Može li jedna zemlja da se upozna iz voza?

                                    Jasno je da sam pitanje postavio tek pošto sam ga unapred, sedeći u vozu, povoljno rešio po sebe i voz.

                                    Naš tempo življenja i preživljavanja traži brzinu zbivanja, nas više ne interesuje suština nego proces. Još nisam čestito ni dodirnuo švedsku zemlju, a čini mi se da sam je svu osetio u sebi, kao što u bioskopu, na platnu, doživimo za dva sata nečiju sudbinu koja je trajala ceo život. Jezero je jezero i šuma je šuma, veća ili manja osobena po vrtstama iz botanike i zoologije, ali švedska zemlja nije ni flora ni fauna ni geografija, već jedan preludijum prirode i baš to slivanje i šuma i jezera i brda i livada u jedan poseban sklop harmonije ja gledam iz voza i vidim u Švedskoj. I to je za mene, u punoj svojoj različitosti što je uobličuje i čini švedskom zemljom, i meni izgleda da priroda nije iza prozora moga vagona, već u samom prozoru, da ne putujem, nego da gledam film, jer svaka je slika drugačija i nestaje u trenutku, samo utisci od svih slivaju se u mene i rastu u jedno veliko oduševljenje za Švedsku.

                                    Dan je sunčan i mrazan. Samo Sever zna za takve dane. Sunce je skoro žarko, i mi na stanicama izlazimo iz voza bez kaputa, i šešira. Ali cela je Švedska pod snegom i sva jezera su čvrsto zamrznuta. Seljaci i seljanke sa vrećama na leđima, često  sa decom na rukama, gaze po njima slobodno i zamorno kao na drumu. Sneg u debelim naslagama, još je uvek suv i preliva se na suncu. Mraz i sunce dogovorili su se ovde da udruženo ulepšaju Švesku. Ništa nije lepše od ovih zimskih sunčanih dana na Severu. Osećate kako vas sunčani mlazovi toplo oblivaju, dok vam zimorazica struji kroz krv. Cela priroda je raspevana kao u proleće. Seljaci sede ispred svojih drvenih kuća, obojenih svetlo crvenim ili plavim bojama, gledaju u voz i mašu nam radosno. Deca se igraju u snegu koji im je do kolena, grudvaju se i sankaju, gologlava, tršava, razdragana zbog sunca i zbog snega. 

Pevač suncu u Stokholmu

Ovo je jedan od onih dana na Severu koji praznuju i ljudi i priroda.

                                    Inače je ovo zemlja čežnje za suncem. Tu čežnju razumeo sam tek posle, u Štokholmu, kad sam jednog tmurnog popodneva , prema Kraljevom dvoru stajao pred spomenikom ”Pevača suncu” (Solsångaren) jednog divno izvajanog mladića, sa očajno podignutim rukama put plačnog neba. Ali kad se sunce za trenutak probije kroz sive oblake i snop svetlih zraka kao iz reflektora zaspe Štokholm, onda se ovaj mladić, od bronze čudesno preobrazi, čini vam se da hoće da podigne sunce, i njegovo lice ozareno je radošču. Kao i lice cele Švedske.

                                    Da li je dovoljno jednu zemlju upoznati samo iz voza?

                                    Čim sam to pitanje postavio sebi, sišao sam s voza. Mesto u kojem sam se obreo zove se Jarna. Ono ipak nije sasvim slučajno odabrano. To je jedna važna raskrsnica brzih vozova od Štokholma. U rasporedu sam video da brzi voz iz Geteborga dolazi kroz četiri sata. Rešio sam da njim produžim put.

                                    Jarna se nalazi u Dalekarliji, najživopisnijoj provinciji Švedske. Inače je to jedna sasvim mala varošica, skoro selo. Ima i jedno jezero. Da nema tog jezera pokajao bih se što sam sišao.

                                    Znao sam da Šveđani vole sport, - i znam šta je sport, ali ovo što sam na ovom zamrznutom jezeru video, Bog neka zna šta je. Devojke guraju decu u kolicima i imaju šliture na nogama. Jedan mladić prodaje šećerleme. Tablu drži na glavi, kao naš bozadžija, a nogama pravi tako neverovatne figure na ledu, da se svi okupljaju oko njega, i u oduševljenju zbog njegove veštine kupuju šećerleme.

                                    Dugi redovi kabina oivičili su obalu. U leto je sigurno uživanje kupati se u ovom jezeru. Ali i sada u zimu, ono buči od vesele vike i razdraganosti kao u sred kupališne sezone.

                                    Po strani od klizališta leži nešto uvijeno na jezeru. Sa obale ne može tačno da se vidi šta je, ali se naslućuje. Gonjen radoznalošću, ja se otiskujem od obale i suljam se neprestalno po ledu, kao da su mi noge sabijene u kalupe Kinoskinja  iako su velike skoro kao ski. U pletenoj naslonjači leži jedan starac uvijen u ćebe i gleda u sunce. Ja gledam u njega. I ne samo da ne umem švedski da govorim, nego osećam da u ovoj švedskoj atmosferi ne umem ni da mislim. Taj starac koji se sunča u naslonjači, na sred zamrzlog jezera, to je tako nešto neobično i divno, i meni se čini da bih se rešio ovo da vidim, pa makar znao da ću propasti u jezero, samo kad bi bio uveren da će živog da me izvade. Jer se radost življenja u ovakvim prilikama oseća.

                                    Ja sad imam simbol Švedske, a kad hoću da je predstavim sebi, onda vidim u sećanju sunce, zamrzlo jezero i blaženog starca zavaljenog u naslonjači na sred jezera.

                                    Još jednom sam prekinuo putovanje da se, izvan Štokholma, zagledam u Švedsku.

                                    Nedaleko od Geteborga, na Geta kanalu, nalaze se čudesni vodopadi Trolheta. Na vodopadima podignuta je ogromna centrala za iskorišćavanje vodene snage. Zahvaljujući ovom vodopadu, Švedska je zemlja sa najjeftinijom električnom strujom koja i u najzabačenijim selima ima važnu primenu u poljoprivredi.

                                    Sa jednog stenovitog uzvišenja, gledao sam Trolhetu u njenom besnomučnom letu, koji večito traje podjednakom neistrošenom, nezamornom snagom. Zaglušeno huči ova pomamna reka, tako bistra i svetla, da vam se čini da bi sva prljavština sveta za jedan trenutak bila u njoj oparana. U naletu na stenje, njena voda se razbija u vis i njene blistave kapljice dopiru čak do mene i zasipaju me kao inje.

                                    I meni je milo što gledam Trolhetu, ne samo što pruža jedinstven prizor, već i za to što mi daje da osetim da je priroda kao i ona večito promenjiva i uvek ista podjednako zanosna i divna i kad se gleda iz voza ili sa stene, kao i kad se ogleda u starcu koji se u naslonjaču sunča na zamrznom jezeru.