U zemlji isuviše ljubaznih Šveđana

Saputnici u balskim toaletama – Tri brata na severu – ”Ja se zovem Juhanson” – Zašto stranci ogovaraju Šveđane zbog njihove ljubaznosti –

Stokholm, marta (1930.)

Tek je počelo da sviće, kad je parabrod krenuo iz kopenhaškog pristaništa za Švedsku. To je jedno mučno svitanje ranog proletnjeg jutra na Severu. Hladan vetar bije s mora i njegov fijuk oseća se u ušima isto onako neprijatno, kao i njegova oštrina na koži lica. More je uzburkano, ali talasi nisu veliki, nisu ni talasasti, već nekako špicasti, razbijeni i izukrštani kao da ih je rađanje sunca pomelo i uplašilo. Ovo jutro nije od onih koja ljubitelji prirode opevavaju i društva za propagandu turizma reklamiraju.

          Svi putnici sede u zatvorenom salonu pored parnih peći.  Salon je pun. Dobro znam, da ovo nije vreme kada se prave ferijalna putovanja, ali ovi moji saputnici ni malo ne liče na ljude koje poslovi vuku preko mora u Švedsku. Neobično izgledaju, meni neraspoloženom, svi oni u ovom nemirnom oblačnom jutru na moru. Na njihovim umornim neispavanim licima ogleda se neko blaženstvo koje kao da još više pojačava dosadno ljuljanje lađe i huk vetra. Sve žene su obučene u duge svilene večernje haljine, a ljudi u smokinge i frakove. U kakvu li ja to čudnu zemlju odlazim, kad je i za putovanje potrebno balsko odelo!

          Ali sve brzo postaje jasno i prirodno. Danas je nedelja. Sinoć je u Kopenhagenu bio veliki bal. Devojke i mladići iz varoši Malme, na švedskoj obali, došli su uveče u Kopenhagen, proveli celu noć na balu, i sad se vraćaju kućama preko mora, u Švedsku.  Još su u zanosu muzike i flerta koji ni ovaj neprijatni vetar nije mogao da razveje. Danas se ne radi, i njih čeka prijatan odmor.

Seoske devojke u narodnoj nošnji

Ali ja to ne pričam zbog njih. Ja to pričam zbog Skandinavije. U Kopenhagenu na ”Lanos liniji” ima jedan ogroman spomenik koji alegorično predstavlja severnjački mit o ”Gefionu”. Jedna žena šiba četiri pomamna bika, upregnuta u plug. Po prastarom verovanju, ta zla božica preorala je zemlju između Danske i Švedske i navela more da ih razdvoji. Mit o ”Gefionu” izgubio je važnost tokom vremena jer su lađe i trajekti ponovo spojili Švedsku i Dansku. Ali je onda došla istorija, mučna i krvava kakvu samo imaju bratski narodi, i ona je ove dve zemlje istog podneblja dublje razdvojila nego more. Sada je i ta istorija prešla u mit. Šveđani i Danci su dva naroda koji imaju dve države, ali se oni osećaju jedno i geografski i duhovno. Oni su nekada živeli ujedinjeni, pa su se onda krvlju razjedinili, i sad teže da se sjedine i pravno i duhovno. Makoliko to izgledalo neuverljivo, ovi moji čudni saputnici u balskim toaletama, spontani su izraz te težnje.

          Kopenhagen nije samo glavni grad Danske nego je i cele južne Švedske. Kad Šveđanin prelazi u Dansku, on ne smatra da je otputovao u tuđu državu, već da je ostao u Skandinaviji. Oni imaju jednu pesmu o zajedničkoj skandinavskoj sudbini  Šveđana, Danaca i Norvežana, koja bi lepo mogla da se peva i na glas, ”Srbin, Hrvat i Slovenac”. Tri brata na Severu imaju za sobom i pred sobom istorijski put, u mnogome sličan onome koji imaju i tri brata na Jugu.

          U Malmeu, treba sa pristaništa da odem na železničku stanicu. Kod izlaza stoji jedan gospodin, sa crvenom kapom na glavi. Ja mu se obraćam za obaveštenja. Mesto odgovora, on prinese desnu šaku crvenoj kapi, pokloni se i kaže:

          - Dozvolite da vam se predstavim, ja se zovem Johanson.

          Meni kuferi ispadaju iz ruku, brzo skidam kapu

          - Milo mi je g. Johanson što sam vas lično upoznao. Ja sam zato i došao u Švedsku, da pravim poznanstva.

          Naše poznanstvo ne traje više od deset minuta, jer brzi voz za Stokholm polazi kroz pola sata a ja iz razgovora sa g. Jonsonom još nisam mogao da razaberem, ni gde je stanica ni koliko treba da se ide do nje.

          Blizu nas staje jedan taksi.

          Najbolje je, da uzmem kola, da ne lutam, kažem ja, misleći brižno na voz, koji se već sprema da krene sa stanice.

          - Ali mora da platite!

          Ja gledam začuđeno g. Johansona. Vređa li me ovaj ljubazni čovek? Ja sam mu odao i svoju naciju i svoju profesiju, pa zar je moguće da on pretpostavlja da se ja nikad nisam vozio taksijem ili da mislim da su to bolnička kola koja prenose besplatno bolesne i umrle, kad me opominje da taksi moram da platim?

Crkva u jednom švedskom selu pod snegom

Nemci imaju jednu pakosnu izreku o Šveđanima, istina predratnu, dakle iz onog vremena  kad su mislili da su oni jedini pametni. Oni kažu: ”Glup kao Šveđanin”. Posle rata jedan nemački književnik napisao je čitavu knjigu o Šveđanima, vrlo pohvalnu, u kojoj se trudio da argumentima obori ovu izreku. I stokholmska vlada zabranila je rasturanjr te knjige po Švedskoj.

          G. Johansom izvadi iz džepa ceduljicu i zviznu. Jedan ogroman ominibus koji je stajao u kraju pristaništa kao da se trže na pisak zviždaljke dežurnog činovnika i dojuri do nas.

          - Ovo je naš službeni auto za besplatno prevoženje putnika od pristaništa do stanice saopšti mi g. Johanson. Stići ćete za pet minuta.

          Kroz pet minuta polazi voz. Ja uletoh u omnibus istovremeno sa kuferima koje ubaci sam g. Johanson. Omnibus pođe. Poleteh upravo. Tih pet minuta drmusanja istresoše mi svu prijatnost prvog poznanstva u Švedskoj, i meni se učini da bi bilo bolje, ne da sam platio taksi za vožnju do stanice, nego da sam ga čak zbog te vožnje kupio.

          Ali ipak srećno i bezbjedno stigoh na voz. I u vozu, udobro zavaljen u kupeu, ja uspeh ubrzo da sebe uverim, da je ona nemačka izreka strašno ohola i skroz nepravedna, da je g. Johanson najljubazniji čovek na svetu, i da Švedska mora da je puna Johansona.

*

          To uverenje koje sam jednom slučajno stekao pri ulazu u Švedsku ne ostavlja me za svo vreme bavljenja u njoj, i ostaće mi, uveren sam, i kad je napustim. Jer Šveđani su jedan bezmerno ljubazan, srdačan i mio narod. Ovo je zemlja koja se raduje svakom strancu, ma od kuda i ma zbog čega dolazio u nju, koja mu je zahvalna što je došao, pa makar je posle i ogovarao, kao naprimer ja.

          Na svim stanicama, postajama i u prolazu koz sela, mlade, jedre, plave djevojke u svojim kitnjastim narodnim odelima, mašu nam maramicama i keceljama, i sa njihovih mladih vedrih lica odsjajava takva jedna radost  što vide voz i nas, da vas spopada želja, da iskočite kroz prozor vagona i da zagrlite sve te posestrime Grete Garbo, možda baš i zato, što ne liče na nju.

*

          Voz koji me nosi za Stokholm jedini je internacionalni voz koji spaja srednju Evropu sa Skandinavijom. U mome vagonu svi putnici su stranci, mahom Nemci. Svaki drži kraj sebe notes i olovku. Gledaju zamišljeno kroz prozor, u Švedsku, i često živo beleže nešto. Impresije? Valjda, ovo je impresija, samo to nisu moje fah-kolege. Od četvorice, trojica su trgovački agenti. U notes beleže brojeve, adrese, i popunjavaju trgovačke naloge.

          Priroda je zaista neiscrpna u dražima. Divne borove šume sa fantastičnim naslagama snega na granama, i zaleđena jezera koja kao ogledala sijaju na martovskom suncu, ta čudna igra leda i sunca koji se spliću u prirodi severa, pobuđuje u ovim mojim saputnicima interes za posao. I ja  već uobražavam da kad god pored našeg prozora promakne kakvo zamrzlo jezero, ovaj putnik što sedi prema meni dobije ideju da u notesu postavi novu, srećniju kalkulaciju robe koju treba da protura u Švedskoj.

          Četvrti sagovornik je gimnazijski profesor. Tako bar piše na njegovom kuferu. Jedan od početka puta spava, ili se pravi. Ponekad je neprijatno putovati sam, ponekad u društvu. Mi se nismo srećno odabrali. Gledamo se podozrivo, i u tim pogledima ogleda se bojazan da neko ne počne razgovor. Zato kad se pravimo da nas priroda više ne zanima, mi dremamo. Put je dug i zamoran, i dremanje je zaista  mnogo prijatnije od nategnutog razgovora. Još jedan je uspešno zaspao. Blažena neka tišina vlada našim kupeom. Najedanput, oštra piskava svirka sabi nam se u uši. Jedan mladić sa ogromnom armunikom, sedefom optočenom, neprimetno je seo kod nas i počeo da svira.

          U drukčijem raspoloženju, vredno bi bilo napraviti putovanje u Švedsku samo zbog ove svirke.  Armunika je ovde nacionalni instrument, a ovaj mladić je pravi švedski seoski svirač. Ali ljudi su zaista sanjivi i svirka ih razdražuje. ”Skandal” mrmlja jedan mamurko i svi besno streljamo očima na svirača. Ipak, mi smo stranci i niko se ne usuđuje da protestuje. Kroz okno od hodnika, ja vidim na kraju vagona konduktera. Taj čovek se pokazao prema nama i učinio nam je masu sitnih usluga. Na svakoj većoj stanici, naprimer, trčao je da u veliku flašu koja stoji u hodniku donese svežu vodu, iako se nikome nije pila. Zašto on ćuti, mislim se ja, kad vidi koliko nam je svirka neprijatna?

          Najzad i profesor protrlja oči i progovori nešto švedski. Sigurno vrlo oštro, jer svirka namah utihnu i mladić poče zbunjeno da se izvinjava.

          - Zamislite, obrati nam se profesor sa očajnom mimom na licu, kondukter ga je poslao k nama, da nas zabavlja.

          Ja pogledah kroz hodnik: konduktera koji je najzad shvatio u čemu je stvar, beše nestalo iz vagona...

*

          To je jedna velika nezgoda: nikada Šveđani, čini mi se, neće moći da razumeju, zašto su stranci prema njima tako osori, niti su stranci u stanju da shvate švedsku ljubaznost.

          Na stokholmskoj stanici, na primer, napravila se čitava gužva. Nismo je napravili mi, putnici, jer nas je vrlo malo, nego stanični službenici. Opet zbog velike predusretljivosti. Putnike sačekuje ceo stanični personal. Nosač ne sme da vam uzme kufer, dok vam nadležnni službenik ne saopšti koliko ima da mu platite, da vas nebi slučajno prevario.

          Na izlazu jedan žandarmerijski oficir deli putnicima neke plohane pločice sa numerima. Naravno, ne znate šta je, i uzimate. Svi šoferi stoje u redu. Ne znate ni da li su to šoferi, jer su ovi vrlo lepo obučeni i imaju astraganske šubare na glavi. Kako vam da numeru, oficir vikne nešto, i jedan sa šubarom izađe iz reda i povede vas. Tek kada vas dovede do automobila, shvatite o čemu se radi.

          To su Nemci pokušali da uvedu na berlinskim stanicama još pre dve godine, gde je imalo više smisla pa su ipak digli ruke. Dobro bi bilo da i Šveđani nešto učine. Jer i bez numera, svaki putnik je mogao da dobije po tri automobila, a pored toga, automobili im mahom i nisu bili potrebni, jer su bez malo svi prešli u hotel ”Terminus” koji je preko puta stanice. Neki su se posle gurali, da vrate numere oficiru. Ja sam svoju zadržao za uspomenu.

          Ponovo kažem, ona nemačka izreka stvarno je nepravedna. Samo mi sad izgleda razumljivija. Ne valja ni kad je jedan narod odviše predusretljiv. Šveđane ubi predusretljivost prema strancima.

          Šteta za jedan ovako simpatičan narod!