7. jun 2016. godine
 Predrag Dragosavac sa prijateljem u Brazilu
|
Načitao sam se knjiga i knjiga, ali odavno nisam čitao knjigu, doduše u rukopisu, sa većom željom šta ću novo saznati na narednoj stranici, u narednom poglavlju. Knjiga nosi naslovBrazil nije za početnike. Autor putuje tom ogromnom zemljom i sam znatiželjan otvara čitaocu njena prostranstva i ljude i njihove puteve do te daleke zemlje. I njihov život. Ili bolje reći privikavanje na život u novoj sredini. Ovo je dragocjena knjiga o stranstvovanju ljudi iz zemlje koje više nema. Impresivni su zapisi o dolasku Dalmatinaca u Brazil. Nisam još naišao, a nadam se da hoću, da je Predrag Dragosavac u svojim zapisima o Brazilu imao susret i sa kojim Hercegovcem. Čini mi da se nigdje u svijetu, kao u toj dalekoj zemlji, nebi bolje i ljepše potvrdila ona čuvena ”Hercegovina, cijeli svijet naseli, sebe ne raseli”. Na žalost, to što važi za Hercegovinu, danas se može reći za sve banane države na Balkanskom polustvu nastale rastakanjem nekadaše Jugoslavije. Nekad se išlo ”trbuhom za kruhom” iz Hercegovine, Dalmacije, Like, Crne Gore… zbog siromaštva a danas zbog mnogo štošta drugog a ponajviše zbog neperspektivnosti za mlade školovane ljudi koji masovno, čak autobusima, odlaze sa kartama bez povratka. Dragosavčeva knjiga donosi priče i o ovim prvim i ovim drugim.
Čini mi se da bi za uvod u razgovor sa ovim poznatim novinarom i novopečenim piscem vrijedilo podsjetiti na Pekićevu misao, kako je ponekad dobro otići u tuđinu da bi se Otadžbina bolje vidjela.
- Otkud u Brazilu i šta je bilo odlučujuće da posegnete za perom i opišete tu zemlju?
-Pitanje Otkud Brazil? postavljeno mi je poslednjih godina mnogo puta. Obično na prvu loptu odgovaram: A zašto da ne? Zašto bi interesovanje za Brazil bilo čudno, a za Englesku, Francusku ili SAD prirodno? Ali, priča, ipak, jeste malo duža i u njoj jednu od glavnih «uloga» igra moja ujna, Anita, koja je sa 14 godina, 1954, iz Blata na Korčuli otišla u Sao Paulo. Kada se sredinom sedamdesetih vratila u Jugoslaviju, igrom slučaja, dobila je posao u Brazilskoj ambasadi, zahvaljujući tom poslu upoznala je mog ujaka...i da ne zalazim baš u sve porodične detalje, suština je da nam je ona svima u porodici približila Brazil – pričama, hranom, muzikom… Devedesetih, čitav jedan krak porodice završio je u Brazilu, tako da se stvorila i jaka porodična veza. Ali, nije bilo samo to. Sa Brazilcima Tjagom Silmanom i Andreom de Limom, koji su jedno vreme živeli u Beogradu, osmislio sam i vodio radio-emisuju Brazilska čorba na Beogradu 202 u kojoj smo puštali brazilsku muziku, dovodili goste, razgovarali o svemu i svačemu… Brazil me je intrigirao i mimo radija i porodično-drugarskih veza. Od kada je Jugoslavija rasturena kako je rasturena, lupao sam glavu nad istim pitanjem kao i mnogi drugi: Da li je to moralo da se desi? Što sam više saznavao o Brazilu, sve me je više kopkalo kako to da tamo rasno-etnička mistura (mešavina) radi, a na Balkanu, navodno, nije bila moguća. Povrh svega, nisam verovao u dogmu o neoliberalnom kraju istorije koji nema alternativu. Imao sam osećaj da se u Latinskoj Americi - u Argentini, Boliviji, Venecueli, Ekvadoru, Brazilu... – završava ta bezalternativnost i počinje neka nova istorija... Ukratko, u emisiji i svojoj glavi, stvorio sam jedan utopijski Brazil i kad-tad morao sam da se suočim i sa onim stvarnim. Na put sam krenuo sa namerom da o doživljajima i utiscima pišem i mislim da knjiga ”Brazil nije za početnike” može da se opiše i kao kratka hronika jedne veoma lične fascinacije Brazilom. Hteo sam da sklopim sopstveni mozaik sličica o zemlji i ljudima koji su me dugo fascinirali iz daleka i da to podelim sa onima koje tako nešto može da interesuje. Veći deo rukopisa nastao je u Brazilu, ali je nešto dopisivano i kasnije – u Beogradu, u Barseloni, gde živi moja sestra, i u Stokholmu, gde je moja stalna adresa evo već skoro tri i po godine.
- Između dobre novinske reportaže i novele, oduvjek je bila tanana linija. Vaša knjiga je zbir kvalitetnih novela a može se doživjeti i kao roman u kojem likovi nisu izmišljeni, nema fikcije, to je ”opisanije” golog života našeg čovjeka koji se potuca od nemila do nedraga. Imate li utisak da su današnje generacije novinara zanemarile reportažu i da se na stranicama dnevne štampe u Otadžbini sve manje populariše knjiga?
- To je veoma interesantno pitanje, ali mislim da na njega nije moguć baš jednostavan odgovor. Mi globalno živimo u dobu velike medijske transformacije – sa pojavom i širenjem interneta došlo je do krize klasičnih medija, pre svega štampe. Mnogi prestižni listovi sa dugom tradicijom nestaju ili se sele na internet. Usled toga, menjaju se novinarske forme, a neminovno se menja i novinarstvo. Malo ko je u stanju da predvidi gde će te promene dugoročno da odvedu, ali jasno je kao dan da ljudi sve više čitaju novine preko kompjutera i telefona i da su imperativ trenutka postale kraće forme, dok je sve manje novina i časopisa gde je uopšte moguće objaviti duže tekstove. Takođe, dok tradicionalni mediji nestaju, rađa se bezbroj sajtova, blogova…čitava scena postala je mnogo raspršenija, pa je istovremeno postalo i znatno teže doći do široke publike, pogotovo ozbiljnim dužim tekstovima.
- A kada je reč o novinarstvu i medijima u Otadžbini?
- Od pojave štampe mislim da nivo nikad nije bio niži nego danas. Promenila se, rekao bih, sama njihova svrha – nekad su mediji bili izraz ozbiljnih stremljenja i kao takvi bili su u funkciji stvaranja javnosti, emancipacije, podizanja opšteg kulturnog nivoa; pored ostalog, kreirali su kod svoje publike neku širu predstavu o svetu… Danas nikakvih stremljenja više nema i mediji tu uglavnom služe za političko reketiranje, dnevnopolitčke obračune i rijaliti-zaglupljivanje. Oni su slika i prilika idejnog i moralnog ćorsokaka u koji je drušvo došlo, kao i potpune izmeštenosti iz najvažnijih globalnih tema i tokova. U tom smislu, bilo šta smisleno – tu je postalo suvišno. Knjige se popularišu u društvima koja imaju nekakva stremljena i aspiracije; tamo gde toga nema populariše se prostakluk i rijaliti ispraznost.
- Javljate se kao autor na stranicama Dijaspore. Pamti se među čitaocima vaša reportaža ”Hvala Bogu da postoji Švedska” koju je taj časopis objavio dvojezično. Udjenuta je i u antologijski izbor tekstova iz ovog časopisa sabranih u knjizi Saputnik i sabesjednik. Postoje li sličnosti u prvim susretima sa Brazilom i Švedskom? Šta je zajedničko tim zemljama?
- Slično im je to što su se predstave koje sam o obe zemlje imao u glavi pre susreta, veoma razlikovale od onoga što sam zatekao. Medijski posredovane slike Brazila i Švedske veoma su jake, s tom razlikom što su sliku o Brazilu češće stvarali i posredovali drugi (a ne sami Brazilci), dok su Šveđani i ranije, a i sada, prilično dobro manevrisali kakvu sliku o sebi šalju u svet.
- A šta im je zajedničko?
- Na primer, pravac naseljavanja i kolonizacije. I u Brazilu i u Švedskoj najveća naselja i nagušća naseljenost je uz obalu; što se ide više na sever, a pogotovo u unutrašnjost zemlje, manje je ljudi. Zajedničko je i sećanje na finale Svetskog prvenstva u fudbalu 1958, kada je Brazil u Stokholmu prvi put postao svetski šampion pobediviši Švedsku 5:2. Taj trijumf za Brazilce ima maltene mitski značaj; tad su dokazali i drugima, ali pre svega sebi, da jesu sposobni za velika dela.
Brazil i Švedska su dva veoma različita društva. Ponekad mislim da nema većih antipoda. Brazil je i dalje zemlja ogromne i grozne nejednakosti; Švedska je, pak, i dalje jedno od najegalitarnijih društava na svetu, uprkos tome što je sa neoliberalizmom i tu došlo do raslojavanja. U Brazilu je religija, koja je na nivou telenovela sujevernosti, i dalje masovna hipnoza, bez obzira da li je reč o katoličanstvu ili evanđelizmu koji se širi kao poplava; Švedska je formalno ateistička, ali protestantski ateistička. Brazil je sunčan, topao i šaren; Švedska je pola godine u mraku, hladna i prilično jednolična. Brazil je kao nacija dete radija, fudbala i telenovele. Švedsku su oblikovali protestantski prut, školski sistem i štampa.
Brazil je rasnu izmešanost morao da uzdigne u vrhovni princip brazilstva; u demografskoj stvarnosti stvorenoj viševokovnim uvozom afričkih robova i mešanjem sa njima, etnički ili rasni purizam bio je i ostao nemoguć, ma koliko bilo onih kojima je ta ideja i dalje zanosna. Švedska je, uprkos homogenosti i iskustva sa (naučnim) rasizmom, otvorila svoja vrata raznima. Naseljavanje velike teritorije vidi se kao preduslov ne samo prosperiteta, nego života uopšte.
I Brazil i Švedska se, uprkos svih svojih različitosti, suočavaju sa najvećim pitanjima i izazovima vremena u kome živimo. Zbog kontinentalnih razmera, mnoge brazilske lokalne teme i dileme, poput održivog rasta i zaštite Amazonske prašume, istovremeno su i globalne. Švedska je, pak, zbog svoje teške klime, ali i zbog iskustva masovne gladi (na razmeđu 19. i 20. veka) koje se urezalo u kolektivno sećanje, naučila da gleda i planira unapred.
I Brazil i Švedska su ukapirali, svako na svoj način i u svoje vreme, da identiteti zasnovani na etničkoj i rasnoj homogenosti nisu dugoročno održivi. Šira zajednica, kako god da joj se nadene ime u budućnosti, zasnivaće se na drugim principima. Ni Brazil, ni Švedska nemaju (još) definitivan odgovor koji će sve to prinicipi biti i kako će izgledati scenario za održivi identitet 21. veka. Ali, ono što je, čini se, svima jasno jeste da nema nazad.
- Kako vi, nakon brazilskog i švedskog iskustva, danas gledate na to što se zbiva na Balkanskom polustrvu?
- Za razliku od Brazila i Švedske, koji se ovako ili onako, suočavaju (i) sa samima sobom, kao i sa suštinskim pitanjima, mi se zamajavamo budalaštinama i tapkamo u mestu; a tapkanje u mestu dugoročno znači propadanje. U globalnim odnosima zemlje bivše Jugoslavije potpuno su efemerne, kao neko slepo crevo. Nesposobne su za bilo kakvo postignuće i iskorak koji ima neki širi ili globalni značaj; izgleda kao da su jedino kadre da svojim međusobnim gloženjem izazovu mučninu, kao što je izaziva napad slepog creva. Jugoslovenska ”plemena” podsećaju me na neki način na brazilske Indijance. Oni su bili potpuno nesposobni da pojme šta se oko njih dešava i šta evropski kolonizatori od njih zaista hoće, a uz to nisu imali imunitet na viruse koje su Evropljani doneli sa sobom… Na kraju balade istrebljeni su i direktnim nasiljem, ali još više virusima; umesto njih ”radna snaga” u ekonomiji koja se uspostavljala postaće robovi koji su masovno dovoženi iz Afrike. Poglavice koje su kod nas vodile u ratove devedesetih uspele su u velikoj meri da ”oslobode” čitav taj prostor za dolazak nekih novovremenskih ”afričkih robova”. Jedina ideja ovih današnjih poglavica jeste trgovina preživelima i njihova prodaja u bescenje, kao i krčmljenje preostalih resursa. U Brazilu su se robovi odmetali i osnivali svoje slobodne teritorije; kod nas gledaju rijati-programe i zadovoljni su.
- Mjenja li se Vaše viđenje Švedske danas u odnosu kad ste počeli upoznavati ovu zemlju i tražiti svoje mjesto pod suncem?
- Mesta pod suncem mnogo je više u Brazilu nego u Švedskoj. Ovde se valjda dolazi zbog hladovine… Šalim se… Naravno da se moje viđenje Švedske menja – jer vreme prolazi – menja se Švedska, a menjam se i ja. No, moj osnovni ”doživljaj” nije se promenio. Švedska nije moja zemlja i ja od nje ništa nisam očekivao, a nešto sam ipak dobio i osećam se kao da me ta Švedska poštuje, kao što poštuje i svakog drugog pojedinca. To smatram pohvalnim za Švedsku, ali meni je tužno i porazno da me zemlja u kojoj sam stranac i dođoš više poštuje kao pojedinca nego zemlja u kojoj sam rođen i čiji sam državljanin. Tamo se kao pojedinac ne poštuje niko, a mnogi su, na žalost, izgubili i samopoštovanje.
Ne mislim da je Švedska idealna, svestan sam njenih dobrih, ali i loših strana; prijaju mi sređenost, organizovanost, pouzdanost; ne prijaju mi kamernost, socijalna amputiranost, konformiranje političkoj korektnosti trenutka… Ipak, uzimajući u obzir na šta liči planeta, mislim da je Švedska jedno od boljih mesta za život…
- O prepoznavanju svog plemena u tuđinštinama, da Vas pitam. Ovo tim prije što Vaša knjiga donosi više upečatljivih slika na tu temu pa i onu kako se potomci otuđenih u prvoj generaciji, vraćaju svojim korjenima. Uz to stranstvovali ste u tri zemlje. Raspeti između tamo i ovamo iseljenici, mada imaju nacionalne organizacije u zemljama u kojima žive, ne uspjevaju iskustva iz razvijenog svijeta prenjeti i primjeniti u zemlju porijekla. U rasijanju većina se ne prepoznaje u svojoj kulturi, tradiciji i običajima kako bi trebalo mada za tako nešto imaju sve preduslove- kad je Švedska u pitanju i značajnu finansijsku podršku? O čemu se radi, po Vašem mišljenju; nezainteresovanosti zemlje porijekla da omogući svojim iseljenicima značajniji uticaj na društvene tokove ili se pak brojna populacija Srba-iseljenika, koja se iskazuje milionskim ciframa, prepušta asimilaciji?
- To je veoma kompleksna i komplikovana tematika, pogotovo kada se dolazi sa tog našeg prostora koji je rascepkan i zakrvljen uzduž i popreko. U tim razvalanima tamo više ne mogu da se snađu ni oni koji u njima žive, a kamoli oni koji su decenijama u inostranstvu ili su u inostranstvu rođeni. Zemlja porekla postala je veoma nejasna. Jer, šta je sada, kada Jugoslavije više nema, zemlja porekla Srbima iz Hrvatske, na primer? Da li je to današnja Hrvatska, ili je Srbija, u kojoj nikad nisu živeli ni oni, a ni njihovi preci…ili su to Nemačka, Austrija, Švedska – gde sada žive, rade i imaju ponajviše svojih? Uz to, sve te novoformirane države tamo zavisne su i korumpirane banana republike sa kojima je teško identifikovati se i iz kojih kontinuirano odlaze svi koji to mogu, jer one, ovakve kakve su, bukvalno ne dozvoljavaju ljudima da žive kao ljudi. A tamošnje poglavice, koje se bahate arčeći preostale resurse i prodajući svoje podanike kao roblje, naprosto ne žele da se otvore prema iskustvima i znanjima iz drugih ”svetova” - to bi automatski ogolilo njihovu ograničenost i ugrozilo njihovo neupitno poglavarstvo. Zato se odande od dijaspore samo pare traže, ništa drugo. Iako bi transfer znanja i iskustva koja su ljudi stekli živeći i radeći u Švedskoj, na primer, bio mnogo vredniji i dragoceniji sa stanovišta neke promene i boljitka u matici (ili maticama, kako god), to njih uopšte ne interesuje. S druge strane, rekao bih da je ogroman deo problema i u tome kako te nacionalne organizacije u inostranstvu izgledaju i u čemu pronalaze svoju svrhu postojanja. Kod nas se u različitim vremenima i iz različitih razloga manipulisalo predstavom inostranstva. Realnosti kao iz Kusturičinog ”Andergraunda” (gde jedni godinama žive u podrumu, dok ih oni odozgo iz svojih ličnih interesa ubeđuju da i dalje traje rat) stvarane su i pothranjivane s namerom. U doba socijalističke Jugoslavije priče o ”trulom (kapitalističkom) Zapadu” bile su zvanična ideološka linija; ali, dok su jedni u njih zaista verovali, drugi (predstavnici raznih Genexa, Inexa i dr) sa ”trulim Zapadom” su radili posao i sređivali sebi i deci ne samo nekretnine u epicentrima ”truleži”, već i pasoše i državljanstva raznih ”trulih” država. U isto vreme ”radnici na privremenom radu u inostranstvu” držani su ”u podrumu”. Udruženja su (pre)često služila za njihovu kontrolu – da spreče potpadanje pod uticaj ”anti-jugoslovenske emigracije”, ali i da ne upiju suviše sindikalističko-socijaldemokratsku ”žvaku”, pa da posle kod kuće prave nepotrebne probleme.
Posledice takvih praksi osećaju se i danas. Organizacije u inostranstvu često su izgubljene u vremenu i prostoru i nisu u stanju da razluče ono najosnovnije – da li je njihova svrha apologetizam poglavica iz matice ili zastupanje interesa običnih ljudi, svojih članova. I tu se dolazi do suštine – ko smo to mi, šta su naši interesi, šta uopšte hoćemo od sebe, da li imamo nekakva stremljenja, aspiracije? Plašim se da mi na ta pitanja nemamo odgovor. Otud i ovakvo bauljanje kroz duboki mrak za raznim domanovićevskim vođama.
Mi i pojedinačno, a i zajedno, treba da se upitamo – šta uopšte hoćemo od sebe? Jugoslavija je bila pokušaj da se zaostala i zatucana plemena izvedu iz istorijskog slepog creva u glavni tok istorije, da od tuđih podanika i slugu postanu gospodari svoje sudbine, da od objekta postanu subjekt… Taj pokušaj je završio kako je završio i plemena su se vratila u svoje istorijske pećine, bar 100 godina unazad, a možda i više. I matematika je sada veoma jasna – ukoliko se želi iz pećine, potrebno je ponovo pronaći zajednički jezik sa prvim komšijama iz susednih pećina koji izlaze na istu livadu. Ukoliko sa njima ne može i ne želi da se nađe zajednički jezik, i dalje će se živeti u pećini, a oni kojima nije do pećinskog života nastaviće da odlaze na neke druge livade… Mi i iz sopstvenog švedskog iskustva možemo da se uverimo da se funkcionalne zajednice (n)ovog doba ne zasnivaju na plemenskom, etničkom ili rasnom principu, već na ”dogovoru” druge vrste. Na nama je tamo (a i ovde) da se dogovorimo…ili ne dogovorimo. A ako ne možemo da nađemo zajednički jezik mi koji istim jezikom govorimo, na kraju ćemo ostati i bez njega. I to je to.
- I za kraj pitanje,kadaće se knjiga pojaviti pred čitaocima?
- Do početka Olimpijade u Riju svakako, a nadam se i znatno pre toga. Ako sve bude bilo po planu, nadam se da će prvo izdanje biti pred čitaocima krajem juna ili početkom jula.
---------------------------
Razgovarao, Aco Dragićević
