“Jednom prilikom sam sedeo sa svojim dugogodišnjim prijateljem, izuzetno obrazovanim i duhovno iskusnim čovekom, vladikom Srpske pravoslavne crkve. Kao i uvek, čitav naš razgovor je imao tih i svečan karakter. Bez mnogo reči, sa dugim periodima ćutanja, u zajedničkom osećanju težine vremena u kome živimo.
Pred zidovima ispunjenim knjigama i ikonama, pod prigušenim večernjim svetlom, čitav ovaj nesvakidašnji razgovor sveo se na zajednički pokušaj našeg odgovora na jedno podjednako komplikovano koliko i tajanstveno pitanje. Rekli bismo pitanje svih pitanja: koji je to najveći, onaj prvorodni srpski, greh?
Da, zaista, koji je to najveći naš greh? Iz koga se kasnije šire i umnožavaju svi ostali naši grehovi, mane i nedostaci. Koji prethodi svakom srpskom stradanju, svakom našem padu i svakoj propasti.
I razgovor se tako pretvorio u veliko i strašno podsećanje na sve ono što nam se dešavalo.
Pred mirnim pogledom mog ćutljivog sagovornika, ja sam polako nabrajao užasne scene našeg pada u istoriji. Jednu po jednu.
Kao na ispovesti, ređao sam strašne scene krvavih stratišta i narodnih zbegova.Sećao sam se svega onog što mrzne srce i ledi dušu.
Sećam se kumovske sekire; sećam se oficirske sablje koja seče dojke srpske kraljice; sećam se krvavog noža kako se u Topčiderskoj šumi nemilosrdno zabija i kasapi lice najplemenitijeg vladara naše moderne istorije; sećam se prosjaka i bogalja sa najvišim vojnim odlikovanjima posle svakog srpskog rata; sećam se budućeg srpskog vojvode Živojina Mišića kako zalaže kod poverilaca sve što ima, čak i svoj šinjel (pošto je kao obrenovićevac izbačen iz vojne službe); sećam se najveće junakinje Solunskog fronta, besmrtne Milunke Savić (nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje Obilića i dva ordena francuske Legije časti) kako posle Prvog svetskog rata radi kao čistačica i kleči pored kofe sa prljavom vodom samo da bi ishranila svoju porodicu – u istoj onoj kraljevini u čijem je oslobođenju onako slavno učestvovala, prerušena u muškarca, višestruko ranjavana…
Sećam se pravoslavnih crkava podignutih u vazduh srpskom rukom; streljanja Hristove ikone; ugašenih krsnih slava; zabranjene ćirilice; prećutanog Jasenovca…
Sećam se svega što inače pokušavamo da zaboravimo, svega onog što nas prati kao demonska senka, udobno smeštena između redova naše istorije…
Trebalo je podneti sav ovaj odjednom oživljeni užas.
Dugo ćutanje. I jedva savladan, teški uzdah pokajanja za sve ono što su najgori među našim precima radili svojoj rođenoj braći, svojim kumovima, prijateljima, vođama, vladarima…
Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas grešne! Pomiluj nas, Blagi!
A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda.
I probao sam. Nabrajajući redom: greh očeubistva; izdaju; samovolju; sebičnost; pohlepu; nepoštovanje svega velikog i zaista vrednog… Moj ćutljivi, mudri sagovornik podsetio me je da su ovo “samo odblesci nečeg starijeg od svega nabrojanog”. Da postoji prauzrok čitave ove tužne hronike naše sramote i beščašća. I da je “ovaj strašni greh vešto prerušen u jedan naizgled sasvim bezazleni oblik”. U nešto što nam se i ne čini kao greh. Otkrio mi je, u jednoj jedinoj reči, suštinski razlog svih razloga našeg ponovljenog stradanja. Izrekao je rešenje:
“Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje.”
Obično, malo, svakodnevno, tobože bezazleno nestrpljenje. Ono je naš najveći, najteži, onaj originalni greh. Prauzrok svega što ćemo kasnije upropastiti, izdati, uništiti, oskrnaviti, odbaciti, zaboraviti…
Kao i uvek, najkomplikovanija pitanja zahtevaju one najjednostavnije odgovore.Koji su, pokazalo se, često i jedini pravi.
Jer nestrpljenje nije suprotnost „strpljenju”, već mudrosti.
Nestrpljenjeje očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje.
Nestrpljenjeje uzrok svakom razočaranju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga “neka bude volja Tvoja”.
Nestrpljenjeje početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko “buntovništvo bez razloga”.
Nestrpljenjeje bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo.
Nije mi ostalo ništa drugo nego da se složim sa svojim mudrim, strpljivim prijateljem.
I da sada ovde i vama, dragi moji, prenesem sećanje na ovaj davni razgovor. Sa nadom da ćete me razumeti. I poverovati rečima srpskog episkopa, nadahnutih hiljadugodišnjom mudrošću pravoslavne civilizacije.
Zato, molim vas, nemojte biti nestrpljivi. Koliko god da vas boli. Koliko god da vam se čini neizdrživo….”
———————
Besedništvo koje nadahnjuje i oplemenjuje
(fragment iz priloga o Nikolaju Velimiroviću objavljen u Dijaspori, broj 50 za 2006. godinu godinu. Taj broj Dijaspore u PDF formatu nalazi se naportalu Dijaspore.)
Sveti vladika Nikolaj Velimirović, poput Svetog Save umro je u tuđini, 5. marta 1956. godine. Tek naknadno njegove mošti vraćene su u Otadžbinu. Bilo je to 11. maja 1990. godine. Episkop Nikolaj Velimirović rođen je u selu Leliću (5. januara 1881.), a upokojio se u Libertvilu (SAD).
Mnogi smatraju da je, posle Svetog Save, Nikolaj Velimirović najveći srpski duhovnik. Bio je jedan od uvažavanih svetskih besednika, zbog čega ga mnogi i danas nazivaju Sveti Nikolaj Zlatousti. Iz njegovog ogromnog stvaralačkog opusa treba izdvojiti:"Srpski Teodul", "Pravoslavlje iznad Istoka i Zapada", "Besede nad Gorom", "Misionarska pisma" ”Molitva na jezeru”… Ovaj briljantni teolog, književnik i istoričar ušao je u red najvećih svetskih mislilaca.
"Pravoslavne novine"(Ortodox Tidning) iz Stokholma, koje izlaze na švedskom jeziku već pola veka, podsetile su svoje čitaoce da se navršilo pola veka od upokojenja Nikolaja Velimirovića. Ista novina, koju uređuje Vulmar Holstrem (Wolmar Holström), objavila je više radova Nikolaja Velimirovića, dok je urednik Holstrem sa engleskog jezika preveo Velimirovićevo delo o Svetom Savi. Iz engleskog izdanja Holstrem je preveo napomene i Velimirovićeve beleške značajne za objektivno upoznavanje srpske srednjevekovne istorije. Časopis Diaspora, objavio je više poglavlja iz Velimirovićevog dela koje se još nije pojavilo kao knjiga. Što se tiče Pravoslavnih novina posebno se izdvaja serija odabranih tekstova iz sabranih dela Nikolaja Velimirovića koja je urednik Volmar Holstrem objavio pod naslovom "Kasiana”, sa ambicijom da čitaoce pouči o Božanskoj i hrišćanskoj ljubavi.
U široj javnosti manje je poznato da se pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve i srpskih patrijarha nalaze pravoslavni Šveđani. U švedskim pravoslavnim hramovima bogosluženja se vrše na švedskom jeziku, a istovetna su sa bogosluženjima u srpskim pravoslavnim hramovima. Kod Borosa u mestu Bredared, na jugu Švedske, postoji pravoslavni manastir Svete Trojice (Heliga Treenighetens Kloster). Nastojatelj je Šveđanin, iguman Dorotej (David Fosner), koji je kao mlad monah proveo sedam godina u manastirima Kaona i Lelić u Srbiji. Iguman Dorotej danas tečno govori srpski i ima veoma lep ćirilični rukopis, prevodi pravoslavne bogoslužbene tekstove na švedski, a bavi se i umetničkim duborezom.
O vremenu provedenom u Srbiji i o Nikolaju, kao svetitelju, otac Dorotej je svojevremeno u izjavi za Dijasporu rekao:
- Srbija je dobra zemlja koja je natopljena mučeničkom krvlju. Iz te zemlje izniklo je stablo. Na tom stablu narodnom postoji više cvetova, kao Sveti Sava, Sveti Simeon Mirotočivi, Vasilije Ostroški i još mnogi, a u poslednja vremena je iznikao novi cvet - a to je vladika Nikolaj. Ne može sluga mnogo reći o gospodaru. Mi smo deca vladike Nikolaja. U Leliću sam proveo dve godine. Za te dve godine, mnoga sam čuda doživeo i video boraveći uz mošti vladike Nikolaja. Jedno dete začelo se van materice. Lekari u Valjevu su rekli da se mora obaviti abortus. Majka je došla u Lelić i mi smo, na njenu molbu, pročitali isceliteljsku molitvu kod moštiju. Majka je donela na ovaj svet dečaka koji je dobio ime Nikola, i danas je pošao u osnovnu školu. Ili jedno drugo čudo. Jedna porodica u Leliću sedam godina nije imala dece. Kod moštiju svetog Nikolaja Čudotvorca pročitana je moltiva za roditelje koji nemaju decu. I tačno na taj dan, kad je čitana molitva iz Trebnika, dogodilo se začeće. To dete se, isto tako, zove Nikola, rekao je iguman Dorotej za Dijasporu.
U poslednjih 40 godina uspešna je misija naše Crkve u Švedskoj. Šveđani su počeli otvarati svoje pravoslavne manastire, gde uopšte pre nije bilo pravoslavnih. Mladi iguman Dorotej, koji je proveo sedam godina po manastirima u Srbiji, sada je iguman prvog švedskog pravoslavnog manastira u Bredaredu. Šveđanin, Sven Gulman, otkrio je u Hilandaru fresku na kojoj je predstavljena Sveta Olga Kijevska, druga švedska princeza udata na ruskom dvoru za kneza Igora. (To otkriće Sven Gulman objavio je na stranicama štampane ”Dijaspore"). Olga Kijevska je majka Svetog Kneza Vladimira, koji je pokrstio Rusiju, zahvaljujući njoj, koja je prva prihvatila Pravoslavlje. Na freski u Hilandaru Olga Kijevska zauzima počasno mesto pored Stefana Prvovenčanog i Uroša Drugog.
