Били смо чобани
Овце смо чували, гајили и неговали
С пролећа их у висине поведемо
Планинска трава и цвеће, бистра вода изворска
Гозба за овце преко дана
За ноћи смо им чисте торове спремали
На починку овце преживају
Одоздо им мирисна трава, планинско ситно цвеће
Одозго плаво небо. Месечина
Звезде трепере као да се гилицају
Зачућти; поветарац лист покрене, чобанин на опрез
Јагње или овца заблеји
Керови залају, отрче некуд па се врате
Вуци су се оглашавали али из далека.
Поред тора чобанин лежи, слуша и у небо гледа
Киши смо се надали али смо и стрепели од кише
Тако је било када смо били
Чобани смо тада били, поносни, азгини
Сада смо овце
Блејимо!
У торове нас угоне са крупном стоком рогатом
За тор везана и неродјена деца
Све наше чежње, наде и жеље плафони ограничавају
Сад знамо да смо овце а престали смо да блејимо
Једино звиждук бића још увек разумемо
А били смо некад добри чобани.
Страхиња Страја Нововић сликар и песник, зиви у сведском граду Халмстаду.
Један други песник Бранко В. Радицевиц, након једног сусрета у Вестеросу, овде у Сведској оставио је запис о песнику и сликару Нововицу. Дијаспора је то објавила на српском и сведском језику под насловом Срели смо се у Вестеросу.
