Srodne duše u Stokholmu

- Susreti usput – Berbernice u kojima Grete Garbo sapunjaju goste – Mučiteljke i Samarićanke u švedskoj prestonici -  Spomenik Karla Dvanaestog, jedan preobraćeni boljševik i ideja Slovenstva –

Stokholm, aprila (1930.)

Svaki stranac ponese iz tuđe varoši utiske koji su tuđi onima čija je to varoš. Jer on je upućen na ono što predstavlja zanimljivost jedne varoši, čime se ona reklamira i zbog čega je stranci posećuju: na muzeje, istorijske spomenike, monumentalne građevine i prirodne lepote. To on vidi, to je za njega važno, i kroz to posle sudi o životu jedne varoši. Ustvari to je obična varoš koju je on iz mrtvila digao.

          Pre izvesnog vremena, naprimer, jedan nemački kolega koji je kao novinar putovao po Jugoslaviji, napisao je nekoliko članaka o Beogradu. Članci su nepolitčki i vrlo pohvalni po našu prestonicu. Ali čitajući ih, ja nisam mogao da poznam Beograd koji je u njima opisan. Ne da je moj kolega netačno naveo ono što je video. Ne, on je samo u Beogradu gledao ono, što ja kao Beograđanin nikad nebi video.

          Život jedne varoši, onaj čudni dah kojim svaka varoš na poseban način diše, ne može baš tako lako i bez usiljene mašte da se oseti na okamenjenim otiscima prošlosti.

          Muzeji su istina dragocene i vrlo poučne ustanove, ali priznajmo iskreno, dokle će, najzad, čovek da se uči, a ja sam na ovom putu video toliko muzeja, pa da li sam učen?

          Jednom rečju (da objasnim zašto ovo objašnjavam) rešio sam se da u Stokholmu ne idem u muzeje.

*

          Otišao sam u berbernicu. Za stranca, koji je sve mane svog vremena radosno proglasio za vrline, stokholmske berbernice dostojne su skoro hodočašća. U jednoj od njih pre nekoliko godina, jedno plavo, kržljavo devojče besno je sapunjalo neobrijane prestoničke građane, jer ni za kakav drugi ugledniji posao nije bilo sposobno. Izjurili su je iz škole, pošto nije htela da uči, i iz jednog modnog salona gde ju je majka dala na zanat, jer je volela krišom da oblači skupocene toalete stokholmskih gospođa.

          Jedan gost tako dok ga je sapunila netremice ju je gledao, i onda je uzeo za ruku i poveo sa sobom. Pošla je s njim kao što bi pošla za svakim koji bi bio gotov da je oslobodi sapunice. Odveo ju je prvo u Berlin, iz Berlina Holivud, i od bednog berberskog devojčeta napravio ženu koja će da zanosi ceo svet.Nasapunjeni gost bio je švedski režiser Stiler (Mauritz Stiller), devojče Greta Garbo.

          Otada je postao običaj, da sve stokholmske devojke koje veruju da su rođene za viši poziv u životu, trče u berbernice da sapune goste.

          Ova, kojoj sam došao pod nasapunjanu ruku, plava je otmena i zavodljiva, kao da je preslikana Greta. Sigurno su joj govorili, da liči na slavnu glumicu, i ona je ostavila školu i porodicu i sve, i zgrabila sapun.

          Primetila je da sam stranac i gleda me podozrivo. Bože, da li misli da sam filmski režiser, koga čeka kao što su naše majke u prvom svom devojaštvu čekale na princa iz bajke! Ah, tako bi je rado poveo sa sobom, jer ona je sigurno zaslužila da bude srećna, kao i ja. Pa makar samo u iluziji. I dok me njena ruka trlja po obrazu, zavaljen u naslonaču, ja već imam osjećaj da peživljavam jedan od onih zanosnih trenutaka ljubavnog milovanja, koji se inače mogu da vide samo u bioskopima na Gretinim filmovima. I šapćem joj nežno i češnjivo, da bi mi i Džon Džilbert pozavideo. Jedine reči ljubavi zanosa svakom razumljive:

          - Greta Garbo...

          Onda ne govorim ništa više. Jer njena ruka tako pomamno trlja moje lice i oči joj sevaju takvom nekom srdžbom, da me je strah, ako samo zinem da progovorim još nešto, napuniće mi usta sapunicom.

          Jer jasno je da sam naišao na jednu Gretu Garbo koja je izgubila nadu da će to da bude.

          Ko zna koliko je već puta ova jadna devojka bila nasapunjana od onih koje je sapunila, da bi našla sreću! I koliko su je njih do sada vodili u Holivud, pa ostavljali u prvom stokholmskom hotelu! Pojmila je izgleda najzad, da je jedna Greta Garbo dovoljna za ceo svet i da je od njenih čežnjivih snova ostala samo sapunjava pena kojom će večito trljati brade stokholmskih građana.

          Da, vredi doći u Stokholm, makar samo zato da čovek jednom bude nasapunjan u njegovim berbernicama. Shvatih bar bolje, da je sreća kao plava ptica ili plava Garbo, tako bliska a tako nedostižna.

*

          Mislili vi o meni šta hoćete, ali ja sam došao do uverenja, da je u ovoj varoši najvažnije za jednog stranca da, posle berberki, izbliza upozna stokholmske kelnerice.

          Jer u Švedskoj ima upornih trezvenjaka koje je borba protiv alkohola više opila, nego što je to u stanju da učini i najžešći alkohol. Oni su uspeli da se u ovoj kolevci izvanrednog punša, vodovod zvanično proglasi za jedini izvor blaženstva. Istina, u Švedskoj nije zavedena puna prohibicija, kao u susednoj Finskoj, već nešto za alkoholičare još gore. Točenje pića je dozvoljeno, ali je pijenje zabranjeno, sem u izvesnoj meri, zakonom propisanoj, i određivanoj izgleda po apotekarskoj farmakopeji. Tek toliko da bolesnik ne umre, nego da se muči i dalje.

          Kažu, da se za ovih deset godina suvog režima u Americi, polovina alkoholičara potrovalo, ali se bar polovina odvikla od pića. Ne znam da li se ovde ko otrovao, ali se odmah vidi, da se niko nije odvikao. Ma da su propisi vrlo strogi. Čim policija primeti da se neko na ulici drži nesigurno na nogama, odmah ga vode u zatvor, da se otrezni. Gostioničaru kod koga ste se opili, oduzima se pravo na točenje alkohola. Građani dobijaju od policije mesečne karte po kojima izuzimaju svoja sledovanja u piću. Jednom li se opijete, oduzimaju vam kartu i, kao što se ovde lepo kaže, stavljaju vas ”van alkohola”. Kafedžije i prodavci primaju alkoholna pića na revers, i utrošnju pravdaju prema kuponima potrošača.

          Ekzekutivni organ ove trezveničke inkvizicije su kelnerice. One su određene da budu mučiteljke, ali su često samarićanke. Nije onda ni čudo, što uživaju neobično poštovanje kafanskih posetilaca. Kako koji gost naiđe u kafanu, on još sa vrata viče ”ljubim ruke” i duboko se klanja kelnerici.

          Jer ovaj švedski punš ima tu osobinu da vam se sve više pije, što ga više pijete. I onda možete zamisliti kakvo je to mučenje: tek ste ga okusili i osladio vam se da pijete, već ste popili svoje sledovanje.

          Ostalo možete da dobijete samo na poverenje i lično prijateljstvo.

          Istina, stokholmske kelnerice su iz čestitih kuća, odlikuju se poštenjem i savesnošću, i dok su puštene u kafane polagale su ispit iz građanskog morala.

          Ali, žena je varljiva, ne samo kad deli ljubavne napitke, nego i alkoholne.

          Već trećeg dana u restoranu ”Lukulus” ja sam mogao (a nisam) da popijem ceo podrum.

          Predlog trezvenjaka, da se kelnerice uklone iz kafana i mesto njih postave članovi trezvenjačkog društva propao je u Parlamentu, da ne bi pala krv...

*

          Pred spomenikom Karla Dvanaestog udubio sam se u istorijska razmišljanja.

          Ovaj Kralj, premišljam ja, prebirajući u sećanju svoje znanje iz II dela Opšte Istorije... Ovaj junački Kralj koji se tukao s kim je god stigao, taj Kralj...

          Nečiji neobičan glas trže me iz švedske istorijske prošlosti u koju sam tako spretno počeo da se unosim.

          - Gospođin!

          Jedan omanji suvonjav čovek beše me od pozadi lako povukao za rukav.

          - Vi ruski? upita me on tiho, bolećivim, skoro plačnim glasom.

          - Ja jugoslovenski.

          - A ja ruski.

          - Harašo!

          - Mi Sloveni, produži on.

          - Sloveni, potvrdih ja.

          - Braća!

          - Braća, Slava Bogu!...

          I Rus poče nešto da mi objašnjava.

          Prvi put tada sam se uverio da su ruski jezik i jugoslovenski – dva jezika. Kad čovek govori s našim Rusima, to se zaista ne primećuje. Ipak sam uspeo toliko da razumem, da je bio namešten u sovjetskom stokholmskom poslanstvu, da su ga najurili odatle zbog nečeg, da sad ne sme da se vrati u Rusiju, i da je gladan. Ovo poslednje ne samo da sam razumeo iz njegovih reči, nego video i po njegovom licu.  I boljševik kad je gladan izgleda kao svi ostali gladni ljudi. Traži mi pet kruna.

          Pet švedskih kruna nisu baš male pare, ali ih ja odmah prežalih u ime Slovenstva i dadoh ih ovom preobraćenom boljševiku. Istina krišom, i u povjerenju, da posle nekom zabunom ne odgovaram za širenje boljševičke propagande u Evropi.

          I tek tada uspeh da se začudim: kako ovaj čovek poznade da sam Sloven!

          Objašnjenje koje mi je on dao još više me začudi.

          Prolazeći pored mene, čuo je, kaže, kako stojeći pred spomenikom zviždim ”Oči čarnija”, pa mi je prišao.

          Mora, zaista, da me je švedska istorija bila mnogo zanela, jer ja nikad ne zviždim kad sam pri sebi.

          Kad Rus ode, ja pogledah začuđeno Karla Dvanaestog. I pored statue junačkog švedskog kralja koja mu je podignuta u čast njegove slavne pobede nad Rusima, kao što lepo piše krupnim zlatnim slovima na postamentu, uistinu se dobro zamislih.

          Mi Sloveni, mislim ja zagledan netremice u Karla Dvanaestog, kao da me on navodi na te misli- mi smo ti Karlo, čudna neka rasa. Pronađemo ti se mi i po zviždanju!

          I mene odjednom obuze neko blaženo ushićenje, što sam ovome boljševiku dao pet kruna, isto onako snažno i nenadno, kao što sam video da je bilo obuzelo njega kad je tih pet kruna nenadno od mene dobio.