|
Видиш ону зграду у средини,
Што кроз облак тиче у небеса,
Њен број петсто од свуда се види,
На три спрата испод самог врха,
Ту Ти радим и ово Ти пишем.
Да нијесам отуд одакле сам,
И из оне куће из које сам,
Низ комарске спушт’о се литице,
И по њином пентраосе горју,
Те тражио орловска гнијезда,
И улишта од дивљије’ пчела
Да утолим дјечју знатижељу,
Да видио нисам Невидио,
Са Ловћена глед’о по’ свијета,
С’ Дурмитора другу половину,
Слијетао са Савина Кука,
Низ маниту Тару сплаварио,
Прескак’о је на Ђавоље Лази,
И гледао са вр’а Ћуревца,
Не би’ смио носа помолити,
Акамли земљи погледати,
Јер од ове ужасне висине,
И несносне уличне вртутме,
Орлови би у несвијес’ пали!
Кад погледам доље на улицу,
На шетаче и на пролазнике.
Би рек’о су мрави а не људи!
Да из неба плаха киша па’не,
Не би капи на земљицу пало,
Но на кола или на пјешака!
На земљи је тако и некако,
У ваздуху десет пута горе.
Избјегавам гледати кроз прозор
Авионе што ниско пролећу,
Да покажу Менхетен изблиза,
Многога би за реп у’ватио.
Спрва сам се на патос бацао,
Бојећи се да ме не закаче.
Коптери су много досаднији,
Кад слијећу на околне зграде,
И зврндају к’о да су бумбари,
Не могах се отети утиску,
Да ми ‘оће улећет’ у собу.
А пилоти курвини синови,
Понеки се толико примакне,
Да му и чин можеш разазнати,
И видјети како се церека,
И сеири мојом нелагодом
Ни душману лоше не помишљам,
Ал’ понекад за ове мангупе,
Препа’нем се када их замислим,
Да их стружу са сусједне зграде.
Да одагнам ове нелагоде,
И оправдам ђе сам се нашао,
Морам нешто озбиљно радити.
Колико сам могао спознати,
Нема замље и нема народа,
Нема фирме нити производа,
Што се овдје нису опробали,
А опстати могу најозбиљни.
А ми што смо старе јавашлије,
У оваквој строгој утакмици,
Не би могли ништа учињети,
Продајући муда за бубреге.
Но ако сте спремни да почнете,
Да пратите овдашње стандарде,
Испуњате то што прихватите,
Држите се рза и образа,
Кунем вам се чим се људи куну,
Будете ли својски прионули,
Нећете се никад покајати.
Биљешка уз пјесму
Аутор ове пјесме дошао је у Њујорк у октобру 1980. да ради у представништву фабрике лежајева из Београда. Пословне просторије биле су у једној шесдесетоспратници у самом центру Менхетна, на углу Пете авеније и 42-ге улице. Представништво је заузимало орловске висине милионског града, источну половину цијелог спрата. А, куд би друго и како би другачије- наш човјек је и ту препознавао и призивао завичај. Из тог, на први поглед, немогућег поређења похитао је машински инжењер по струци, пјесник по вокацији, виђено и доживљено- уз оно што је понио у завичајном пртљагу, преточити у стих. Показало се рођена је пјесма његошевских вриједности. Недуго иза тога кренула је пјесма на пут до завичајних даљина и читаоца- ауторових познаника, пријатеља па и пословних партнера- исписана на полеђини разгледнице. И почео је њен живот. У Раткову животу, међутим, буди се похрањана на неодређено вријеме младалачка жудња за писањем. Ради као инжењер али радећи свакодневни посао, води биљешке о занимљивим догађајима у којима учествује надајући се да им се једног дана врати. Данас их, као пензионер, претаче у истините приче које се множе за будућу књигу. Разгледница којом је Ратко Пићурић опјеваво Њујорк као што је његов величанствени узор некада опјевао Млетке открила је Пићурића као даровитог пјесника али и незаобилазног писца код свих оних који прате живот наших људи у расијању. Портал Српске новине Црне Гореобјавио је више прича Ратка Пићурића из књиге рукописа Како сам се сналазио у Америци. Приче међу којима се издваја она која има наслов као и ова пјесма објављене су у рубрици Дијаспора а у рубрици Став објављена је и прича Поштен човјек не игра карте о сусрету са Милованом Ђиласом у авиону за Њујорк.
|
