vas". Sve to urade - nasmejani.
I, tako. Ima ovde raznog naroda. Od onih koji se ogreše o druge, poput momka koji je iskoristio bakinu kartu da šmugne na sajam, do onih koji žive da bi drugima bilo lepo. Zbog tih drugih - ova priča će se i nastaviti. Uostalom, i u nedelju je Sajam knjiga. Nova prilika da tamo, i ne samo tamo, onim prvima svi zajedno pokažemo - koliko je lepše biti ono što jesmo, nego ono što smo pomislili da je jedino moguće u Srbiji.
Ova zemlja, bre, ima više sjajnih ljudi nego onih drugih. Upamtite: Dobra je više. Zlo samo ima bolji marketing.
Beleška o autoru:
Darko Nikolić je novinar i još ponešto što, opet, ima veze sa radostima čitanja i pisanja.
Nekadašnji student generacije, pisanju se posvetio najpre u svetu sportskog novinarstva. Svidelo se to i strancima, pa je postao dopisnik FIFA, i to na kratko, dopisnik UEFA na nešto duže, a i dopisnik FIBA iz Srbije, što je i danas. Bavi se uređivanjem sportskih veb-stranica Blica, za čiji internet sajt svakodnevno piše jer mu je to i radno mesto.
Svoje diplome, a ima ih sa ovdašnjih škola, ali i posle nekih stipendija i završenih usavršavanja, ne shvata previše ozbiljno. Valjda jer mu je, još kao mališanu, patrijarh Pavle na ponosne reči da je “vukovac” uz osmeh, onim svojim čuvenim glasom odgovorio: ”Imaš dobre ocene? Lepo je to… Samo, upamti: život ti ne zavisi od znanja, nego od ponašanja”.
Rođen je u Beogradu 1977. Kao brucoš doživeo početak velikog studentskog protesta, shvativši tada, ili ipak malo kasnije, da revolucija počinje pre svega u sopstvenoj glavi, i to kao borba sa sopstvenim slabostima, a tek onda na ulicama.
Radio, pored novinarskog posla, i kao predavač u beogradskim sirotištima, u kojima je mališane podučavao “kompjuterskim čarolijama”, kako je preimenovao časove informatike. Posle iskustva sa 153 đaka, večno ostao vezan za njihove sudbine, rešen da im pomaže dokle god je u prilici.
--------
© Autor Darko Nikolić, tekst se od oktobra 2017. nalazi na portalu Dijaspore
